SERVUS OPOZICIJO!

Pojedini opozicioni lideri primetili su da u poslednje vreme često pišem, analiziram i komentarišem opoziciju. Ne samo da primećuju, već otvoreno kritikuju moju kritiku navodeći da se time samo Vučić raduje, da unosim nemir u njihove redove i da se tim potezom stavljam na pogrešnu stranu.

Moj problem već duže vreme jeste da bilo koga ubedim da radim za Vučića. Čak i kada to otvoreno priznam, kada nudim svoj bankovni račun za uobičajenu botovsku sinekuru, kada objašnjavam da radim u državnoj ustanovi pa da me samim tim Vučić i direktno plaća jer on nam on deli i plate i penzije i viškove i dopunski rad i bonuse… Ispalo je da je veći problem mojih kritičara da druge ubede da NE RADE za Vučića, nego da ja bilo koga ubedim da sam sposoban da pojedine Vučićeve poteze branim bolje od njegovih TV gladijatora.

Ne shvataju da je to dobar znak. Ja uvek kritikujem vlast! Osam godina aktivno pišem kolumne i one nose zajednički naslov – Aleksandrike. U njima sam do detalja iskritikovao Vučićevo svevlašće, njegovu piramidu moći, ali i sam narod koji je stao ispod te piramide sahranjen zajedno sa svojim faraonom. Dobar je znak jer kada kritikujem opoziciju, ja kritikujem buduću vlast. Ne stavljam klipove u točak koji je polako počeo da melje režim, ne udaram kontru ljudima koji se sve više oslobađaju straha i izlaze na ulice iako tamo mogu biti izlupani pesnicama, izdevetani pendrecima, udareni autom, oslepljeni suzavcem. Ne, ja kritikujem buduću vlast, raskrinkavam nove lažne mesije, upozoravam na „wanna be“ Vučiće kojih nije malo u opozicionom pokretu.

Ali, pustimo njih za trenutak, sama činjenica da narod sada ne čami u mraku, već mu se polako na horizontu ukazuje Srbija bez Vučića, sam taj refleks je velika promena, minerva koja pokazuje novo ne godišnje, već decenijsko doba u Srbiji.

Do sada su svi opozicioni političari izgledali kao generali koji su bili spremni za rat koji je već prošao. Gnev naroda, odlučnost omladine, trulost sistema na svakom nivou tera opoziciju da razmišlja drugačije, da se osvesti i promeni ne samo zbog šanse koja joj se pruža, već zbog ozbiljnosti istorijskog trenutka. Onaj tradicionalni pesimizam kojem smo skloni i koji je često naša neuspela zamena za mudrost, sada je pretvoren u osećaj pribijenosti u zid, nema nazad, nazad je ambis, nazad je nova nadstrešnica. Autokratije počivaju na beznađu, na ubijenoj nadi da su promene moguće. Apsolutističke monarhije su se temeljile na dinastijama, jer su one delovale večne, neprekinuti niz kroz vekove u kojima se sve menja osim prezimena, a često su imena ista samo sa drugim rednim brojem. 

Pametni generali razmišljaju o tome kako da dobiju rat, oni mudriji razmišljaju kako da ne izgube mir, odnosno kako da ne izgube ratnu pobedu u miru. Zato treba već sada razmišljati o Srbiji bez  ili posle Vučića. Zato treba postaviti cilj već sada-ko može da promeni Srbiju, a ne samo Vučića.

Nije mudro lagati ljude da je promena Vučića samo po sebi dobra. Ne. Ni promena Miloševića nije bila dobra sama po sebi. Zamislite da ga je početkom devedesestih zamenio Šešelj ili da je Mladić zaista upao sa svojim jedinicama i suludu politiku Pala neprihvatanja bilo kog mirovnog plana nametnuo Beogradu. Moramo biti načisto, ne samo kako, već i zašto menjamo Vučića. Kada ovo „zašto“ bude zajedničko za barem milion i po Srba, onda smo za stolom gde možemo pokupiti talon. 

Ne možemo menjati Vučića sa onima koji su gori od njega. Ne možemo ga menjati ni sa onim „s desna“ koji bi od Srbije napravili novu Siriju, niti sa onima „s leva“ koji bi svojom „cancel culture“ Srbiju pretvorili u digitalni gulag. I desnica i levica moraju da se obračunaju sa svojim ekstremima.

I još nešto. Posle Vučića biće mnogo Vučića. Ovo mnogo je adekvatan pridev, jer unapred znam da će svako podsećanje na bivši režim izazivati hipersenzitivnu reakciju kod građana. Ali, tokove koje je ne pokrenuo, već pratio Vučić nije moguće zaustaviti. Na primer, pregovore o Kosovu pod monitoringom Zapada. Ono što možemo promeniti jeste naša pregovaračka pozicija, ali to gotovo sigurno ne može i neće promeniti ishod pregovora. Ono gde neće biti Vučića to je u načinu donošenja državnih odluka. One se ne mogu donositi u glavi jednog čoveka, ni u kabinetu, niti u zatvorenim forumima. Sve važne odluke, strateške, sudbonosne moraju se donositi ili konsenzualno ili referendumski. Ne želim da rušim Vučića da bih ostvario svoje političke ciljeve na bilo koji način. Do svog cilja želim da dođem poštujući pravila, poštujući fer-plej. Ne na silu, ne udarcima ispod pojasa, ne uz „velikog brata“ sa strane. Tu ne sme i neće biti Vučića.

Servus opozicijo. Ne samo ja, već je i narod počeo da vas gleda kao buduću vlast. Prvo što morate da naučite jeste da istrpite kritiku. Ako za to niste sposobni, ostanite tamo gde vam je i do sada najbolje išlo – u opoziciji.

Dr Aleksandar Dikić