За оно што сам радиш, оптужи противника. (Јозеф Гебелс)

Сећате ли се оно кад је, поткрај 2021, тадашњи српски министар унутрашњих дела Вулин, са секретаром Савета безбедности Русије Патрушевим, озваничио “заједничку борбу против обојених револуција као инструмената Запада за дестабилизацију слободних држава”? А баш тада Србија је, према неподељеном мишљењу свих Поглавичиних евет-ефендија, скутоноша и климоглаваца била та – једина слободна земља у Европи. Јербо “Галско Село”, то “Острво слободе” јоште није било засновано, нити се наслућивало да ће сналажљиви ратник Астерикс постати онај, ваљда свршени, студент Глишић, а Студент Који Жели Да Учи Павловић, његов нераздвојни снажни пријатељ Обеликс, али се још тада знало ко је онај Гетафикс, “(с)мућкарош” чаробног напитка који Ћацистанцима, пардон Гал(ц)има, даје надљудску снагу.

Иначе, само дан пре офанзиве на “Симуланте” (дакле, студенте у побуни), помало заборављени и подоста скрајнути генерал Шојгу је оштро демантовао Лаврова који од прошлог лета тврди да у Србији није у току обојена револуција (већ би део Запада волео да се то деси), придружујући се тако ставу нашега Патријарха и световног му Натпатријарха који су Путину лично у брк скресали да је то – „цвјетнаја револуција“ и тачка.

Бежећи од злослутних сенки сеновитог ресторана на Сењаку и катастрофалних предизборних прогноза (“наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу”), наша се, “од Бога дата” (?), власт опет дохватила несрећног ФСБ-овог печата из прошле године који, ради аутентичности, сада добија и презиме (“Бобетников, човек професионалац”), е да би доказала да “није било звучног топа”, већ, изгледа, само “продуженог мегафона Симе Спасића”, што ја од почетка тврдим?

“…То што су мени урадили ће бити најстрашнија историја бешчашћа, лажи, клевета, дехуманизације, метафоричког убијања, цхарацтер ассассинатион, што је горе од стварног убијања… све перверзно инверзно, ни ви ни ја нисмо пуцали у њих, они јесу пуцали у мене неометано све време… што су ме убијали као човека, да људи немају представу о мени као људском бићу, сигурно су успели део људи да увере у то… требало је да се разори Србија која мисли српски, циљ је био да се врати Србија до 2012, Србија пропадања и неуспеха…”, сасуо је све то у једном даху, једном цевчицом у све српске мозгове одједном, поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ).

.   .   .

Ко се то нама тамо мало успаничио? Онај који је, уочи 15. ожујка 2025, куражно оформио Независну Државу Ћацистан (Ен-Де-Ћа) у сред дворског парка Обреновића и Карађорђевића, покретним тоалетима опколио осматрачницу српских војвода саз(и)дану од камена донетог са Кајмакчалана и у Ен-Де-Ћа, као у тор, стрпао и Стари и Нови двор, и Председништво и Скупштину града, па на неколико месеци, и Скупштину Србије – а све с циљем да, како је тада најавио на седници Главног одбора СНС, „пусти да свет види ко је први почео“, а онда ће „држава реаговати и свирати крај“!?

Хегеловски хладно („ако се чињенице не слажу с вама и противе се вашем поимању и тумачењу света, тим горе по чињенице“), председница парламента под државним ударом и будућа в.д. врховна команданткиња, изнела је тезу изокренуту за 180 степени: Хтели су, тако што су „измислили звучни топ“ и, тако „симулирајући, д’ убију председника и изазову грађански рат“…

Иако је, још те вечери, 15. марта, прошлога пролећа, као у песми „издали ме пријатељи, издао ме брат“, Дворски Вучићоид, по наруџбини Дворског Одвјетника, емитовао песму Дворског Гуслара „Дуни ветре, мало преко јетре“.

Све опасно личи на припремне радње да Самодржац који је окупирао све три гране власти студенстски покрет прогласи за терористичку организацију.

Што је и најновији живи доказ да, свакога дана, у сваком погледу, све више „напредујемо“ из ауторитарне у тоталитарну власт.

Као што заврших колумну “Шта после српског „Ермäцхтигунгсгесетз“?” (17.5.2026): “А онда је, сада већ овлашћени, врховни законописац, законодавац и законотумач, 19. августа 1934, сам себи у славу, е да би му и немачки народ потврдио нову функцију Фирера, организовао референдум о томе да ли да му се призна двострука позиција – шефа државе и шефа владе. Одзив је био 95-одстотни, а резултат феноменалан: чак 90 одсто немачких грађана рекло је „ја“ (да) обједињавању Хитлерових функција! Тиме је постао не само (и) врховни командант немачких оружаних снага и „највиши (једини) закон“ у земљи, него је и чињеницом да га је подржало чак 38 милиона Немаца, „запушио“ уста свим тадашњим критичарима у иностранству. Постао је, практично, легално несмењив, јер је обједињавао функције и шефа државе и шефа владе. Немачки војници су, од тог тренутка, заклетву полагали не више Немачкој, већ лично Фиреру, али не само они, него су и државни чиновници морали да му се заклињу на оданост.” 

.   .   .

Док је приземљени део Ћацистанаца из ваздушно-десантног одреда са чартер лета за Тиват, већ почео да прескаче граничне металне ограде своје Ен-Де-Ћа и да, на територији остатка Србије, напада неке друге (преферирају стране, нпр. са Хумболтовог универзитета) студенте и професоре – у згради преко пута, будућа в.д. врховна командантица и попечитељ правде „симулирали“ су наводне похвале Венецијанске комисије о исправкама преправки правосудних доктора Мрдића закона да, веле они, „тамо су нас сви похвалили толико да су рекли да, у последњих неколико година, нису видели нешто до те мере позитивно“.

Мада се много више чини да је Србија, а пропо европског шамара на тему тзв. независног судства и самосталног тужилаштва, у позицији матуранта који је пао на поправни, па се још и хвали тиме што је у августу, на поправном, добио двојку, па сад гледа шта ће и где ће, јер су његови исписници још у јулу исполагали пријемне и већ поуписивали факултете.

Дворски Вучићоид је приопћио да је је у чартеру за Монтенегро било „90 Срба, међу њима и деца, жене, старији и болесни људи.” Увече су, за Поглавицу, то већ били “спортисти и патриоте Србије”, који су, наводно, само пожелели да се Поглавица, са њима и међу њима, као свој међу својима, “осећа лепо”, баш као и на Кинеском зиду са фолклористима који су, из истих разлога, а на рачун пореских обвезника Србије, летели у Кину. Е, да би њему било лепо.

Класичан шаблон: Прво се креира и шири паника о рушењу државе и угрожености Поглавичиног живота, затим тај по медијима глуми неустрашивог хероја који се ничега не боји, а све то служи као параван за одвраћање пажње са стварних горућих тема и проблема и као оправдање за репресију над грађанима.

А може им се, пошто “мејнстрим” назовиновинарство у Србији делује на постулатима Орбановог (но, тамо је то, ипак, било “лајт”), али хардкор” журнализма.

У Мађарској је то, донедавно, све кувано, а код нас се и даље кува и дистрибуира из једне кухиње, од писања вести до диктирања наслова. Централа производи “(дез)информативне садржаје”, а  на медијима је само да их готове преузму и емитују. “Новинарска” питања се наручују или прослеђују са једне адресе. Вођине посебне “мисли” се потцртавају и, под обавезно, преносе у интегралној верзији.

.   .   .

*Мој Фиреру! Као што смо извршавали наше дужности у прошлости, тако ћемо и у будућности чекати твоју и само твоју наредбу. А ми, другови, знамо само једну ствар: да извршавамо наредбе нашег Фирера и да доказујемо да смо остали потпуно исти – одани само свом Фиреру – Адолфу Хитлеру. Зиг хајл! Зиг хајл! (Виктор Луце, вођа СА одреда, говор на Празник рада Рајха, 1934)

Знак оданости Фиреру, тридесетих година прошлог века, био је поздрав „Сиег Хеил“, што би значило „Живела победа” или „Слава победи”. “Хеил” може да се разуме и као “спас”, “здравље”, “победа”, и као поздрав, као наше “живели” или “нека те прати благослов”. Фирер, ако би уопште одговарао, одговарао је само са “Хеил” или, ређе, са „Фüхрергруß“.

Не буди примењено, како су даље “одрастале” парамилитарне фондације унутар Националсоцијалистичке радничке партије Немачке? 

У књизи “Човек који је створио Хитлера – рађање вође” (Океан, Београд, 2004), психолог и предавач из области клиничке психологије и психопатологије на универзитету у Сасексу, истражујући живот и дело др Едмунда Роберта Форстера који је, при крају Великог рата, у војној психијатријској болници у Паузевалку, уз помоћ метода “победе воље”, (из)лечио каплара Адолфуса (у преводу: “племенити вук”!) Хитлера од хистеричног слепила – тврди да Фирер није био талентован говорник, али је “свој занат демагога говорника, годинама учио и изучио у тешкој и неумољивој школи, у којој је насиље било увек присутан пратилац његових речи”.

У једном интервјуу, раних двадесетих година 20. века, сам Хитлер је рекао: “Јавило ми се да ћу ја ослободити немачки народ и учинити Немачку великом!”

Прве две године партијског војевања, Хитлерови  телохранитељи, који су провокаторе шутирали и ударали палицама били су неорганизована екипа кавгаџија, више мотивисана очекивањем туче и бесплатним пивом него политичком оданошћу.

Од августа 1921. ове “редаре”, најпре Карл Мајер, па онда Ернст Рем, организују у дисциплиновану борбену јединицу, безазлено је крстећи именом “Гимнастичка и спортска дивизија” која ће, како је писало у лецима за регрутацију (писао “Волкисцхер Беобацхтер”), “остварити и ширити војничку идеју слободне нације. Она ће усадити у срца младих чланова неизмерну жељу за акцијом, утувити и утиснути у њихове мозгове да не ствара историје људе, већ људи историју”.

Петог октобра 1921. та је јединица добила ново име, Стурмабтеилунг (Јуришни одред; СА) и новог команданта, Јохана Улриха Клинча. Људи су били опремљени јефтиним какибраон кошуљама из армијских вишкова, првобитно намењених трупама у Африци, што је био разлог да ова веома организована “народна војска” која је уливала страх постане позната као “Браон кошуље”. Касније, да би парирао све већој моћи СА одреда, Хитлер је органзовао “преторијанску гарду” која се заклињала на верност њему, а не партији. Ови људи који су носили црне скијашке капе, са сребрним дугмадима у облику мртвачке главе и траке са црно обрубљеним крстовима на рукама били су језргро за “Заштитних одреда” (Сцхутзстаффел; СС) који су званично настали 9. новембра 1925.

Након доласка НСДАП на власт, министар унутрашњих послова Херман Геринг је, као део своје унутрашње политичке борбе са командантом СС-а Хајнрихом Химлером, основао нову независну формацију пруске политичке полиције, под именом Гехеимес Стаатсполизеиамт (Државна тајна полиција), скраћено Гестапо.

Гестапо је стављен изнад закона јер је (дотадашња) полиција могла да извршава своје дужности “само у оквиру постојећих закона”. Међу најцитиранијим Геринговим наређењима била су и ова: “Прво пуцај, па онда истражуј. Ако погрешите, ја ћу се за то побринути.” Па: “Свака грешка коју направе моји полицајци моја је грешка. Меци који испаљују су моји меци.” Па, после “паљења Рајстага”: “Не занима ме да спроведем правду. Мој је задатак да уништим, истребим.”

.   .   .

Иде Видовдан, а тиме и, макар и са годину доцње, промоција књиге “Како сам их (обојену револуцију) победио свуда у свету”, те, како већ најављује Дворска Промиџба, “највећи скуп у историји”, пошто се повест  рачуна не од п.н.е. или Христове него од А.В. ере, тј. лета Господњег 2012.

Ен-Де-Ћа је, за напредну “цопy пасте” промиџбу, ево већ другу годину, нешто као средњевековни китњасти немачки Нирнберг, за оригиналну НСДАП пропаганду. Место за показивање моћи и лојалности Вођи, али и главни, за “не дај, Боже”, мобилизациони пункт  лојалистичких снага. И, ако читате конкурс намењен цивилима без полицијског искуства (!) да се пријаве за пријем у посебне јединице МУП-а, можда и будућа главна регрутациона база наших специјалних полицијских снага.

Шест година узастопно Нирнберг је био “одушевљени домаћин” величанствених годишњих националсоцијалистичких партијских скупова и лојалистичких војних и парамилитарних парада у циљу приказивања “тријумфа воље” над невољом. Нирнберг је, као раскршће седам главних железничких линија, био лако доступан; стари центар града је био релативно скучен, тако да је, чак и скромнији број “лојалиста” могао да предочи импресивну представу силе, парадирајући уским улицама. Град из 11. века, са косим крововима, тесним вијугавим калдрмисаним улицама и китњастим мостовима, био је у потпуном складу са нацистичким псеудомитолошким и романтичарским “народњачким” коренима.

Чим је дошао на власт, 1933, Реицхсканзлер је наредио својим архитектама да, на југоисточним ободима, направе велики комплекс грађевина и арена на отвореном, како би обезбедили амфитеатре за скупове. То је подразумевало и три огромна платоа за одржавање смотри, од којих је сваки могао да прими око пола милиона људи, па арене у којима су се одржавали јавни и парадни војни маневри, као и “Гросе штрасе”, бетониран, 1600 метара дугачак и 90 метара широк простор, дуж којег су могле да парадирају велике војне формације и оклопна возила.

Писац Алан Вајкс је овако описао иконографију скупова националсоцијалиста: “Јефтина театралност није изостављена, нити се штедело у великој мелодрами која је славила неумољиво чудовиште нацизма. Под светлошћу рефлектора, уоквирени наткриљујућим заставама, ватрометом и инсценираним биткама, громогласна ратничка музика И хипнотички напеви гушили су рационалност, али не и Фирерову крештаву тираду испуњену мржњом.”

Овај приказ немачког  Месије најживописније је представљен у филму Лени Рифенштал о партијском конгресу НСДАП, 1934, “Тријумф воље”. Филм почиње спорим, лирским приказом планина и облака, а онда се облаци полако разилазе и види се авион који лети изнад хиљада јуришника у браон кошуљама, што марширају у наизглед бескрајној поворци. Сенка авиона се, уз симфонијско извођење химне нациста “Марш Хорста Весела”, претвара у црно распеће и помера се изнад огромне масе. Апокалиптичним симболизмом Рифенштал је упоредила Хитлера са васкрслим Христом који силази са неба и доноси војничку и политичку славу и ослобађање од прошлих грехова онима који су следбеници нове нацистичке “религије”…

.   .   .

Уочи последњег студентског скупа у Новом Саду није стигла традиционална “анонимна дојава” да су, у свим возовима, на свим железничким линијама широм Србије, постављене бомбе, али је Више јавно тужилаштво у Београду подигло лествицу на највиши ниво, тврдњом да су студенти, на ранијим пленумима, испланирали како да симулирају употребу „звучног топа“ 15. марта прошле године, све са циљем да државни органи „у домаћој и међународној јавности буду оптужени за употребу ‘звучног топа’, како би се створила паника и страх код грађана, те изазвали немири који би довели до насилне промене уставног уређења и угрожавања безбедности државе“. Заменик вишег јавног тужиоца најавио је да ће “надлежни орган МУП-а, а то је Служба за борбу против тероризма, која је иначе специјализована за тероризам и за екстремизам, а ово представља екстремизам, утврдити идентитет четири групе лица који ће после тога бити процесуирани”.

А опсег казни које наш Кривични законик прописује за “дела против уставног уређења и безбедности Србије” и сличне (“тероризам”) неподопштине се креће од минимално, шест месеци до доживотне робије.

То је свако онај ко:  “угрожава независност” тако што на противуставан начин покуша да доведе Србију у положај потчињености или зависности према некој другој држави; “призна капитулацију или окупацију” тако што потпише или призна капитулацију или прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела; “угрози територијалну целину” тако што силом или на други противуставан начин покуша да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави.

То је и онај ко: “нападне на уставно уређење” тако што силом или претњом употребе силе покуша да промени уставно уређење Србије или да свргне највише државне органе и онај који “позива на насилну промену уставног уређења” тако што у намери угрожавања уставног уређења или безбедности Србије позива или подстиче да се силом промени њено уставно уређење, свргну највиши државни органи или представници тих органа или онај ко, у намери растурања, израђује или умножава материјал који је по свом садржају такав да позива или подстиче на вршење дела претходног става или ко упућује или пребацује на територију Србије такав материјал или држи већу количину тог материјала у намери да га он или неко други растура…

Једнако лоше би се, према нашем КЗ-у, провео и свако онај ко би починио кривично дело “тероризма”, којим се квалификује нечија “намера да озбиљно застраши становништво, или да принуди Србију, страну државу или међународну организацију да нешто учини или не учини, или да озбиљно угрози или повреди основне уставне, политичке, економске или друштвене структуре Србије, стране државе или међународне организације”, тако што би “напао на живот, тело или слободу другог лица”, “извршио отмицу или узимање талаца”, “уништио државни или јавни објекат, саобраћајни систем, инфраструктуру укључујући и информационе системе, непокретну платформу у епиконтиненталном појасу, опште добро или приватну имовину на начин који може да угрози животе људи или да проузрокује знатну штету за привреду”, “извршио отмицу ваздухоплова, брода или других средстава јавног превоза или превоза робе”, онај ко “производи, поседује, набавља, превози, снабдева или употребљава нуклеарно, биолошко, хемијско или друго оружје, експлозив, нуклеарни или радиоактивни материјал или уређај, укључујући и истраживање и развој нуклеарног, биолошког или хемијског оружја”, онај ко “испусти опасне материје или проузрокује пожар, експлозију или поплаву или предузима друге општеопасне радње које могу да угрозе живот људи”, ко “омета или обустави снабдевање водом, електричном енергијом или другим основним природним ресурсом које може да угрози живот људи”. Али, и свако онај “ко јавно износи или проноси идеје којима се непосредно или посредно подстиче на вршење кривичног дела тероризма”.

Но, да ли, у већини ових могућих дела и њихових потенцијалних починилаца, препознајете студенте или, можда, некога са пр(а)ве стране? Да ли је циљ да се “непостојећа студентска листа”, тј. права опозиција прогласи за терористичку и забрани јој се учешће на изборима, нешто слично што се догађало на трима изборима (новембар 1933, март 1936, те 1938) у Немачкој, након што је, на основу Закона о преносу овлашћења, забрањен рад свим партијама осим НСДАП?

.   .   .

Александар је име већ променио у “Србија”, а Вучић презиме у “Побеђује” што, не буд’ примењено, изгледа као наставак крађе, прекрађе и фалсификовања немачке националсосцијалистичке пропаганде из тридесетих година 20. века.

“Србија побеђује” (“… на свим фронтовима”), па је умало победила и на “фронту” против младунаца страшних белих чиопа угњездених на палати “Албанија”!

Слоган „Деутсцхланд сиегт ан аллен Фронтен“ („Немачка побеђује на свим фронтовима”) стидљиво је коришћен и пре, а масовно је, ради стварања илузије о непобедивости немачке војске и одржавања високог морала међу Немцима, уз симбол “В” (од енг. Вицторy), експлоатисан у фази брзих војних успеха и продора, на почетку Другог светског рата.

Парола је кориштена на плакатима, лецима, али и у облику графита по фасадама зграда у окупираним градовима, на Ајфеловој кули у окупираном Паризу, а висила је и на седишту  “Солдатенсендер Белград” (Војни немачки радио Београд), тамо где је данас наше Министарство иностраних послова.

Радио Београд је тада имао најмоћнију мрежу релеја у овом делу Европе, чуо се од Нарвика до северне Африке, од Паноније преко Сахаре до Блиског истока, због чега су нацисти, након окупације Краљевине Југославије, у Београду стационирали одсек за пропаганду за цео Југоисток.

Поручник Карл-Хајнц Рајнтген, задужен за почетак рада “Сендер Белград”, није имао превише музичких плоча, па је зато, у емисији “Час за војнике”, на немачком, најчешће пуштана песма “Лили Марлен”, у оигиналној интерпретацији немачке шансоњерке Лале Андерсон. Обожавали су је “немачки војници од Триполија, преко Кавказа, босанскохерцеговачких планина до грчких острва”. Стекла је огромну популарност, па је, до краја рата, емитована је сваке вечери од 21:55 часова, а “Сендер Белград” је постао препознатљив по њој. “Лили Марлен” је, тако, спонтано или смишљено, сваке вечери, макар на неколико минута, “уједињавала срца љутих непријатеља” из зараћених страна, у “универзалном мушком осећању – љубави према жени”. Сваког дана слушало га је шест милиона људи са обе стране фронта.

“Сендер Белград” је имао је и део програма на српском језику, а председник квислиншке владе Милан Недић је донео својеврсну уредбу о обавезном преношењу и слушању емисија “српске обавештајне емисије Радио-станице Београд” по јавним локалима, када је по кафанама морала да “влада потпуна тишина, а гости нису смели да буду послуживани”. 

Цвијетин Миливојевић