„Duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se, međutim, brzo probuditi. Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovo ropstvo“

Arčibald Rajs

Mi Srbi smo skloni da se načelno borimo protiv „globalnih“ nepravdi i onih koji ih čine. Osećanje pravde neretko stavljamo iznad svojih nacionalnih interesa. Plačemo zbog tuđih muka a svoje zaboravljamo. Zbog toga smo u prošlosti plaćali strašne cehove, i onda kada smo mogli da prođemo kroz geopolitičke nedaće sa mnogo manje štete. Pri tome nam, pošto se oluja okonča, prethodno odnevši mnogo naših života, niko ne kaže hvala.

Dovoljno je setiti se 27. marta 1941. godine i našeg srljanja u pogibiju. Mogli smo da ćutimo i – kako bi rekao jedan naš političar čija mračna dela su po pravilu u raskoraku sa njegovim rečima i kada su pozitivne – sakrijemo se ispod kamena dok opasnost ne prođe. Da smo to učinili bilo bi nas nemalo više nego što nas je sada, a  veći deo srpskih zemalja bio bi danas deo naše države. Međutim, postupili smo drugačije. I tu nam smisaoni izgovor nije to što su oni kojima je bio cilj da Srbi budu njihovo topovsko meso, kupovali srpske političare i generale. Narod je nepromišljeno aplaudirao onome što su oni pokrenuli.

Nismo iz svega što nam se od tada do danas desilo, da stvari budu gore, izvukli pouke. I dalje (geo)politici pristupamo emotivno. Zbog užasa sa kojima se objektivno suočavaju Palestinci i agresije kojoj je izložen Iran, aktuelnog primera radi, mnogi Srbi iz Srbije su gorljivo na njihovoj strani. S druge strane, zapadno od Drine, gde se naš narod neretko seća uloge Teherana ali i Hezbolaha u ratu sarajevskih islamista protiv Srba 1992-95. godine, nije malo onih koji su na strani Izraela.

Dok se evroatlantski okupacioni radovi u vezi sa otmicom Kosova i Metohije od Srbije ali i podrivanjem drugih naših interesa – i to uz sadejstvo SNS kvislinške vlasti i aminovanje mnogih EU fanatičnih činioca u formalnoj i neformalnoj opoziciji – privode kraju, mi se fokusiramo na tuđa posla i navijamo, olako se svrstavajući; pri tome se u vezi sa tim međusobno agresivno svađamo. Pre neki dan sam tako bio svedok geopolitiko-moralističkog napada na sve nas koji se zalažemo za to da Srbi gledaju svoja posla, jednog mog prijatelja koji je bio opčinjen nedavnim beogradskim nastupom specijalne izvestiteljke UN za stanje ljudskih prava na okupiranim palestinskim teritorijama.

Taj moj drug iz detinjstva – koji je inače prilično anacionalan, EU entuzijastičan i skoro pa ravnodušan po pitanju naše kosovsko-metohijske tragedije – više puta je ushićeno citirao prethodno posredno pomenutu Frančeska Albaneze. Veličao ju je kao da je kneginja Milica i uz to je „skakao“ na svakoga ko nije bio spreman da podrži njen zahtev da se Srbija uhvati u koštac sa Vašingtonom zbog Irana i Palestinaca makar onoliko hrabro kako je to učinila Španija, ako ne i više od toga.

Pri tome mu nisu smetale Frančeskine reči: „Srbija je kao država u novijoj istoriji bila povezana sa činjenjem genocida. Upravo zato treba da ustane protiv genocida u Gazi, ne zato što to zahteva neko spolja, već zato što bi zauzimanje takvog stava iz iskustva imalo posebnu težinu. Naučnici, stručnjaci za ustavno pravo, novinari, aktivisti i građani – svako treba da odigra svoju ulogu u tome. Održavati to zajedničko delovanje jeste ispit koji ovaj trenutak postavlja pred sve nas“.

Ukratko, pošto smo kao „počinili“ (izmišljeni) „genocid“ u Srebrenici (a možda ima u vidu i još neku laž kojom smo blaćeni tipa one o „masovnom pokolju“ Albanaca u Račku), „dužni“ smo da se žrtvujemo za Gazu. Cela Srbija treba da ustane i bori se za interese nekog drugog a ne svog naroda. Nije nego! Lično osuđujem strahote koje Izrael čini Palestincima, kao što smatram da je takođe težak zločin i ubijanje Izraelskih civila koje su sproveli Hamasovi bojovnici u oktobru 2023. godine, ali su mi ipak mnogo važniji srpski interesi i sudbina našeg istorijski i aktuelno rastrzanog naroda.

Retko ko u svetu plače nad onim što nam se dešavalo i sada se događa. Tuđa ruka – kako to naš narod kaže –  svrab ne češe. Zato mi treba sebi da budemo posvećeni. Nažalost nismo. Falilo nam je i fali nam nacionalnog pragmatizma. Pri tome mislim na normalne ljude, a ne pripadnike samožive lažne političke elite, na čelu sa Vučićem, koji generalno misle samo o svojim lično-partijskim interesima. Oni su krajnje utilitarni, ali ne u korist već na štetu naše nacije. Od njih ništa dobro, za sebe ili bilo koga drugog, i ne možemo da očekujemo. No, srpske  realne potrebe neretko zanemaruju – vratimo im se –i oni čija srca si puno ljubavi za nemoćne i napaćene, ali uglavnom na nekim drugim a ne našim meridijanima.

Ako tako nastavimo, crno nam se piše. Knezu Lazaru se pripisuju reči: „Nije važno kakva sila nas napada, već koliku svetinju branimo“. Iz njih proizlazi spremnost na žrtvovanje za veru i narod. Od toga je malo ostalo, a oni koji su krajnje individualistički „emancipovani“ kada se radi o Srpstvu, i takav stav propovedaju kao jedino „prosvećen“, često zagovaraju to da bi Srbi trebalo da se podrede ko zna sve kome i čemu u svetu.

Manimo se toga. „U se i u svoje kljuse“. Gledajmo sebe i borimo se za sebe. Delujmo racionalno kada se radi o geopolitici, te u vezi sa njom budimo motivaciono emotivni samo kada se radi o srpskim interesima. To je naša nacionalna misija a ako joj se ubrzano ne okrenemo, loše nam se piše, i niko drugi zbog toga neće biti tužan!

Dragomir Anđelković