Када сам почињао са „новинарењем” маштао сам да једног дана упознам и правим интервју са сарајевским легендама спорта Осимом, Сушићем, Каталинским, Букалом, Делибашићем…. Ас до аса. Њих сам све гледао као играче, са свима разговарао и годинама се дружио. Ипак, једног никада нисам званично упознао, иако ми је био најбољи, никад упознати друг. Асим Ферхатовић звани Хасе, чувени фудбалер Сарајева, аристократа сарајевске калдрме.
Легендарни Хасе је преминуо у јануару 1987. дан пре 54. рођендана. У то време сам тек почео да „пискарам” за сарајевске „Вечерње новине” и београдски „Спорт”. Не постоје дечије године без спортских јунака. Хасе је имао особине које је тешко наћи заједно. Отац, ујак, раја, ама баш све Сарајлије су причале о њему исто; човек огромог срца и широке душе, вансеријски фудбалер, шаљивџија, позитивац, ведар, хуманиста, весељак, горостас великодушности. Волели су га подјенако и навијачи Сарајева и Жеље, што је била права реткост.
Његово име је било синоним за доброту. Човек извана, анђео изнутра. Нема онога који је за њега било када рекао неку ружну реч. Био је људина коју су многе генерације заувек славиле. Фудбалске финесе се дуго памте, али још дуже остаје сећање какав је ко био човек. Нема никог од башчаршијске сиротиње коме Хасе није помогао. Човекољубље му је увек било највећи адут, већи и од сјајног дриблинга. Знало се да се пред фајронт испред његове ћевабџинице окупља сиротиња да добије бадава порцију ћевапа.
Имао је непуних 19 лета када је дебитовао 1952. године у Београду против Црвене звезде. Домаћин је победио 2:0. Од тада све до 1966. је носио дрес Сарајева. Управо те сезоне (1966/67.) „бордо” тим је освојио прву титулу у Југославији. Последњу утакмицу одиграо је 16. октобра 1966. на Кантриди против Ријеке, када је у првом полувремену због повреде морао да напусти терен.
На почетку је чак имао нимало популаран надимак „Слино”, пошто је током игре често брисао нос рукавом. Међутим и тада су га сви обожавали. Почео је у Вратнику (део града изнад Башчаршије) и целу каријеру провео је у Сарајеву. Месец дана је играо за Фенербахче. Брзо се вратио јер није могао без раје и шехера. У Истанбулу није издржао ни два месеца где је одиграо само осам утакмица. Том приликом је чак платио веће обештећење него што је добио новца од турског клуба када је потписивао уговор.
„Не могу, брате ја, играти за новац и слушати како требам играти. Хвала им. Били су коректни и нису ми правили проблеме. Рекао сам им да ја могу играти само у Сарајеву”, причао је по повратку на Кошево.
Људскост и несебичност је красила Асима Ферхатовића. Први је провозао популарну „веспу” по Сарајеву и њом долазио на утакмице. Мала раја, чекајући испред стадиона, који се данас зове његовим именом, само би се закачила за сиц и у ,возићу’ утрчала на стадион као ,његова деца’. Тада би редар на улазу бесно викао:
„Хасе, болан па нису ваљда сви твоји ?”.
Хасе би само одмахнуо руком.
„Све су то моја дјеца. Пуштај их све !”’
Са 100 постигнутих голова био је најбољи стрелац у историји клуба, а најбоље партије је пружао у сезони 1963/64. када је са 19 голова био први голгетер првенства Југославије. Он је за Сарајево био исто што и Пеле за Сантос или Меси за Барселону. За репрезентацију Југославије је одиграо само једну утакмицу и то против Републике Кореје. У његово време у нападу су били Шекуларац, Милутиновић, Галић, Костић и било је ђаволски тешко изборити се за место у репрезентацији. Никада се због тога није превише љутио.
Сарајевски ћевапи су постали бренд у целом региону. Велике заслуге за то припадају управо Хасеу. Његова ћевабџиница и није могла другачије да се зове него „Деветка”. Била је једна од првих и најпознатијих у Сарајеву. Налазила се између Старе православне цркве на Башчаршији и кафане „Дрина” у коју је због којекаквих дама долазила бројна мушкадија, али и војници који су служили војни рок у граду на Миљацки.
Једном када сам јео ћевапе код њега он је са другарима седео и играо шах. По обичају на доњој усни му је била „залепљена” цигара и у том тренутку су дошла три војника ЈНА да плате ћевапе које су управо појели.
„За војаке овде нема плаћања. Требаће вам паре за друге ствари”, рекао је Хасе својим радницима да случајно им не наплаћују ћевапе.
Када сам то касније препричао ћалету, он се само насмејао и додао да нема сиромаха на Башчаршији, а посебно на Вратнику где се родио и где је живео, којем Ферхатовић није помогао. И дан данас се у Сарајеву може чути прича како је једна старија жена дошла и молила га да јој позајми новац како би могла да уда ћерку и да јој припреми мираз. Хасе јој је без размишљања дао далеко више него што је и помислила па је могла баш лепо да уда ћерку. За сву градску сиротињу био је и отац и мати и Бог.
Какав је Хасе био човек видело се на његовој сахрани о којој се до дана данашњег прича. У тренутку када је тело Ферхатовића спуштено на гробљу Баре се чуо громогласан аплауз раван оном кошевском када је диблинзима излуђивао ривале и увесељавао публику. Аплауз је трајао два, три минута. Има ли бољег доказа шта су његови суграђани мислили о њему.
Једноставно, Асим Ферхатовић је био човек добре душе, великог срца и с вишком образа. Оставио је траг сарајевског витеза. Без Хасетовог учинка историја савремене Башчаршије и Вратника би била кудикамо сиромашнија. Био је прави чаршијски господин. Увек је остајао исти онај човек из народа какав је био пре него што је стекао славу и богатство.
Све у животу пролази. Прође и радост, прође и туга, прође и живот. Остаје само оно што је о људима записано. Хасе је у сваком случају заслужио лепу причу. На Асима Ферхатовића у Сарајеву подсећају многа места. Стадион Кошево носи име по њему, добио је и своју улицу, у његову част се игра и шаховски турнир, а у близини где је имао ћевабџиницу у срцу Башчаршије је изграђена и чесма. Уз Хасета иде још подвига, доброчинстава, али да није тако не би било ни легенди. Биографија која је прерасла у мит.
На крају мала фуснота. Млађе генерације рођене у овом веку су за Хасета чуле по познатој песми „Забрањеног пушења” „Недеља када је отиш’о Хасе”. Песма није посвећена славном Ферхатовићу већ Титу који је умро у недељу 4. маја 1980. када су на Кошеву играли Сарајево – Осијек.
Милорад Бјелогрлић
