Поражавајући подаци показују да Србија спада међу најнебезбедније европске земље када је реч о јавном ризику смртног страдања у саобраћају. Вредност јавног ризика за Србију и просечна вредност истог показатеља за државе Европске уније, у последњих десет година, показује да је ризик смртног страдања у Србији већи за 1,5 до 1,8 пута. У 2025. години смо имали чак 74 погинулих на милион становника!¹ А према Стратегији безбедности саобраћаја Републике Србије за период 2023-2030, процењени друштвено-економски трошкови саобраћајних незгода у Србији износили су око 4,1 милијарду евра у 2019. години!

Битно је нагласити да саобраћајне незгоде нису случајност, како наши креатори саобраћајне политике желе да нам у јавности представе, већ су последица нашег нерада и системских грешака. То значи да се незгодама може управљати и да се оне могу спречити. О нашем нераду и системским грешкама говоре поражавајући подаци Агенције за безбедност саобраћаја Републике Србије и неиспуњење зацртаних циљева националне стратегије безбедности саобраћаја.

Можда широј јавности није познато, Србија је 2023. године усвојила националну стратегију безбедности саобраћаја са акционим планом. У акционом плану, који је усвојен на период до 2025. године, налази се 248 активности и 31 мера које ће допринети смањењу броја смртно страдалих и тешко повређених у саобраћајним незгодама. Новог акционог плана нема ни на видику, а да ли су активности и мере предвиђене планом реализоване је велико питање.

У досадашњем периоду важења Стратегије (2023-2025) смртно је страдало 173 лица више, док је тешко телесно повређено 2.562 лица више од оног што је Стратегијом предвиђено. Такође, смртно је страдало 11 деце више, док је 26 деце више тешко телесно повређено, у односу на зацртане циљеве. Другим речима, ниједан прелазни циљ из Стратегије није остварен.

Савремени концепт одговорности у систему безбедности саобраћаја не сагледава само правно-кривичну одговорност учесника незгоде већ се акценат ставља на системску, политичку, стручну и моралну одговорност, тако да, уместо да се прича само о одговорности учесника незгоде, требало би више причати о одговорности креатора саобраћајне политике.

Дакле, у темељу савремене саобраћајне теорије и праксе налази се подела одговорности за настанак незгоде на све чиниоце система, доносиоце одлука, планере, пројектанте, извођаче радова, управљаче пута, инжењере, произвођаче возила, саобраћајну полицију, правосудни систем, здравствене организације и др.

За неостваривање циљева националне стратегије и недовољну реализацију активности из акционог плана одговорност сносе сви надлежни субјекти, али посебно и Агенција за безбедност саобраћаја, којој је поверена улога координације, праћења и контроле њихове реализације.

Подсећања ради, нисмо испунили ниједан зацртани циљ из претходне националне стратегије безбедности саобраћаја од 2015. до 2020. године.³

Само ови поражавајући подаци су довољан разлог да руководеће људе Агенције за безбедност саобраћаја позовемо на политичку, стручну и моралну одговорност и да у складу са тим поднесу оставке.

Проблем, дакле, није само у томе што не остварујемо постављене циљеве. Проблем је у томе што се након њиховог неостваривања ништа суштински не мења. Не преиспитује се одговорност, не анализирају се разлози неуспеха, не мењају се политике и не сносе се последице. Стратегије и акциони планови тако постају сами себи сврха, док се број страдалих и повређених повећава. У таквом систему одговорност се углавном завршава на декларативним изјавама и новим обећањима.

У јавности је мање познато да су креатори саобраћајне политике изменама закона о безбедности саобраћаја на путевима одузели локалним самоуправама средства за финансирање безбедности саобраћаја. Овим изменама систем финансирања је централизован, а локалне самоуправе су остале без стабилног и предвидивог извора средстава који је био непосредно везан за приходе од саобраћајних прекршаја. Тиме је додатно ослабљена финансијска самосталност локалних самоуправа у планирању и спровођењу мера безбедности саобраћаја.

Савремена саобраћајна теорија и пракса одавно су нам кроз истраживања показале да је инвестирање и улагање у унапређење безбедности саобраћаја на локалном нивоу исплативо и одрживо, а уложена средства се враћају у вишеструко већем износу.

Нема потребе наглашавати да средства предвиђена за финансирање унапређења безбедности саобраћаја морају бити наменска, плански трошена и резервисана искључиво за унапређење нивоа безбедности саобраћаја. Да ли је код нас баш тако, процените сами. Тако да би требало у што краћем року детаљно испитати како и на који начин су трошена и употребљена средства за унапређење безбедности саобраћаја.

Поред наведеног, потребно је испитати и кадровску политику Агенције за безбедност саобраћаја, стручне квалификације, компетенције и радно искуство запослених, како би се утврдило да ли људски ресурси ове институције одговарају сложености и значају послова које обавља.

Свакако не треба заборавити и пројекте које је спроводила Агенција и извршити њихову детаљну контролу и ревизију како би се установило да ли су ти пројекти допринели унапређењу безбедности саобраћаја на територији Републике Србије.

Ако желимо да унапредимо безбедност саобраћаја у Србији и сачувамо људске животе, неопходна је суштинска промена политике безбедности саобраћаја. Потребни су нам одговорни, стручни и компетентни људи, институције које раде у интересу грађана и систем у којем се резултати рада мере сачуваним људским животима, а не бројем реализованих кампања, одржаних трибина и потрошеним буџетским средствима.

Безбедност саобраћаја не сме бити простор за политичко и страначко кадрирање, институционалну неодговорност и задовољавање форме. Она је питање јавног интереса и заштите људских живота. А за неуспех у заштити људских живота неко мора да одговара.

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

Референце

¹ Статистички извештај о стању безбедности саобраћаја у Републици Србији за 2025. годину, Агенција за безбедност саобраћаја

² Статистички извештај о стању безбедности саобраћаја у Републици Србији за 2025. годину, Агенција за безбедност саобраћаја

³ Како је изложено у закључцима 15. међународне конференције „Безбедност саобраћаја у локалној заједници” (www.бслз.орг), оно што је поражавајуће је што Србија није достигла ниједан зацртани циљ из националне стратегије безбедности саобраћаја 2015-2020. У периоду од 2015 до 2019. године знатно више људи је настрадало у саобраћајним незгодама, него што је то било предвиђено стратегијом безбедности саобраћаја:

288 више погинулих лица,

925 више тешко повређених лица и

око 15.000 више лакше повређених лица, у односу на стратегијом дефинисане циљеве!

Ово повећање броја настрадалих, према европском моделу за израчунавање укупних економских последица саобраћајних незгода, коштало је наше друштво око 1,6 милиарди евра више него што је било одређено као прелазни циљ у стратегији безбедности саобраћаја.