Ево има 14 месеци како сам почео да пишем за сајт „Без цензуре”. Са каквим успехом нека процене читаоци. За то време сам писао неке носталгичне приче о бившим асовима, али и коментаре о актуелном стању у српском спорту који се већ годинама налази у великој кризи и тоне све ниже.
„Предигра, игра, примитивизам”, „Драгане Џајићу хоћете се коначно огласити”, „Фудбал је умро, сахранила га политика”, „Фудбал, Српски Назадни Спорт”, „Хаос и агонија”, „Изгубили смо спортски идентитет”, „Кокезина времена”, „Песма нам се ори док нам кућа гори”, „Дејан Томашевић у очима Меше Селимовића”, „Звездан Терзић спин доктор српског фудбала”, „Приватизовати и Црвену зведу и Партизан”…. су наслови само неких од низа текстова које сам писао у минулуј години. Узалуд. Ништа се није променило на боље до недеље 25. октобра.
Критички став у српском спортском новинарству не постоји већ дуже време, усудићу се да кажем већ дуже од деценије. И данас чувам више коментара које сам писао о силним погрешним потезима фудбалског аналфебете Славише Кокезе, који је искључиво по партијској и послушничкој линији дошао на чело ФСС. Наравно да ниједан од тих текстова није објављен у новини у којој сам некада радио и дочекао пензију. Изборне скупштине после којих је Кокеза изабран на ту функцију су биле посебан циркус. До тада незапамћен. Међутим, мој став и такви текстови су били аномалија у новини где сам радио.
Када се само сетим неких назови новинара како су писали хвалоспеве и епове о „великом” Славиши Кокези, човеку који апсолутно није испуњавао ниједан једини услов да би се нашао на месту првог човека српског фудбала. Неки новогодишњи интервјуи са поменутим ликом спадају у врхунац новинарског бешћашћа. Кокеза је стављен на пиједастал као да је у најмању руку Алекс Фергусон. Истовремено његов противкандидат за функцију председника ФСС легендарни Немања Видић је провлачен кроз блато.
Када је репрезентација Србије супериорно изборила пласман на СП у Русији урађено је нешто што се у историји фудбала, бар на овим просторима, није десило. Одлуком „мудрог” и од огромног броја журналиста до неба хваљеног Славише Кокезе смењен је дотадашњи селектор Славољуб Муслин којем је припадао велики део заслуга за тај успех.
Били смо убедљиво први у групи и директно отишли на Мундијал. Популарни Муки није пристајао на кумовске, менаџерске, ортачке…. комбинације и то га је „коштало главе”. Наравно, већина „спортских новинара” је подржала ту срамну одлуку. На тај начин је створен простор за неспособне, послушне, климоглавце и медиокритете.
Тада је и почео суноврат српског фудбала, прво клупског, а затим и репрезентативног. Добили смо најнезанимљивије првенство, празне трибине, превише странаца лошег квалитета, очајно суђење…. Кипарски и израелски клубови су постали непремостива препрека за наше представнике. Почели су да губе и од тимова са Фарских острва. Репрезентација је дочекала и то да буде поражена од Албаније и то у сред Србије.
Ћутањем о свим поганлуцима српског фудбала, спорта и друштва у целини, а било их је и превише последњих година домаћи новинари доказују до које су мере незаинтересовани за властиту судбину, али и државе у којој живе. Није их апсолутно брига што у свим областима друштва падамо у глиб. Уз такво увлакачко и неистинито писање јавност је сталним „вежбањем” доведена у ситуацију да им и спортска смрт Србије дође као нешто сасвим нормално и прихватљиво. Занемели су.
Ако ме ишта теши у овом ужасу у којем се налази спорт, а богами и цела држава онда је то што сам све време писао да се налазимо на погрешном путу и да долазе много тешка времена. Никада нисам био наклоњен моћницима који су ведрили и облачили. Када се новинари стављају у службу режима, губе осећај мере, лажу и себе и друге. О части нећу ни да пишем.
Један мој преминули колега новинар ми је крајем прошлог века рекао:
„Мићко мој, српска новинарска историја „увлачења”, пузања, величања, љубљења скути којекаквих ликова је пуна истинских хероја”.
Слажем се.
Милорад Бјелоглић
