Одлука да парламентарна опозиција (а очекује се и од непарламентарног дела) изађе на изборе, засебно од студентско-грађанске листе, изгледа да је дефинитивна и неопозива. Свако има своје разлоге, личне, колективне, лукративне, познате и непознате природе. Свако има своје објашњење, јасно, полујасно, загонетно, слојевито. Свако има свој изговор, логичан, предвидив, разложан.
Сви се заклињу да неће сарађивати са СНС-ом и њиховим сателитима, сви желе развлашћивање Александра Вучића, сви желе не кадровске, већ системске промене, сви желе ресет, нови почетак, заокрет, преокрет…
Ах, када би се судило на основу жеља или на основу снаге која се улаже у замишљену жељу. Ах, када би политика била испијена шољица кафе, па да је најтежи задатак забости прст у талог и замислити нешто (заборављају да талог већински не гласа за опозицију ма какве њене жеље биле).
Било леви или десни, било покрети или странке, било коалиције или неформалне групе ентузијаста, сви желе да се опробају, сви верују у успех, сви се позивају на пасивно и активно изборно право уставом загарантовано. Машу истраживањима и процентима, као да већ познате и опробане агенције никада нису погрешиле, играју се бројкама као пузлама, предвиђају хепи-енд у трагедији без краја.
Намерно генерализујем, намерно стереотипно поједностављујем ствари, намерно недозвољени број пута користим речи „сви, све, свако“, да би било разумљивије, да не бисмо трошили време на сувишне украсне папире који служе да улепшају замку, да намаме наивне.
У духу Светског првенства које траје покушаћу да будем још јаснији.
Избори који су пред нама биће судар две Србије. Тај судар може бити утакмица са унапред договореним правилима, делегираном судском тројком и ВАР собом. Тај судар може бити финале финала, најважнија утакмица једне генерације где се груба игра подразумева, игра се на граници фаула пред искључење. А највероватније ће бити окршај без правила, без судије, без фер-плеја, са великом вероватноћом упада публике у терен и прекида већ у првом полувремену.
У сваком случају, избори пред нама биће сусрет, сукоб, рат (не терену) двеју репрезентација. Да, репрезентација. Ово није клупско, већ репрезентативно надметање, јер се формирају две селекције које се не разликују по клупским бојама или грбу, разлике су много дубље и временом се све више продубљавају. Две стране нису подељене страначки, политички, идеолошки, јаз који је између њих је идентитетски.
Једна страна је организована по принципу култа, секте и њихова псеудорелигиозност чини их непробојним за било какве аргументе и неупотребљивим за било какву дебату. Ако чињенице нису у сагласности са њиховом догмом, тиме горе по чињенице. Строго се придржавају прве Вучићеве заповести- ја сам твој Бог и немој имати других Богова осим мене. А Бог је безгрешан, Бог се не коцка, Бог увек има план. Ако се тај план заврши погубно по државу, по народ, чак и по њих саме, увек имају спремну одбрамбену фразу-чудни су путеви Господњи. Ако нека изјава, поступак или намера Господа на тренутак заличи на лудост или грех, утешиће их стара мудрост- ко на брду ак и мало стоји, види боље нег онај под брдом. А ако то подбрђе однесе потоп, ако падне надстрешница или хеликоптер, ако летину однесу скакавци или прворођене побију Његове слуге, опет Бог није крив, крив је човек, крив је народ који се одметнуо од Бога. Грех није дело Бога, грех је његово одсуство. Ах, да Вучић то зна, да зна за грехове свог окружења, да је присутан у њиховом сагрешењу, не би он то дозволио, у свом бесу био би страшан, а у својој одмазди праведан.
Друга страна је окупљена око идеје промена. Та идеја јесте магловита, али њен интензитет надокнађује њену нејасноћу. Жеђ за променама је толика и таква да људима није потребна ни класична партија са програмом, нису потребне ни просторије са јасним обележјима, није портебан ни лидер, није потребан чак ни програм. Људу желе промене и та жеља их мобилише, активира, емоционализује. Али, мобилизација је само прва фаза. Следеће фазе су теже, напорније, исцрпљујуће. У том путовању, као код вишефазних ракета, да би се успоставила што већа брзина ради разарајућег ударца, на одговарајућим висинама отпадају одговарајући делови, чиме брзина расте. Тако и у одговарајућим фазама отпадају од студената они који су склони разочарењима, који су исувише нестрпљиви, неповерљиви, нервозни.
Друга страна окупља и селектује, јер понављам ово је судар селекција, а не клубова. Није време за клупске разлике, за старе нетрпељивости, ривалства, антагонизме. Више конкурената значи лигу, а публика нема времена за нове табеле, за нове намештаљке „три за три“, за продужетке, за плеј-оф или плеј-ин. Жели финале, жели крај, жели победу у једној утакмици, ништа више, ништа мање. Прилику могу добити најбољи из свих клубова, критеријуми су постављени, дресови сашивени, химна се већ ори Србијом.
Нико не спори да су лидери опозиције имали своју прилику и да су били до ногу потучени. Наравно у неравноправној утакмици, са поткупљеним судијом, са пребијеним ногама и разбијеним главама. И чак у тим (не)условима сећамо се неких њихових сјајних дриблинга, изванредних потеза, феноменалних голова. И навијали смо за њих, ја из свег срца, једно време и као саиграч. Али, семафор је увек показивао поражавајући резултат. Тешко је неког кога годинама убеђују да је ведета, ас, велемајстор избацити из прве поставе, чак и са клупе за резервне играче. Али, поред наведених бравура, веома често је било сумњивих потеза, намерних црвених картона, кварења игре сопственог тима, рушење офсајд замке, исувише много аутоголова да би били последица малера или несрећних околности.
Критеријуми студената-селектора су јасни, позив у репрезентацију се не одбија, јер репрезентација је светиња. А кад смо код светих оностраности, никада не заборавите да за ону страну тамо ови избори нису обична битка ( а зар за нас јесте?), за њих је то свети рат (а зар за нас није?).
Вучићева војска је притисла целу Србију, једним крилом ослања се на Дрину, другим на Тимок. Шатора су подигли читаву варош Ћациленд, са улицама уздуж и попреко, некада се чини да напредњака има дупло више него блокадера. Вучићева војска је пажљиво бирана, добро увежбана, добро наоружана и одлично плаћена.
А какви смо ми не доказујамо више по поткастима, емисијама, друштвеним мрежама, већ се то доказује на изборима. Јер ако сада на Вучићеву силу не полетимо као соколови, сутра ће нам огњиште и трпезу прелетати ћацад блејећи и кокодачући.
др Александар Дикић
