Postoji jedan zanimljiv fenomen koji se ponavlja kroz istoriju. Kada se dogodi velika promena, kada se sruši nešto što je izgledalo nesalomivo i kada pobeda postane izvesna, iznenada se pojavi čitava armija ljudi koji su, eto, sve vreme bili na pravoj strani.

Samo ih nekako nismo videli.

Neki su bili opozicija, ali tiha. Neki su bili protiv sistema, ali iz bezbedne udaljenosti. Neki su godinama čuvali svoje pozicije, čekali, procenjivali, osluškivali vetar. A neki su, izgleda, samo čekali da se promeni pravac vetra pa da podignu jedra.

I onda su došli studenti.

Mladi ljudi, bez političkog staža, bez starih partijskih knjižica i bez potrebe da dokazuju koliko su dugo u politici. Sa nečim što je mnogo opasnije za ustaljene političke navike – idejom da se stvari mogu raditi drugačije.

I dogodilo se ono što se u lokalnim sredinama posebno teško prihvata: generacija koja nije odrasla u političkim kombinacijama počela je da menja pravila igre.

A onda su se pojavili dinosaurusi.

Ne, ne mislim na godine. Godine nisu problem. Iskustvo je dragoceno, ali samo ako je praćeno sposobnošću da se nešto nauči, promeni i prepusti drugima. Mislim na političke fosile, na one koji su toliko dugo prisutni da su sopstveno prisustvo počeli da smatraju prirodnim pravom.

I sada bi, nekako, ponovo da budu važni.

Da se uključe. Da posavetuju. Da usmere. Da objasne mladima kako se vodi politika, kako se prave dogovori, kako se prepoznaju prilike. Da se nađu u prvim redovima fotografija, sa izrazom lica koji govori: „Pa, gde ste do sada bili, mi smo sve ovo čekali.“

A gde ste zaista bili?

To je pitanje koje mladi možda još ne umeju da postave. Ne zato što nisu pametni, već zato što nemaju naše iskustvo. Ne znaju sve ono što smo mi gledali decenijama. Ne znaju koliko puta su se isti ljudi presvlačili u nove političke uniforme, menjali parole, stranke, saveznike i uverenja, a uvek nekako ostajali u blizini istog cilja – sopstvenog interesa.

Orvel je u „Životinjskoj farmi“ odavno opisao kako oni koji se bore protiv privilegovanih mogu, kada dobiju priliku, postati novi privilegovani.

A Biblija nam je ostavila priču o kukolju među pšenicom. Ne raste sve što nikne na istoj njivi iz istog semena.

Zato nije dovoljno da neko danas stoji pored studenata. Važno je gde je bio juče, šta je radio prekjuče i šta zapravo želi sutra.

Podrška nije vlasnički list. Učešće u promenama ne daje nikome pravo da ih prisvoji. A pobeda studenata nije otvoren konkurs za povratak onih koji su svoje političke prilike već imali, koristili ili prokockali.

Mladi ne moraju da znaju sve naše priče. Ali mi imamo obavezu da im ih ispričamo.

Ne da bismo ih učili nepoverenju prema svima, već da bismo ih naučili da razlikuju iskustvo od manipulacije, podršku od infiltracije, a dobronamernu pomoć od pokušaja preuzimanja kontrole.

Jer nije svako ko se pojavi posle pobede bio deo borbe.

I nije svako ko govori o budućnosti spreman da se odrekne prošlosti.

A dinosaurusi?

Neka ne brinu. Niko im ne osporava pravo da postoje. Samo bi bilo lepo da ne pokušavaju ponovo da zauzmu mesto koje pripada generaciji koja je konačno odlučila da ih više ne čeka.

Studenti su otvorili vrata promenama. Ne znači da su ih otvorili da bi kroz njih ponovo ušli svi oni koji su ih decenijama držali zatvorenim.

dr Svetlana Cvijanović