Kada sam počinjao sa „novinarenjem” maštao sam da jednog dana upoznam i pravim intervju sa sarajevskim legendama sporta Osimom, Sušićem, Katalinskim, Bukalom, Delibašićem…. As do asa. Njih sam sve gledao kao igrače, sa svima razgovarao i godinama se družio. Ipak, jednog nikada nisam zvanično upoznao, iako mi je bio najbolji, nikad upoznati drug. Asim Ferhatović zvani Hase, čuveni fudbaler Sarajeva, aristokrata sarajevske kaldrme.
Legendarni Hase je preminuo u januaru 1987. dan pre 54. rođendana. U to vreme sam tek počeo da „piskaram” za sarajevske „Večernje novine” i beogradski „Sport”. Ne postoje dečije godine bez sportskih junaka. Hase je imao osobine koje je teško naći zajedno. Otac, ujak, raja, ama baš sve Sarajlije su pričale o njemu isto; čovek ogromog srca i široke duše, vanserijski fudbaler, šaljivdžija, pozitivac, vedar, humanista, veseljak, gorostas velikodušnosti. Voleli su ga podjenako i navijači Sarajeva i Želje, što je bila prava retkost.
Njegovo ime je bilo sinonim za dobrotu. Čovek izvana, anđeo iznutra. Nema onoga koji je za njega bilo kada rekao neku ružnu reč. Bio je ljudina koju su mnoge generacije zauvek slavile. Fudbalske finese se dugo pamte, ali još duže ostaje sećanje kakav je ko bio čovek. Nema nikog od baščaršijske sirotinje kome Hase nije pomogao. Čovekoljublje mu je uvek bilo najveći adut, veći i od sjajnog driblinga. Znalo se da se pred fajront ispred njegove ćevabdžinice okuplja sirotinja da dobije badava porciju ćevapa.
Imao je nepunih 19 leta kada je debitovao 1952. godine u Beogradu protiv Crvene zvezde. Domaćin je pobedio 2:0. Od tada sve do 1966. je nosio dres Sarajeva. Upravo te sezone (1966/67.) „bordo” tim je osvojio prvu titulu u Jugoslaviji. Poslednju utakmicu odigrao je 16. oktobra 1966. na Kantridi protiv Rijeke, kada je u prvom poluvremenu zbog povrede morao da napusti teren.
Na početku je čak imao nimalo popularan nadimak „Slino”, pošto je tokom igre često brisao nos rukavom. Međutim i tada su ga svi obožavali. Počeo je u Vratniku (deo grada iznad Baščaršije) i celu karijeru proveo je u Sarajevu. Mesec dana je igrao za Fenerbahče. Brzo se vratio jer nije mogao bez raje i šehera. U Istanbulu nije izdržao ni dva meseca gde je odigrao samo osam utakmica. Tom prilikom je čak platio veće obeštećenje nego što je dobio novca od turskog kluba kada je potpisivao ugovor.
„Ne mogu, brate ja, igrati za novac i slušati kako trebam igrati. Hvala im. Bili su korektni i nisu mi pravili probleme. Rekao sam im da ja mogu igrati samo u Sarajevu”, pričao je po povratku na Koševo.
Ljudskost i nesebičnost je krasila Asima Ferhatovića. Prvi je provozao popularnu „vespu” po Sarajevu i njom dolazio na utakmice. Mala raja, čekajući ispred stadiona, koji se danas zove njegovim imenom, samo bi se zakačila za sic i u ,voziću’ utrčala na stadion kao ,njegova deca’. Tada bi redar na ulazu besno vikao:
„Hase, bolan pa nisu valjda svi tvoji ?”.
Hase bi samo odmahnuo rukom.
„Sve su to moja djeca. Puštaj ih sve !”’
Sa 100 postignutih golova bio je najbolji strelac u istoriji kluba, a najbolje partije je pružao u sezoni 1963/64. kada je sa 19 golova bio prvi golgeter prvenstva Jugoslavije. On je za Sarajevo bio isto što i Pele za Santos ili Mesi za Barselonu. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao samo jednu utakmicu i to protiv Republike Koreje. U njegovo vreme u napadu su bili Šekularac, Milutinović, Galić, Kostić i bilo je đavolski teško izboriti se za mesto u reprezentaciji. Nikada se zbog toga nije previše ljutio.
Sarajevski ćevapi su postali brend u celom regionu. Velike zasluge za to pripadaju upravo Haseu. Njegova ćevabdžinica i nije mogla drugačije da se zove nego „Devetka”. Bila je jedna od prvih i najpoznatijih u Sarajevu. Nalazila se između Stare pravoslavne crkve na Baščaršiji i kafane „Drina” u koju je zbog kojekakvih dama dolazila brojna muškadija, ali i vojnici koji su služili vojni rok u gradu na Miljacki.
Jednom kada sam jeo ćevape kod njega on je sa drugarima sedeo i igrao šah. Po običaju na donjoj usni mu je bila „zalepljena” cigara i u tom trenutku su došla tri vojnika JNA da plate ćevape koje su upravo pojeli.
„Za vojake ovde nema plaćanja. Trebaće vam pare za druge stvari”, rekao je Hase svojim radnicima da slučajno im ne naplaćuju ćevape.
Kada sam to kasnije prepričao ćaletu, on se samo nasmejao i dodao da nema siromaha na Baščaršiji, a posebno na Vratniku gde se rodio i gde je živeo, kojem Ferhatović nije pomogao. I dan danas se u Sarajevu može čuti priča kako je jedna starija žena došla i molila ga da joj pozajmi novac kako bi mogla da uda ćerku i da joj pripremi miraz. Hase joj je bez razmišljanja dao daleko više nego što je i pomislila pa je mogla baš lepo da uda ćerku. Za svu gradsku sirotinju bio je i otac i mati i Bog.
Kakav je Hase bio čovek videlo se na njegovoj sahrani o kojoj se do dana današnjeg priča. U trenutku kada je telo Ferhatovića spušteno na groblju Bare se čuo gromoglasan aplauz ravan onom koševskom kada je diblinzima izluđivao rivale i uveseljavao publiku. Aplauz je trajao dva, tri minuta. Ima li boljeg dokaza šta su njegovi sugrađani mislili o njemu.
Jednostavno, Asim Ferhatović je bio čovek dobre duše, velikog srca i s viškom obraza. Ostavio je trag sarajevskog viteza. Bez Hasetovog učinka istorija savremene Baščaršije i Vratnika bi bila kudikamo siromašnija. Bio je pravi čaršijski gospodin. Uvek je ostajao isti onaj čovek iz naroda kakav je bio pre nego što je stekao slavu i bogatstvo.
Sve u životu prolazi. Prođe i radost, prođe i tuga, prođe i život. Ostaje samo ono što je o ljudima zapisano. Hase je u svakom slučaju zaslužio lepu priču. Na Asima Ferhatovića u Sarajevu podsećaju mnoga mesta. Stadion Koševo nosi ime po njemu, dobio je i svoju ulicu, u njegovu čast se igra i šahovski turnir, a u blizini gde je imao ćevabdžinicu u srcu Baščaršije je izgrađena i česma. Uz Haseta ide još podviga, dobročinstava, ali da nije tako ne bi bilo ni legendi. Biografija koja je prerasla u mit.
Na kraju mala fusnota. Mlađe generacije rođene u ovom veku su za Haseta čule po poznatoj pesmi „Zabranjenog pušenja” „Nedelja kada je otiš’o Hase”. Pesma nije posvećena slavnom Ferhatoviću već Titu koji je umro u nedelju 4. maja 1980. kada su na Koševu igrali Sarajevo – Osijek.
Milorad Bjelogrlić
