Odluka da parlamentarna opozicija (a očekuje se i od neparlamentarnog dela) izađe na izbore, zasebno od studentsko-građanske liste, izgleda da je definitivna i neopoziva. Svako ima svoje razloge, lične, kolektivne, lukrativne, poznate i nepoznate prirode. Svako ima svoje objašnjenje, jasno, polujasno, zagonetno, slojevito. Svako ima svoj izgovor, logičan, predvidiv, razložan.
Svi se zaklinju da neće sarađivati sa SNS-om i njihovim satelitima, svi žele razvlašćivanje Aleksandra Vučića, svi žele ne kadrovske, već sistemske promene, svi žele reset, novi početak, zaokret, preokret…
Ah, kada bi se sudilo na osnovu želja ili na osnovu snage koja se ulaže u zamišljenu želju. Ah, kada bi politika bila ispijena šoljica kafe, pa da je najteži zadatak zabosti prst u talog i zamisliti nešto (zaboravljaju da talog većinski ne glasa za opoziciju ma kakve njene želje bile).
Bilo levi ili desni, bilo pokreti ili stranke, bilo koalicije ili neformalne grupe entuzijasta, svi žele da se oprobaju, svi veruju u uspeh, svi se pozivaju na pasivno i aktivno izborno pravo ustavom zagarantovano. Mašu istraživanjima i procentima, kao da već poznate i oprobane agencije nikada nisu pogrešile, igraju se brojkama kao puzlama, predviđaju hepi-end u tragediji bez kraja.
Namerno generalizujem, namerno stereotipno pojednostavljujem stvari, namerno nedozvoljeni broj puta koristim reči „svi, sve, svako“, da bi bilo razumljivije, da ne bismo trošili vreme na suvišne ukrasne papire koji služe da ulepšaju zamku, da namame naivne.
U duhu Svetskog prvenstva koje traje pokušaću da budem još jasniji.
Izbori koji su pred nama biće sudar dve Srbije. Taj sudar može biti utakmica sa unapred dogovorenim pravilima, delegiranom sudskom trojkom i VAR sobom. Taj sudar može biti finale finala, najvažnija utakmica jedne generacije gde se gruba igra podrazumeva, igra se na granici faula pred isključenje. A najverovatnije će biti okršaj bez pravila, bez sudije, bez fer-pleja, sa velikom verovatnoćom upada publike u teren i prekida već u prvom poluvremenu.
U svakom slučaju, izbori pred nama biće susret, sukob, rat (ne terenu) dveju reprezentacija. Da, reprezentacija. Ovo nije klupsko, već reprezentativno nadmetanje, jer se formiraju dve selekcije koje se ne razlikuju po klupskim bojama ili grbu, razlike su mnogo dublje i vremenom se sve više produbljavaju. Dve strane nisu podeljene stranački, politički, ideološki, jaz koji je između njih je identitetski.
Jedna strana je organizovana po principu kulta, sekte i njihova pseudoreligioznost čini ih neprobojnim za bilo kakve argumente i neupotrebljivim za bilo kakvu debatu. Ako činjenice nisu u saglasnosti sa njihovom dogmom, time gore po činjenice. Strogo se pridržavaju prve Vučićeve zapovesti- ja sam tvoj Bog i nemoj imati drugih Bogova osim mene. A Bog je bezgrešan, Bog se ne kocka, Bog uvek ima plan. Ako se taj plan završi pogubno po državu, po narod, čak i po njih same, uvek imaju spremnu odbrambenu frazu-čudni su putevi Gospodnji. Ako neka izjava, postupak ili namera Gospoda na trenutak zaliči na ludost ili greh, utešiće ih stara mudrost- ko na brdu ak i malo stoji, vidi bolje neg onaj pod brdom. A ako to podbrđe odnese potop, ako padne nadstrešnica ili helikopter, ako letinu odnesu skakavci ili prvorođene pobiju Njegove sluge, opet Bog nije kriv, kriv je čovek, kriv je narod koji se odmetnuo od Boga. Greh nije delo Boga, greh je njegovo odsustvo. Ah, da Vučić to zna, da zna za grehove svog okruženja, da je prisutan u njihovom sagrešenju, ne bi on to dozvolio, u svom besu bio bi strašan, a u svojoj odmazdi pravedan.
Druga strana je okupljena oko ideje promena. Ta ideja jeste maglovita, ali njen intenzitet nadoknađuje njenu nejasnoću. Žeđ za promenama je tolika i takva da ljudima nije potrebna ni klasična partija sa programom, nisu potrebne ni prostorije sa jasnim obeležjima, nije porteban ni lider, nije potreban čak ni program. Ljudu žele promene i ta želja ih mobiliše, aktivira, emocionalizuje. Ali, mobilizacija je samo prva faza. Sledeće faze su teže, napornije, iscrpljujuće. U tom putovanju, kao kod višefaznih raketa, da bi se uspostavila što veća brzina radi razarajućeg udarca, na odgovarajućim visinama otpadaju odgovarajući delovi, čime brzina raste. Tako i u odgovarajućim fazama otpadaju od studenata oni koji su skloni razočarenjima, koji su isuviše nestrpljivi, nepoverljivi, nervozni.
Druga strana okuplja i selektuje, jer ponavljam ovo je sudar selekcija, a ne klubova. Nije vreme za klupske razlike, za stare netrpeljivosti, rivalstva, antagonizme. Više konkurenata znači ligu, a publika nema vremena za nove tabele, za nove nameštaljke „tri za tri“, za produžetke, za plej-of ili plej-in. Želi finale, želi kraj, želi pobedu u jednoj utakmici, ništa više, ništa manje. Priliku mogu dobiti najbolji iz svih klubova, kriterijumi su postavljeni, dresovi sašiveni, himna se već ori Srbijom.
Niko ne spori da su lideri opozicije imali svoju priliku i da su bili do nogu potučeni. Naravno u neravnopravnoj utakmici, sa potkupljenim sudijom, sa prebijenim nogama i razbijenim glavama. I čak u tim (ne)uslovima sećamo se nekih njihovih sjajnih driblinga, izvanrednih poteza, fenomenalnih golova. I navijali smo za njih, ja iz sveg srca, jedno vreme i kao saigrač. Ali, semafor je uvek pokazivao poražavajući rezultat. Teško je nekog koga godinama ubeđuju da je vedeta, as, velemajstor izbaciti iz prve postave, čak i sa klupe za rezervne igrače. Ali, pored navedenih bravura, veoma često je bilo sumnjivih poteza, namernih crvenih kartona, kvarenja igre sopstvenog tima, rušenje ofsajd zamke, isuviše mnogo autogolova da bi bili posledica malera ili nesrećnih okolnosti.
Kriterijumi studenata-selektora su jasni, poziv u reprezentaciju se ne odbija, jer reprezentacija je svetinja. A kad smo kod svetih onostranosti, nikada ne zaboravite da za onu stranu tamo ovi izbori nisu obična bitka ( a zar za nas jeste?), za njih je to sveti rat (a zar za nas nije?).
Vučićeva vojska je pritisla celu Srbiju, jednim krilom oslanja se na Drinu, drugim na Timok. Šatora su podigli čitavu varoš Ćacilend, sa ulicama uzduž i popreko, nekada se čini da naprednjaka ima duplo više nego blokadera. Vučićeva vojska je pažljivo birana, dobro uvežbana, dobro naoružana i odlično plaćena.
A kakvi smo mi ne dokazujamo više po potkastima, emisijama, društvenim mrežama, već se to dokazuje na izborima. Jer ako sada na Vučićevu silu ne poletimo kao sokolovi, sutra će nam ognjište i trpezu preletati ćacad blejeći i kokodačući.
dr Aleksandar Dikić
