Hotel Moskva je bez sumnje jedna od najlepših zgrada u Beogradu. Poznate svetske „face” Albert Ajnštajn, Alfred Hičkok, Džek Nikolson, Ričard Nikson su bili gosti čuvenog hotela. Stariji Beograđani i danas rado dođu na kafu i poznatu poslasticu „Moskva šnit”. Mir, gostoljubivost, ljubaznost su uvek privlačili goste. Međutim, od kraja prošlog veka i Svetskog prvenstva u Francuskoj 1998. hotel Moskva je postala „buvljak” za razmenu sličica fudbalskih protagonista fudbalskog Mundijala. To se okupljaju generacije kolekcionara koji kompletiraju albume.
Ovih dana ispred Moskve tačno kod Terazijske česme se svakodnevno mogu videti i mladi i stari, što bi se reklo od sedam do 77 godina. Uglavnom je reč o muškoj populaciji, ali se ponekad desi da „zaluta” i neka pripadnica lepšeg pola. Slično nešto se dešava i u ostalim gradovima Srbije (Novi Sad, Niš). Svetsko fudbalsko prvenstvo je ovih dana dominantna tema svih sportskih razgovora. Vikendom je gužva nešto veća jer dolaze klinci iz celog Beograda.
Ako neko slučajno tuda prolazi sa više strana može da se čuje „imam, imam, imam..” pa onda „nemam”. Zatim sledi „menjaža” sličica, ali ima i ucena pa se ponekad traži i deset za onu koja nekom nedostaje. Količina novca koju zarađuju neki svetski asovi ispred „Moskve” ne prave bitnu razliku kao na fudbalskom terenu. Jedino tu Mbape nema milionsku cenu. Ako nemaš nekog „anonimca”, Mesi ili Jamal vrede „jedan za jedan”. Mnogi kažu da je upravo detinjstvo roditelj čovekove ličnosti. Sve u svemu mesto koje obiluje dečijom radosti, a gde ima dece onda je tu i smeh, bezbrižnost, veselje. U svakom slučaju lepo mesto za provod pred odlazak u školu ili prilikom povratka iz nje.
Najviše je dece, a sa njima često dolaze i roditelji i bake i deke koji aktivno učestvuju u menjaju. Skoro svi sa sobom imaju i spiskove sličica koje im nedostaju tako da nepogrešivo znaju šta traže. Ne menjaju samo deca, ima tu i mladih, ali bogami i starijih muškaraca koji sakupljaju sličice sa željom da popune album. Potpisnik ovih redova često prolazi Terazijama i te scene me vraćaju u detinjstvo kada sam i sam skupljao „Panini” sličice svetskih fudbalskih asova i reprezentacija učesnica Mundijala. Ovde nije samo reč o albumu i sličicama, već o emocijama.
Upravo zbog toga sam odlično upamtio i Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 1974. godine. Pokolenje jugoslovenskih pedesetih i šesdesetih je imalo lepo detinjstvo puno radosti. Išao sam u osmi razred osnovne škole i dva, tri meseca pre početka Mundijala po prvi put su se pojavile samolepljive „Panini” sličice sa svim igračima i reprezentacijama. Prva ljubav i prvi album zaborava nemaju. Od tada je počelo da prolazi vreme koje danas čini razliku između nas. Evo, prošle su 52 godine i razlika je iz dana u dan sve veća. Osim sličica tu si bili i podaci o svim reprezentacijama, kao i rasporedom utakmica.
Istina i četiri godine ranije bio je „Panini” album „Meksiko 1970”, ali tada nisu bile samolepljive sličice kao četiri godine kasnije. Album je imao 288 sličica koje su lepljene specijalnim lepkom koji se prodavao uz album. Zato je album sa Mundijala iz Nemačke koji je imao zvanični naziv „Minhen 1974” bio opšteprihvaćen i svi klinci tog doba su bili oduševljeni izgledom albuma i kvalitetom sličica. To je tih godina, pamte stariji, bilo čudo od albuma.
Sećam se i danas da mi je samo nedostajao plavokosi half Poljske Jerži Gorgonj i davao sam sto duplikata za njega. Na kraju sam ga našao i kompletirao prvi album sa „Panini” sličicama fudbalera. Bilo je i pre raznih albuma, ali nikada samolepljivih. Do tada je kvalitet sličica bio očajan, običan papir, boje blede, još kada bi se lepile u album, a svi su za to koristili „Oho” lepak ili u to doba poznati „Karbon”, bile su skoro pa negledljive.
Nisu se sličice dobijale samo kupovinom ili menjanjem već se moglo „zaraditi” i „tapkanjem” ili u to vreme jako popularnom igrom „slika-belo” ili „pola-celo”. Sličice sa kojima se „tapkalo” su obično bile oštećene jer se udaralo dlanom po njima po betonu ili školskoj klupi, pa se one obično nisu ni lepile u album, ali „slika-belo” je bila mnogo „elegantnija” i te sličice su bile očuvane pa su mogle u album.
Možda nekog zanima šta je bilo sa mojim popunjenim albumom sa „Panini” sličicama fudbalera iz 1974. godine koji je ovih dana ispred hotela „Moskva” plaćan čak 250 evra. Negde u zimu 1993/94. sam se preko nekih radio amatera čuo sa roditeljima koji su bili u Sarajevu gde je besneo rat. Majka mi je rekla da im je strašno hladno, da se smrzavaju i pitala da li sme da naloži moje komplete „Tempa” i „SN revije” koje sam sakupljao od prvog broja, kao i desetak albuma sličica koje sam kao dete popunio.
Među albumima koje sam sakupio su bili i u to doba neizbežno „Životinjsko carstvo”, „Zemlje, gradovi sveta”, „Zvezde mikrofona”, ali „Minhen 1974” je bio jedinstven jer nikada ranije na jugoslovenskom tržištu nije bilo samolepljivih sličica zbog čega mi se duboko i urezao u sećanje. Bez obzira što su me za sve te albume vezale lepe uspomene, što sam uz njih stario i odrastao uz njih, šta sam drugo mogao da kažem nego da ih slobodno naloži. Tako je i moj „Panini” album sa fudbalerima i reprezentacijama završio kao briketi u improvizovanoj peći za loženje koju je roditeljima „sklepao” ujak.
Bez sećanja život, ali i fudbal je bez prošlosti. Svetska fudbalska prvenstva su skladište sećanja. Od prvog „Panini” albuma „Minhen 1974” proleteše decenije i mnogi životi. Ništa tako bezrazložno brzo ne prolazi kao vreme. Godine se nakupile, a život nasrnuo da prođe. Već odavno igram drugo životno poluvreme, stigla je i penzija. Samo onaj gore zna da li je Svetsko prvenstvo koje uskoro počinje biti poslednje koje ću da gledam. Istina, ne sa takvim žarom jer reprezentacija Srbija ne učestvuje, ali na mladima svet ostaje. Mladost uvek treba podržavati i ta je podrška bogu hvala svaki dan sve veća.
Milorad Bjelogrlić
