Na sutrašnji dan 2. juna 1969. godine u selu Kamenica kod Sarajeva je poginuo legendarni košarkaš Radivoje Korać. Žućko, kako su ga svi zvali, je uneo besmrtnost u ovaj sport. U njegovu čast su ispisani najlepši tekstovi i najstručnije analize. Ne postoje dečije godine bez sportskih junaka. Potpisnik ovih redova je bio svedok, a na neki način i posredni akter poslednje Koraćeve utakmice koju je odigrao na igralištu DTV Partizan u popularnom Fisu u Mis Irbinoj ulici u Sarajevu, u to vreme domintnom stecištu mladih glavnog grada Bosne i Hercegovine. Zato pođimo redom.

Rodio sam se ovakav kakav sam 1959. godine u Sarajevu u Radićevoj ulici koja se nalazila stotinjak metara od našeg Fisa kako sma ga svi zvali. Tu sam i živeo sve do nesrećnog rata 1992. i granatiranja mog rodnog grada kada sam došao u Beograd. U Fisu sam kao dete provodio mnogo vremena tako da su starija raja često govorila: „Više je Mićo u Fisu nego pop u crkvi”. Još u dečijim danima sam se zaljubio u košarku i sport generalno.

Neki detalji iz detinjstva se poput noža urežu u pamćenje pa ostanu u svežem sećanju do sudnjeg dana. Na istim koševima na kojima je Žućko postigao svoje poslednje, ja sam kao klinac ubacio prve koševe. Imao sam tada 10 godina i odlično sam upamtio čuveni košarkaški duel Bosne i Hercegovine i Jugoslavije. Nažalost to je bilo poslednje veče Radivoja Koraća, koji je 12 sati kasnije otišao na put bez povratka.

Utakmica je odigrana 1. juna u nedelju veče, ali su u našem Fisu danima trajale pripreme i doterivanje za gostovanje Koraća i drugova. Bila su to Žućkova vremena i sve je moralo da bude „pod konac”. Znam da su dan ranije, u subotu, ponovo žutom farbom izvlačene i linije po terenu tako da ni „velika raja”, a ni mi dečurlija nismo mogli da igramo basket. Menjane su i dotrajale daske na pojedinim delovima starih montažnih tribina pošto su karte za utakmicu bile prodate danima unapred. Ne gostuje nacionali tim svaki dan.

 Kada smo se spremali da krenemo kući upravnik DTV Partizan Ahmet Oručević sa prozora svoje kancelarije koja se nalazila na prvom spratu je pozvao nas malu raju da dođemo do njega. Čika Ahmeta smo svi voleli i poštovali jer nas je uvek besplatno puštao na košarkaške i rukometne utakmice Bosne i Mlade Bosne koji su tu igrali prvenstvene mečeve. Vikendom smo bez problema ulazili i u gornju salu gde su godinama na igrankama svirali i pevali čuveni „Indeksi” predvođeni Davorinom Popovićem, našim Pimpekom. nekada veoma talentovanim košarkašem Mlade Bosne, a kasnije i kumom Mirze Delibašića.   

Te subote smo svi i dobili poneki zadatak. Ja sam, to sada jasno vidim, dobio „sedmicu” na lotu. Imao sam zaduženje da na starom limenom semaforu menjam rezultat za gostujuću ekipu, a to je bila reprezentacija Bosne i Hercegovine. U našem Fisu, a kasnije saznah i na svim otvorenim terenima nekadašnje Juge (Trešnjevka, Kalemegdan, Jazine) električni semafori su u to vreme bili misaona imenica.

Na kraju nam je posebno naglasio da se doteramo i lepo obučemo da ne budemo slučajno štrokavi. Naravno da smo svi ispoštovali čika Ahmetove reči. Meni je mati obukla bele bermude i plavu košuljicu kratkih rukava jer je ta nedelja bila sunčana i topla. Svoj zadatak sam obavio besprekorno mada sam, moram da priznam imao veliku tremu jer je na tribinama bilo skoro 3.000 svedoka.

Šta reći o utakmici. I na poslednjem meču u životu Radivoje Korać je po ko zna koji put bio najefikasniji. Postigao je 33 koša i pokazalo se na kraju života zadnji put izmamio duboke uzdahe i divljenje gledalaca. Njegovo specifično izvođenje slobodnih bacanja sa dve ruke „sa kukova” je upamtio svako ko ga je makar jednom gledao. Kao i uvek bio je izuzetno borben i požrtvovan. Pravi kapiten. U finišu utakmice Žućko je dobio petu ličnu grešku i uz veliki aplauz je ispraćen sa terena.

Ipak, junak večeri je bio Krešimir Ćosić, a to je postao još na zagrevanju. Čim je reprezentacija Jugoslavije predvođena Koraćem istrčala na teren sa tribina se čulo „Ćoso zakucaj”. Tada je Ćosa izveo seriju zakucavanja i to sa dve ruke što je u to vreme vrlo retko viđano na našim terenima, a kada je dva, tri puta to uradio i „iza leđa” Ćosić je za sva vremena kupio srca Sarajlija.  

Kada sam se posle utakmice vraćao kući na ćošku Mis Irbine u kojoj je bio Fis i moje Radićeve me čekao otac koji je razgovarao sa jednim komšijom. Ne znam koliko smo tu stajali, ali brzo je usledilo novo iznenađenje. Neposredno pored nas je prošao Radivoje Korać sa dva, tri drugara. Otišli su u pravcu Bašćaršije i pogledom sam ih pratio dok sam mogao. Naravno, da nisam pojma imao gde idu što mi nije ni bilo važno jer sam u Žućka „piljio” kao u ikonu. To mi je bilo najbitnije.

Sutradan je udarna vest na svim radio stanicama i televiziji bila da je u blizini Sarajeva u saobraćajnoj nesreći poginuo Radivoje Korać u to vreme ubedljivo najbolji jugoslovenski košarkaš. Bila je to vest zbog koje je cela Jugoslavija zaćutala. Bez obzira na to koliko će to možda patetično da zvuči, ali istorija jugoslovenske košarke bi bila neuporedivo siromašnija bez Koraćevog ogromnog učinka. Teško da je kasnije ijedan igrač bio toliko važan za ekipe za koje je igrao. 

Pošto sudbina bira nas i piše scenarije naših života deceniju i po kasnije, kada sam za životni poziv izabrao sportsko novinarstvo saznadoh šta se sve dešavalo u nastavku večeri kada sam pogledom ispratio Žućka na njegovo poslednje noćenje u životu. Radivoje Korać je zajedno sa selektorom Rankom Žeravicom i njegovom suprugom Zagom prenoćio u hotelu Central koji se i nalazio desetak minuta hoda od moje zgrade. Tu je održana i svečana večara.

Bio je umoran pošto je prethodnu celu noć vozio od Padove, ali glavni razlog zbog čega je produžio boravak u Sarajevu je bila činjenica da je obećao intervju za sarajevsko „Oslobođenje” pošto su ga iz redakcije tog lista molili još od Olimpijskih igara u Meksiku u oktobru 1968. kada su „plavi” u nezaboravnoj utakmici pobedili SSSR i prvi put osvojili olimpijsko srebro. Žućko im je iz Padove dao reč da će 1. juna biti u Sarajevu i tako su konačno perfektuirali taj susret i razgovor. Časni ljudi se uvek drže date reči.

Intervju je uradio Tomislav Počanić dugogodišnji urednik sportske redakcije „Oslobođenja”. Dan posle Koraćeve pogibije je i objavljen (3. juna). Tomu sam upoznao i na neki način sa njim sarađivao. Bio je mršav, miran, tih čovek, dobričak. Pre desetak godina je i on otišao bogu na istinu. Jedno znam, a to mi je više puta još u Sarajevu priznao da šta god je do kraja radnog veka uradio „nije vredelo” jer ga je poslednji razgovor sa legendom jugoslovenske košarke „obeležio” za celi život. Ostala mu je večita tuga u duši. Verujem da mu je taj tekst i skratio koju godinicu „života”. Umesto da mu bude na ponos taj razgovor i poslednje rukovanje sa Koraćom ga nisu nikada napustili.

Ranko Žeravica i njegova supruga Zaga su mi tri decenije kasnije njihovom stanu u detalje pričali kako se kobna nesreća dogodila. Oni su vozili ispred Koraća i retrovizoru videli da se Žućko sudario sa autobusom koji je išao iz suprotnog pravca. Nameravao je da to veče u „Ateljeu 212” gleda u to vreme čuveni mjuzikl Kosa. Dana 3. juna 1969. godine na ispraćaju Žućka iz Sarajeva ka Beogradu dva kilometra duga kolona Sarajlija je koračala iza kovčega sa posmrtnim ostacima Radivoja Koraća, želeći tako da po poslednji put odaju počast istinskoj legendi.

Ovaj tekst bi garantovano mogao i bez ovog pasusa, ali ću ga ubaciti za moju dušu. Nek se zna. Bilo bi me stid da ga ne spomenem. Izveštaj sa pomenute utakmice za beogradski „Sport” je pisao moj prvi šef Božidar Kočović. Sedamnaest godina kasnije sam zajedno sa njim bio dopisnik tog lista iz Sarajeva. Batan mi je bio prvi i jedini novinarski uzor. Od njega sam učio.

Zaborav je prava sreća u životu jer ono što je bilo loše i ružno nije ni zaslužilo da bude upamćeno. Šta je bilo lepo preselilo je u uspomene. Žućkova utakmica u Sarajevu svakako spada u tu kategoriju. Sada vidim da je to bila privilegija. U 66. godini prvi put napisah i opisah poslednji Žućkov boravak i utakmicu u Sarajevu. Znam da nije baš novinarski pisati u prvom licu, ali ova priča jednostavno nije mogla drugačije. „Onaj režiser od gore” je verovatno tako odlučio da kao desetogodišnji dečak budem „dežurni” na semaforu gostujuće ekipe. Danas vidim da su to bile moje najsrećnije godine.   

Pisanje je lepa bolest. Sebi sam uvek govorio; u tekstu budi ono što jesi, piši kako osećaš, nikada ne navijaj. Zadnjih godina se, ponekad osećam kao „čuvar groblja” jer sve češće pišem o ljudima kojih više nema. Moja enciklopedija mrtvih se opasno uvećava. Tu su i Žućko i još neki ljudi iz priče. Istina je da sam stigao u godine kada se rasplačem i na promociji knjiga, ali i ovu priču završih sa suzama u očima. Suze su reči koje srce ne može da izrazi.

Milorad Bjelogrlić