НАТО и ЕУ лобисти су се максимално активирали на разне начине. То смо протеклих месеци могли да видимо. Једно од поља њиховог деловања је усиљено заговарање русофобије. При томе то раде на потпуно нов начин и примарно се обраћају циљној групи која им раније није била у фокусу (то су, чуда ли, национално оријентисани Срби).
У претходним годинама антируски наратив био је по правилу нескривено наличје србофобије. Они који су га натурали обично су лагали да су превасходно Срби криви за распад Југославије, ратове за њено наслеђе, оно што су умоболно називали геноцидом у Сребреници, наводне прогоне Албанаца. Русију су нападали јер је ослонац измишљеним великосрпским тежњама (заправо се радило о легитимној борби српског народа за своје интересе, која је, посматрано из угла оних који би да отму оно што нама припада, представљена као нешто великодржавно и у другим формама крајње негативно).
Таква црна евроатлантска пропаганда палила је код малобројне неотитоистичке анти-Србије. Упркос деценијском раду и улагању огромних средстава, код других Срба није давала ни приближно онакве резултате какве су њени глобални и регионални (наши непријатељи из еx YУ окружења) антисрпски стратези прижељкивали.
Огромна већина Срба не болује од националног мазохизма, па поменуте глупости нису пролазиле, о чему сведоче бројна истраживања јавности према којима преко 80 посто грађана ове земље има национално одговорне ставове, и уједно не прихвата русофобна застрањивања.
Но, током последњих неколико година велики део наших сународника, поготово оних национално-опозиционо оријентисаних, почео је да се асиметрично хлади у односу на Русију. И то оправдано, не због деловања НАТО апарата за преобликовање свести, већ услед накарадне политике руских званичних фактора у вези са дешавањима у Србији.
Не треба више ни трошити речи да би се доказивало да је Вучићев режим починио косовску велеиздају. То је јасно и оним његовим присталицама чији интереси су повезани са СНС екипом, али мозак им ипак није атрофирао. Обарају погледе и узимају оно што им се даје док се праве да не виде издајничку реалност. Слично стоје ствари и када се ради о аутократском те криминалном карактеру властодржаца.
Упркос томе од дела руских функционера – често директно повезаних са неким нашим политичарима који су у власти те им помоћу ње нешто овако или онако дају – наш спин диктатор добија похвале. Ти Руси се понашају као припадници СНС интересне заједнице са дна каце.
После нове туре издаје Косова, појави се руски амбасадор Александар Боцан Харченко да Аци Анти-Србину пружи лажни патриотски кредибилитет са циљем прикривања онога што је урадио. Пошто се догодила, како је велики део српске јавности уверен, злоупотреба тзв. „звучног топа“, ту су руске службе које „експертски“ устврде да није није било.
У том духу се ових дана огласио и Константин Косачов, заменик председника Савета Федерације Русије, како би се – гле јадног ли парадокса – захвалио руководству Србије што „чува њен суверенитет и независност“ и „не подлеже притиску да се окрене против Русије“.
„Нема везе“ што тај руски истрошени политичар (руски Савет Федерације је својеврсни друштвенополитички старачки дом) тако саможиво гази не само по српским већ и руским интересима, у околностима када много тога указује да припадници оружаних снага РФ гину од муниције, артиљеријских граната и ракета за вишецевне бацаче, произведених у Србији и закулисно испоручених Украјини.
Све речено је срамно. Из сваке похвале на рачун Вучића која долази из Русије зрачи мизерија, а наводне потврде тамошњих официјелних структура да је у Србији у току „обојена револуција“ против СНС режима иза које стоји Запад (ваљда су се тамошњи доносиоци одлука толико надрогилрали да руше своје потврђене квислинге) генерише гађење српске опозиционе јавности.
Тако су Руси за пар година постигли оно што Запад није могао током више деценија. Одгурнули су многе Србе од себе. Ту се још не ради – далеко било – о русофобији, али се свакако ради о све негативнијем ставу према официјелном Кремљу. Стигли смо, корак по корак, до правог смисла најновије НАТО пропаганде капање против Русије.
Сада његови српски јуришници агресивно нападају Москву не зато што је некаква „зла“ империја са претензијама да у глобалним размерама игра улогу Трећег Рима, већ што по Србе као има неповољну улогу. И при томе се акценат не ставља толико на њено уистину неприхватљиво шуровање са Александром без Косова, већ што нам у прошлости као није помогла, већ нас је само искоришћавала.
Да су то небулозе нема потребе да се говори колико и да се доказује да је Вучић издао Косово. Русија нам сигурно много пута није помогла колико смо очекивали, те је по правилу своје интересе стављала изнад наших (што је и логично), али је уз нас била много више од било које друге велике силе. Од Првог српског устанка преко борбе Милоша Обреновића за формализацију аутономног статуса Србије и њено територијално ширења до онога што је имала у време Карађорђа, преко потоњих српско-турских ратова, те наше несреће са Првим светским ратом када је на своју (како се показало фаталну) штету неспремна ушла у њега због нас.
Оно што је уследило после тога само манипулативно може да се ставља Русима на терет. Они су били највеће жртве совјетског бољшевизма као што су и Срби највећи страдалници од титоистичке куге. Све то, као и оно што се раније дешавало у домену српско-руских односа, тотално изокрећу историчари, новинари, тзв. подкастери и остали новопечени – овај пут лажно-патриотски као што је то и Вучић – НАТО испирачи мозгова Срба.
Они су сада гурнути, уз логистичку подршку старих тзв. другосрбијанских НАТО тровача, у пропагандни бој како би евроатлантски центри моћи максимално капитализовали оно што су неки Руси на штету сопствене државе учинили у Србији.
Они су, као што рекох, велики део нашег народа поколебали када се ради о позитивном ставу према себи, па у тај простор новорегрутовани српски квазипатритоски НАТО легионари сада полетно ускачу, са намером да усмере у односу на Русију критичке тенденције тако да их постепено учине и русофобним. Њихове НАТО газде не желе да оне остану тек критичке!
Основна идеја је да се Срби убеде да им једини спас у томе да што пре и што даље побегну од Русије, а манипулативно се замагљује кључно питање: где и како да побегну? Од нас се лукаво тражи да поступимо у складу са оном старом изреком – наљутио се на село, па себи у инат одсекао ону ствар! Од тога би ми имали штету а не Руси!
Срби би због оправданог незадовољства службеном Руском Федерацијом требало – што НАТО и ЕУ дилери сада гурају – да се толико навуку на НАТО дроге и онда њима тако „одраде“ да пристану како би „наудили“ Русима и „штитили своје интересе“, да се одрекну Косова и Метохије, Републике Српске, те утегну у окупационе шињеле и онда за интересе оних који су дали јужну српску покрајину албанским сепаратистима и подржали протеривање нашег народа из Српске Крајине, гину негде на граници Естоније и Русије.
Лукаво колико и бедно, нема шта. Само што сам уверен да ипак нисмо толико луди да се на то навучемо!
Јесте да смо у прошлости правили тешке глупости које су нас скупо коштале – од уласка у југословенску заједницу са онима који су нас клали у Мачви 1914. и онда то у још већим размерама поновили у Јасеновцу, до свега суманутог што смо сами себи на штету направили са 27. мартом 1941. (то што су нас Енглези наговарали да скочимо у понор, нас не оправдава) – те то нашим непријатељима и њиховим српским слугама даје наду да ћемо себи уз ону ствар одсећи и обе ноге, да не бисмо случајно заиграли Казачок.
Срећом, сада има довољно национално свесних и добронамерно рационалних Срба да се томе супротставе. Муке кроз које смо, и то репризно, више пута прошли, освестиле су немали део нашег народа. Само је важно да сада он буде активан и не допусти да нас под плаштом дистанцирања од Русије преведу жедне преко воде, тако да се потпуно одрекнемо себе.
Уосталом, ако разни НАТО лобисти тврде да нам је срећа на Западу, и они могу да нас ка њој поведу, нека прво нешто учине да нам окупатори врате Косово и Метохију те допусте обнову изворног дејтонског статуса Републике Српске, па ће нас онда лакше уверити да је наша перспектива у Бриселу и Вашингтону. Међутим, сви добро знамо да од тога нема ништа.
Србе треба перфидно навести да дефинитивно изврше самоубиство у корист Загреба, Приштине, исламизираног Сарајева или монтенегринских јаничара, а не помоћи им да успешно реше неки свој национални проблем. То је позадина садашње русофобне кампање, коју незрели и егоистични руски играчи макар несвесно заливају свим накарадностима које раде у корист Вучића, док српски НАТО пропагандисти лажне патриотске провенијенције добро знају да свом народу чине зло када му причају описане басне о (гео)политичкој рационалности која налаже вратоломно бежање од Русије!
Драгомир Анђелковић
