Svi znamo da su, i u svetu a kamoli kod nas, profesionalni političari uglavnom posvećeni sopstvenim interesima.
Ideologija, pozivanje na visoke moralne principe, zalaganje za nacionalne interese, sa malim izuzecima služe tek boljem pozicioniranju političkih aktera. Možda ne baš tako malo ljudi u politiku uistinu uđe zbog ideala ili makar ozlojeđenosti što stvari u državi ne funkcionišu kako misle da bi trebalo da bude slučaj, ali novopečeni političari se brzo kvare. Postaju kao i oni koje su do juče, kao „obični“ građani koji nisu ni u jednom partijskom a tim pre sistemskom „brodu“, žestoko kritikovali pa i osuđivali.
U prilog rečenog posebnog ubedljivo govori jedan važan istorijski primer. Jer, tu se ne radi čak ni o sukcesivnom ulasku pojedinaca u već iskvareni partijski ambijent, čija politička (ne)kultura ih brzo kontaminirala, već o munjevitoj društveno štetnoj transformacije mase ljude koji ni na koji način prethodno nisu bili upleteni u prljave pa i bi bilo kakve druge političke igre.
Zbog velikih finansijskih problema sa kojima se Francuska suočila, u nadi da će dobiti podršku za povećanje poreza, kralj Luj XVI je pristao da 1788. odobri sazivanje Državnih staleža (svojevrsne Skupštine u kojoj je svaki od tri staleža – plemstvo, sveštenstvo i „običan“ narod – imao svoju delegaciju, a one su kolektivno glasale imajući po jedan glas). Takva staleška Skupština u Francuskoj prethodno nije sazivana skoro dva veka, a politika se odvijala u kontekstu kraljevskog samodržavlja. No, prazna kasa je navela dvor da pokuša da odigra valcer sa narodnim predstavnicima, uz uverenje da će plesači sa političkim iskustvom lako izađi na kraj sa onima u praksi neiskusnima, koji su u salonima tek neformalno, iako sa mnogo žara, pričali o raznim društvenopolitičkim temama.
Izbori su održani početkom 1789. godine. Na njima su, po pravilu, makar kada se radi o tzv. „trećem staležu“, za poslanike birani u svojim sredinama ugledni građani. Skupština staleža je otvorena 5. maja i ubrzo su je, već 17. juna, revolucionarna dešavanja (koja nam sada sama po sebi nisu tema) preobrazila u Narodnu skupštinu u kojoj je svaki poslanik – bez obzira na društveni status – imao jedan glas. Doba monarhističkog apsolutizma zamenjeno je razdobljem revolucionarne glasnosti, koja je nešto kasnije prerasla u novi vid diktature. Ipak, tokom nekoliko godina intenzivnih političkih borbi dok se to nije desilo, jedna bitna ali mračna stvar je došla do punog izražaja: politički oportunizam!
I pre nego što su giljotine počele „industrijski“ da rade, poslanici su se našli pod velikim pritiskom uzburkane javnosti, kojoj su „marketinški“ povlađivali. Na to se nadovezala lično-partijska računica (poslednje još uslovno rečeno) onih koji su od boraca za visokoparne vrednosti, gotovo preko noći postali pragmatični učesnici u nadmetanjima za vlast ili bar uticaj na nju. Konačno, u situaciji kada je otpočela nasilna preraspodela bogatstva (plemićkog i crkvenog) i sve više je za pojedince profitabilnim ratnim prilikama bivala obeležena privredna aktivnost (sa velikim vojnim nabavkama), skupštinski donosioci odluka bili su upleteni i u raznovrsne finansijske špekulacije.
Tu stižemo do krucijalnih dokaza njihove brzopotezne političke iskvarenosti. Analize pisama poslanika upućivanih porodicama, prijateljima, poslovnim saradnicima (kojih je od kraja 19. do početka 21. veka realizovano nekoliko studioznih) – drugim rečima sagledavanje pisanih tragova poslatih onima koji su donosiocima odluka bili bitni ali nisu ulazili u politički krug – te poređenje svega važnog što su tu pisali sa delovanjem u Narodnoj skupštini i onim zašta su se načelno zalagali, pokazuju ogroman raskorak.
Ugledni građani koji su spletom revolucionarnih okolnosti bili preobraženi u pripadnike kluba moći, u ogromnoj meri jedno su javno govorili i preduzimali, a drugo iskazivali onima u koje su imali poverenje. A tek možemo da zamislimo šta su mnogi od njih mislili, ali ipak su bili dovoljno obazrivi da ne napišu. Za manje od godinu dana, čast izuzecima, gotovo sve izabranike naroda – u koje su se mnogi uzdali da će za razliku od starih vlastodržaca postati glasovi „morala“, odnosno dobronamerna produžena ruka onih koji su ih odabrali – preobrazili su se u puke oportuniste, egoiste i sledstveno tome lovce na bogatstvo i vlast.
Što bi rekao Mihail Bulgakov posredstvom magičnog Volanda (Đavola) u „Majstoru i Margariti“: „Ljudi kao ljudi, vole novac; tako je oduvek bilo“. Doduše vole i druge puteve ka moći ili zadovoljenju svojih potreba, pa se zato brzo kvare kada dođu u priliku da odlučuju o javnim dobrima i interesima raznih vrsta. Zasigurno ima onih koji su čisti kao Isus pa do kraja ostanu dosledni, ali nije ih baš mnogo ni među onima koji se „kredibilno“ kunu u sve moguće i nemoguće uzvišeno.
Sagledajmo sada iz tog ugla naš tzv. Studenski pokret. Većina mladih je u tu priču ušla otvorenog srca, iskreno želeći da na boje promeni Srbiju, ništa manje od francuskih revolucionarnih poslanika kada se radilo o njihovoj zemlji krajem 18. veka. To sigurno i dalje važi za gro onih koji danas učestvuju u studentskim aktivnostima, uključujući i povremeno prisustvovanje sednicama njihovih rukovodećih „sovjeta“ tj. plenuma. Međutim, u svakom od njih se već iskristalisalo skoro pa „profesionalno“ jezgro. Neki studenti se otuda uglavnom bave politikom i postali su oligarhija.
Neki od tih već gotovo „profesionalnih“ studentskih aktivista uspostavili su i tesne veze sa svojim profesorima ili drugih činiocima koji pripadaju raznim partijskim ili drugim grupama koje žele da instrumentalizuju studentski pokret. Nisu mogli da dođu na vlast sami, pa se sada šlepuju uz studente. Građani imaju poverenje u apstraktnu mladost koju oni oličava, a u sve se mešaju ljudi koji niti su mladi, niti novi na društvenopolitičkoj sceni.
Studentski „mit“ je, kao i svako drugo „predanje“ sa političkom konotacijom, od ogromnog značaja u borbi za vlast. Ljudi vole da veruju u mitove, tim pre u pozitivne, kakav studenski načelno jeste. Pogotovo je tako u prelomnim momentima, između ostalog i u okolnostima kada su građani dominantno razočarani u sistem i političare raznih boja. Narod ne želi više vlast koju ima ali mu ni njeni razni stari oponenti (od partijskih do formalno nestranačkih faktora) ne ulivaju poverenje. Kao rešenje mu deluje nešto novo u poređenju i sa jednima i sa drugima, makar i ne bilo do kraja jasno šta je to.
Problem dvostruke prirode koji iz toga proizlazi, pomenut je ali da ga još malo šire sagledamo. Prvo, u apstraktnom studentskom pokretu koji građani vide, formiraju se pomenuti studentski centri moći koje ne vide ali su sve moćniji; u okviru njih se odvija inicijalna politička (polu)profesionalizacija. Sa njom ide i krvarenje; ne studenata generalno već nemalog broja dugotrajnih studentskih „aktivista“. O njegovim negativni dometima svedoči razvojni put ništa manjih idealista sa početka Francuska revolucije, o kojima je bilo reči na početku teksta.
Drugo, sa studentima koji odlučuju, da ponovim, tesno se povezuju, i – pošto su zauzeli stav da na listi neće biti pripadnici akademske omladine, kako se ne bi oko toga posvađali, već ljudi van studentskog kruga oko kojih se usaglase – igrači koji nije da ranije nisu bili politički angažovani (prema informacijama koje su procurile, na listi i te kako ima političara, pokrivenih univerzitetskom karijerom) ili su u kombinacijama sa raznim domaćim moćnicima (npr. tajkunima).
Uz to, stiče se utisak, ne cepidlači se baš ni oko toga da li je neko, čak i donedavno, imao funkciju u SNS sistemu, samo ako se sa njim razišao. Konačno, tu su i oni čiji stavovi, recimo po pitanju prioriteta EU integracija spram odbrane teritorijalnog integriteta naše zemlje, nisu u skladu sa studenskim zaklinjanjem u Ustav Srbije. On pod sadašnjim uslovima za pristupanje EU – oličenim u Francusko-nemačkom planu o faktičkom priznaju Kosova koji je postao deo Pregovaračkog poglavlja 35 – isključuje nastavak evro-integrativnog puta. Ustav Srbije i EU više ne idu zajedno!
Kakogod bilo, da stvari dalje konkretizujem na osnovu do sada rečenog, pošto stav onih koji govore u ime studenata više nije da se vlast bira oročeno, kako bi Vučić bio srušen pa će onda brzo biti organizovani pošteni izbori, već da odlučujemo o tome ko će u narednom periodu (dok eventualno ima parlamentarnu većinu) voditi Srbiju, moramo da otvorimo „četvore oči“ u vezi sa tim ko se nalazi na studentskoj listi.
Po zakonu mandati pripadaju poslanicima a ne listi na kojoj su oni izabrani, pa ko zna kojim putem će mnogi narodni izabranici krenuti (setimo se beogradskih izbora i posle njih nesumnjive kupovine poslanika iz redova opozicije od strane SNS kartela). Na to se nadovezuje i već više puta spominjani proces poodmakle politizacije onih koji su jezgro plenuma, te njihovo povezivanje sa raznim društvenopolitičkim strukturama. I da ne zaboravim, tu su i razni inostrani „demokratski dušebrižnici“, koji posredstvom svojih srpskih saradnika nastoje da zaštite geopolitičke interese svojih zemalja i njihovih blokova (EU, NATO). A sve to prikriveno ružičastom ambalažom!
Polazeći od navedenog, da citiram našu starku izreku: „čast svakome, veresija nikom“. Da ne bi bilo laži i prevare – kada već nije postignut sporazum o jedinstvenoj listi svih protivnika režima, koja bi se obavezala na dosledno poštovanje Ustava Srbije i ograničila svoje potencijalno vladanje na recimo 6 meseci, kako bi posle toga pošteno ideološki i geopolitički motivisano birali ona šta podržavamo a ne samo odbacivali dokazani talog ove zemlje – moramo jasno da znamo (1) ko sve čini studensku listu, (2) ko se uistinu nalazi na njenom čelu i (3) kakav joj je program (od spoljne politike, preko ekonomije, do odbrane Kosova i Metohije). Pa onda „lupu“ u ruke pre donošenja odluke. To je pošteno ako se već borimo za poštenje!
Slepa vera u politici nije dobra, ni kada se radi o doktrinama, niti o liderima, a kamoli o mitovima. Zato je došlo vreme za istinu i u vezi sa studenskom listom, a ne da se mit o njoj pokvareno-planski održi do samog kraja, a onda neko drsko zatraži blanko poverenje građana uz opskurne optužbe nalik onima koje koristi Vučić: „ko bilo šta kritikuje ili suviše pita oko studenske liste, taj radi za režim“. Ko bude insistirao na tom filmu, verujući da on može i dalje da prođe (možda je to i bio slučaj pre nekoliko meseci ali više nije), taj (ne)namerno utire put Vučiću da nastavi da gazi Srbiju. Ne radi se tu više samo o prodaji mačka u (studentskom) džaku radi realizacije svojih interesa, već o davanju doprinosa cementiranju ogavnog SNS stanja u kome se nalazimo (što verujem nije cilj ni „mangupima“ u redovima Studentskog pokreta).
Dragomir Anđelković
