NATO i EU lobisti su se maksimalno aktivirali na razne načine. To smo proteklih meseci mogli da vidimo. Jedno od polja njihovog delovanja je usiljeno zagovaranje rusofobije. Pri tome to rade na potpuno nov način i primarno se obraćaju ciljnoj grupi koja im ranije nije bila u fokusu (to su, čuda li, nacionalno orijentisani Srbi).

U prethodnim godinama antiruski narativ bio je po pravilu neskriveno naličje srbofobije. Oni koji su ga naturali obično su lagali da su prevashodno Srbi krivi za raspad Jugoslavije, ratove za njeno nasleđe, ono što su umobolno nazivali genocidom u Srebrenici, navodne progone Albanaca. Rusiju su napadali jer je oslonac izmišljenim velikosrpskim težnjama (zapravo se radilo o legitimnoj borbi srpskog naroda za svoje interese, koja je, posmatrano iz ugla onih koji bi da otmu ono što nama pripada, predstavljena kao nešto velikodržavno i u drugim formama krajnje negativno).

Takva crna evroatlantska propaganda palila je kod malobrojne neotitoističke anti-Srbije. Uprkos decenijskom radu i ulaganju ogromnih sredstava, kod drugih Srba nije davala ni približno onakve rezultate kakve su njeni globalni i regionalni (naši neprijatelji iz ex YU okruženja) antisrpski stratezi priželjkivali.

Ogromna većina Srba ne boluje od nacionalnog mazohizma, pa pomenute gluposti nisu prolazile, o čemu svedoče brojna istraživanja javnosti prema kojima preko 80 posto građana ove zemlje ima nacionalno odgovorne stavove, i ujedno ne prihvata rusofobna zastranjivanja.

No, tokom poslednjih nekoliko godina veliki deo naših sunarodnika, pogotovo onih nacionalno-opoziciono orijentisanih, počeo je da se asimetrično hladi u odnosu na Rusiju. I to opravdano, ne zbog delovanja NATO aparata za preoblikovanje svesti, već usled nakaradne politike ruskih zvaničnih faktora u vezi sa dešavanjima u Srbiji.

Ne treba više ni trošiti reči da bi se dokazivalo da je Vučićev režim počinio kosovsku veleizdaju. To je jasno i onim njegovim pristalicama čiji interesi su povezani sa SNS ekipom, ali mozak im ipak nije atrofirao. Obaraju poglede i uzimaju ono što im se daje dok se prave da ne vide izdajničku realnost. Slično stoje stvari i kada se radi o autokratskom te kriminalnom karakteru vlastodržaca.

Uprkos tome od dela ruskih funkcionera – često direktno povezanih sa nekim našim političarima koji su u vlasti te im pomoću nje nešto ovako ili onako daju – naš spin diktator dobija pohvale. Ti Rusi se ponašaju kao pripadnici SNS interesne zajednice sa dna kace.

Posle nove ture izdaje Kosova, pojavi se ruski ambasador Aleksandar Bocan Harčenko da Aci Anti-Srbinu pruži lažni patriotski kredibilitet sa ciljem prikrivanja onoga što je uradio. Pošto se dogodila, kako je veliki deo srpske javnosti uveren, zloupotreba tzv. „zvučnog topa“, tu su ruske službe koje „ekspertski“ ustvrde da nije nije bilo.

U tom duhu se ovih dana oglasio i Konstantin Kosačov, zamenik predsednika Saveta Federacije Rusije, kako bi se – gle jadnog li paradoksa – zahvalio rukovodstvu Srbije što „čuva njen suverenitet i nezavisnost“ i „ne podleže pritisku da se okrene protiv Rusije“.

„Nema veze“ što taj ruski istrošeni političar (ruski Savet Federacije je svojevrsni društvenopolitički starački dom) tako samoživo gazi ne samo po srpskim već i ruskim interesima, u okolnostima kada mnogo toga ukazuje da pripadnici oružanih snaga RF ginu od municije, artiljerijskih granata i raketa za višecevne bacače, proizvedenih u Srbiji i zakulisno isporučenih Ukrajini.

Sve rečeno je sramno. Iz svake pohvale na račun Vučića koja dolazi iz Rusije zrači mizerija, a navodne potvrde tamošnjih oficijelnih struktura da je u Srbiji u toku „obojena revolucija“ protiv SNS režima iza koje stoji Zapad (valjda su se tamošnji donosioci odluka toliko nadrogilrali da ruše svoje potvrđene kvislinge) generiše gađenje srpske opozicione javnosti.

Tako su Rusi za par godina postigli ono što Zapad nije mogao tokom više decenija. Odgurnuli su mnoge Srbe od sebe. Tu se još ne radi – daleko bilo – o rusofobiji, ali se svakako radi o sve negativnijem stavu prema oficijelnom Kremlju. Stigli smo, korak po korak, do pravog smisla najnovije NATO propagande kapanje protiv Rusije.

Sada njegovi srpski jurišnici agresivno napadaju Moskvu ne zato što je nekakva „zla“ imperija sa pretenzijama da u globalnim razmerama igra ulogu Trećeg Rima, već što po Srbe kao ima nepovoljnu ulogu. I pri tome se akcenat ne stavlja toliko na njeno uistinu neprihvatljivo šurovanje sa Aleksandrom bez Kosova, već što nam u prošlosti kao nije pomogla, već nas je samo iskorišćavala.

Da su to nebuloze nema potrebe da se govori koliko i da se dokazuje da je Vučić izdao Kosovo. Rusija nam sigurno mnogo puta nije pomogla koliko smo očekivali, te je po pravilu svoje interese stavljala iznad naših (što je i logično), ali je uz nas bila mnogo više od bilo koje druge velike sile. Od Prvog srpskog ustanka preko borbe Miloša Obrenovića za formalizaciju autonomnog statusa Srbije i njeno teritorijalno širenja do onoga što je imala u vreme Karađorđa, preko potonjih srpsko-turskih ratova, te naše nesreće sa Prvim svetskim ratom kada je na svoju (kako se pokazalo fatalnu) štetu nespremna ušla u njega zbog nas.

Ono što je usledilo posle toga samo manipulativno može da se stavlja Rusima na teret. Oni su bili najveće žrtve sovjetskog boljševizma kao što su i Srbi najveći stradalnici od titoističke kuge. Sve to, kao i ono što se ranije dešavalo u domenu srpsko-ruskih odnosa, totalno izokreću istoričari, novinari, tzv. podkasteri i ostali novopečeni – ovaj put lažno-patriotski kao što je to i Vučić – NATO ispirači mozgova Srba.

Oni su sada gurnuti, uz logističku podršku starih tzv. drugosrbijanskih NATO trovača, u propagandni boj kako bi evroatlantski centri moći maksimalno kapitalizovali ono što su neki Rusi na štetu sopstvene države učinili u Srbiji.

Oni su, kao što rekoh, veliki deo našeg naroda pokolebali kada se radi o pozitivnom stavu prema sebi, pa u taj prostor novoregrutovani srpski kvazipatritoski NATO legionari sada poletno uskaču, sa namerom da usmere u odnosu na Rusiju kritičke tendencije tako da ih postepeno učine i rusofobnim. Njihove NATO gazde ne žele da one ostanu tek kritičke!

Osnovna ideja je da se Srbi ubede da im jedini spas u tome da što pre i što dalje pobegnu od Rusije, a manipulativno se zamagljuje ključno pitanje: gde i kako da pobegnu? Od nas se lukavo traži da postupimo u skladu sa onom starom izrekom – naljutio se na selo, pa sebi u inat odsekao onu stvar! Od toga bi mi imali štetu a ne Rusi!

Srbi bi zbog opravdanog nezadovoljstva službenom Ruskom Federacijom trebalo – što NATO i EU dileri sada guraju – da se toliko navuku na NATO droge i onda njima tako „odrade“ da pristanu kako bi „naudili“ Rusima i „štitili svoje interese“, da se odreknu Kosova i Metohije, Republike Srpske,  te utegnu u okupacione šinjele i onda za interese onih koji su dali južnu srpsku pokrajinu albanskim separatistima i podržali proterivanje našeg naroda iz Srpske Krajine, ginu negde na granici Estonije i Rusije.

Lukavo koliko i bedno, nema šta. Samo što sam uveren da ipak nismo toliko ludi da se na to navučemo!

Jeste da smo u prošlosti pravili teške gluposti koje su nas skupo koštale – od ulaska u jugoslovensku zajednicu sa onima koji su nas klali u Mačvi 1914. i onda to u još većim razmerama ponovili u Jasenovcu, do svega sumanutog što smo sami sebi na štetu napravili sa 27. martom 1941. (to što su nas Englezi nagovarali da skočimo u ponor, nas ne opravdava) – te to našim neprijateljima i njihovim srpskim slugama daje nadu da ćemo sebi uz onu stvar odseći i obe noge, da ne bismo slučajno zaigrali Kazačok.

Srećom, sada ima dovoljno nacionalno svesnih i dobronamerno racionalnih Srba da se tome suprotstave. Muke kroz koje smo, i to reprizno, više puta prošli, osvestile su nemali deo našeg naroda. Samo je važno da sada on bude aktivan i ne dopusti da nas pod plaštom distanciranja od Rusije prevedu žedne preko vode, tako da se potpuno odreknemo sebe.

Uostalom, ako razni NATO lobisti tvrde da nam je sreća na Zapadu, i oni mogu da nas ka njoj povedu, neka prvo nešto učine da nam okupatori vrate Kosovo i Metohiju te dopuste obnovu izvornog dejtonskog statusa Republike Srpske, pa će nas onda lakše uveriti da je naša perspektiva u Briselu i Vašingtonu. Međutim, svi dobro znamo da od toga nema ništa.

Srbe treba perfidno navesti da definitivno izvrše samoubistvo u korist Zagreba, Prištine, islamiziranog Sarajeva ili montenegrinskih janičara, a ne pomoći im da uspešno reše neki svoj nacionalni problem. To je pozadina sadašnje rusofobne kampanje, koju nezreli i egoistični ruski igrači makar nesvesno zalivaju svim nakaradnostima koje rade u korist Vučića, dok srpski NATO propagandisti lažne patriotske provenijencije dobro znaju da svom narodu čine zlo kada  mu pričaju opisane basne o (geo)političkoj racionalnosti koja nalaže vratolomno bežanje od Rusije!

Dragomir Anđelković