Постоји један занимљив феномен који се понавља кроз историју. Када се догоди велика промена, када се сруши нешто што је изгледало несаломиво и када победа постане извесна, изненада се појави читава армија људи који су, ето, све време били на правој страни.
Само их некако нисмо видели.
Неки су били опозиција, али тиха. Неки су били против система, али из безбедне удаљености. Неки су годинама чували своје позиције, чекали, процењивали, ослушкивали ветар. А неки су, изгледа, само чекали да се промени правац ветра па да подигну једра.
И онда су дошли студенти.
Млади људи, без политичког стажа, без старих партијских књижица и без потребе да доказују колико су дуго у политици. Са нечим што је много опасније за устаљене политичке навике – идејом да се ствари могу радити другачије.
И догодило се оно што се у локалним срединама посебно тешко прихвата: генерација која није одрасла у политичким комбинацијама почела је да мења правила игре.
А онда су се појавили диносауруси.
Не, не мислим на године. Године нису проблем. Искуство је драгоцено, али само ако је праћено способношћу да се нешто научи, промени и препусти другима. Мислим на политичке фосиле, на оне који су толико дуго присутни да су сопствено присуство почели да сматрају природним правом.
И сада би, некако, поново да буду важни.
Да се укључе. Да посаветују. Да усмере. Да објасне младима како се води политика, како се праве договори, како се препознају прилике. Да се нађу у првим редовима фотографија, са изразом лица који говори: „Па, где сте до сада били, ми смо све ово чекали.“
А где сте заиста били?
То је питање које млади можда још не умеју да поставе. Не зато што нису паметни, већ зато што немају наше искуство. Не знају све оно што смо ми гледали деценијама. Не знају колико пута су се исти људи пресвлачили у нове политичке униформе, мењали пароле, странке, савезнике и уверења, а увек некако остајали у близини истог циља – сопственог интереса.
Орвел је у „Животињској фарми“ одавно описао како они који се боре против привилегованих могу, када добију прилику, постати нови привилеговани.
А Библија нам је оставила причу о кукољу међу пшеницом. Не расте све што никне на истој њиви из истог семена.
Зато није довољно да неко данас стоји поред студената. Важно је где је био јуче, шта је радио прекјуче и шта заправо жели сутра.
Подршка није власнички лист. Учешће у променама не даје никоме право да их присвоји. А победа студената није отворен конкурс за повратак оних који су своје политичке прилике већ имали, користили или прокоцкали.
Млади не морају да знају све наше приче. Али ми имамо обавезу да им их испричамо.
Не да бисмо их учили неповерењу према свима, већ да бисмо их научили да разликују искуство од манипулације, подршку од инфилтрације, а добронамерну помоћ од покушаја преузимања контроле.
Јер није свако ко се појави после победе био део борбе.
И није свако ко говори о будућности спреман да се одрекне прошлости.
А диносауруси?
Нека не брину. Нико им не оспорава право да постоје. Само би било лепо да не покушавају поново да заузму место које припада генерацији која је коначно одлучила да их више не чека.
Студенти су отворили врата променама. Не значи да су их отворили да би кроз њих поново ушли сви они који су их деценијама држали затвореним.
др Светлана Цвијановић
