Čudesan lik, idol miliona, apsolutni vladar svetskog fudbala, bivši narkoman, lečeni alkoholičar, dokazani švaler, nežni deda, antiglobalista, 2004. bio klinički mrtav, osvedočeni levičar, nedokazani političar, za nijansu bolji glumac, večiti buntovnik, kućni prijatelj Fidela Kastra, voleo život i avanturu, selektor Argentine…. Sve to u jednom čoveku. Dijego Armando Maradona. Fudbal je za njega bio opsesija, cilj života. Kroz život su ga pratili usponi i padovi. I nije kroz njega prošao kao kaluđer. Imao je meku dušu i tvrdu sudbinu.
„Bog je razlog zašto dobro igram. Zato se uvek pri izlasku na teren obavezno prekrstim. U suprotnom, osećao bih se kao da ga izdajem”, kreativni autor ove izjave još davno na početku karijere je bio Maradona. Bog ga je u sredu 25. novembra 2020. uzeo sebi. Baksuzan dan za fudbalske legenda. Istog datuma 15 godina ranije nas je napustio i Džordž Best.
Pojedini sportski događaji su prava svetkovina za oči i dušu. Beograđani su upamtili Maradonu, fudbalskog gorostasa za sva vremena. Njegov gol protiv Crvene zvezde mnogi smatraju najlepšim pogotkom u istoriji Marakane. Za ono što su u ljudskom u životu potrebne godine, u istoriji vekovi, na fudbalskom terenu se vidi za nekoliko trenutaka. Genijalnost je bogom dana besmrtnost.
U Kupu kupova Barselona je gostovala u Beogradu. Bila je sreda 20. oktobra i tek 1982. godina. Ne treba ni govoriti da su tribine bile krcate, preko 90.000 svedoka. To je bila uobičajna pojava. Ljudi su u to vreme dolazili na stadione da uživaju u potezima mađioničara. Jednog su te večeri videli na delu. Gol koji i danas krasi sećanja miliona. Decenijama se prepričava. Sećam li ga se? Naravno, kao da je juče bilo.
Samo što je počelo drugo poluvreme u 47. minutu Maradona je krenuo u solo prodor. Kada je zakoračio u polukrug na ivici šesnaesterca samo je malo „podbo” loptu, a ona je u visokom luku preletela Stojanovića i po sredini gola ušla u mrežu i to na severu gde su oduvek bili najzagriženiji zvezdaši. Potez za bogove i sve božije apostole. Dijego je dočekao trenutak božanskog nadahnuća kada je svojim talentom i znanjem sve prisutne na stadionu ostavio bez daha i otvorenih usta. Oduševio je i seljake i gospodu, namćore i dobričine, sve prisutne.
Da bi neki gol bio lep, moraju da ga naši daju njihovim, ali to u ovom slučaju nije bilo tako. Primili su ga naši, a takvi golovi su obično tragični. Ovaj je bio epski, jedinstven, velemajstorski. Tako nešto beli grad još nije upamtio, ni pre, ni posle. Sa svih strana stadiona razabrao se jasan gromoglasan zvuk ljudskih dlanova, znak odobravanja i divljenja, sasvim neprimeren kada gol prime „crveno-beli”. Gledaoci su ustali na noge da pozdrave asa kakvog još nisu videli. Od tada svi govore o njemu sa divljenjem.
Beograd je zavoleo Maradonu u oktobru 1982., a celi svet je odlično upamtio nedelju 22. juna 1986. kada su na Svetskom prvenstvu u Meksiku za samo četiri minuta (51. i 55). postignuta dva najslavnija gola u istoriji fudbala. Strelac oba, a ko drugi nego Maradona. Prvi je ušao u sve almanahe kao najveća podvala u istoriji jer ga je čudesni gaučos postigao rukom. Taj gol predstavlja najveću „pljačku” u istoriji fudbala.
Drugi je proglašen za najlepši gol 20. veka kada je od centra nanizao pola tima Engleske i na kraju golmana Šiltona. Igračima odbrane Engleske Maradona je redom pisao rešenja o bolovanju, a zatim ćušnuo loptu u praznu mrežu. Pedantni statističari su izračunali da je taj prodor od centra do gola Engleza trajao 10,8 sekundi, da je načinio 44 koraka i imao 12 dodira sa loptom. Bila su to njegova vremena.
Te dve utakmice u Beogradu i u Meksiku su ostale upamćene kao istorijske. Vreme koje ostavi trag ne može da bude besmisleno, a Diego Armando Maradona je ostavio značajan trag gde god se pojavio. Spadao je u onu kategoriju ljudi koji su rođeni da budu srećni i druge da čine srećnim, buntovnik kojem je dodeljena uloga buntovnika, titan bez snage titana. Živeo je samo 60 godina. To je bilo sasvim dovoljno za ono što je hteo, a hteo je baš ono što je i činio. Biti najbolji fudbaler sveta to je prava bajka. Bio je poseban, a posebnost se ne zaboravlja. Sopstvenim primerom je dokazao da se deo umetnosti može naći i u igranju fudbala.
Milorad Bjelogrlić
