Ništa mučnije i odvratnije nego slušati ovu bedu izdajničku kako “nadahnuto” govori o 17. martu i pogromu naše braće i sestara na presvetom Kosovu i Metohiji! Šta ti Judo znaš o Kosovu i Metohiji, tom prokletom 17. i 18. martu 2004. stradanju Srblja, zavetu, značaju zavetovine, plim zvonicim i preklanim oltarima?! Ti koji metriš koliko je Kosova i Metohije- Srbiji dovoljno? Ti koji imaš nekakav kompromis za prolivenu srpsku krv? Kompromis majci za palog sina..?
Da ti ispirčam kako je tog 17. marta bilo na svetinji, mada znam da ti to baš ništa ne znači, ali nek te progoni doveka, baš kao i onu žutu kugu…
Znaš li, Judo, kako je kad svakom plamenu znaš ime? Gledaš vatre i pobrajaš sela! Mrak, a plačni “putokazi” te vode Metohijom- pratiš ognjeve, prekrstiš se i pomeneš mu ime, za dušu… Vatre su te noći imale ime, veru, nacionalnost, slavu…sve osim domaćina na pragu!
Znaš li, bedo, kako zaječe zvona i zvonici kad udare u zemlju?! Svetu, grobnu i vskrsnu zemlju?! Kako crkve i manastiri gore ko voštnice na bdenju? Kako se sjaje rasute srpske kosti iz prekopanih grobova?! Svukud mošti, a nebo kivot- to je Kosovo i Metohija! Znaš li kako mirišu sela i crkve u plamenu..? Silna, nebrojena tamjaništa.
Negde smo pred zoru stigli u Veliku Hoču. Naprstak raja na zamlji. Velika Hoča, daleko u Metohiji, čitavo selo- crkva! Svaka je kuća- kelija, svaki krak- litija, noć te ispovedi- jevanđeljska tišina pričesti… I čitavo selo sabrano u porti, kraj oca Milenka…
Pevaju, Vučiću! Pevaju koliko je glasa u njima! Glasom svojim, glasom predaka, glasom potomaka. Pevaju da se glasnu Prizrenu, Đakovici, Orahovcu… Da čuju plamenovi, da se umire, da zapevaju glasom sela i manastira kojima su se razigrali… Peva Srbin, pevaju vekovi, peva večnost, peva sve ono što se razgraničiti, razdeliti i razrezati ne može! Nikada!
I, nije tu reč o dve šake zemlje, lako bismo da je do njiva i livada, no šta je Srbin bez doma?! Kuća se kuća kad znaš gde ti je dom, a dom svakoga od nas je tamo gde ikone u ognju ne gore, gde preorni grobovi moštima zbore, gde crkvišta liturgijom ore, gde ognjišta vaskrsavaju u zore…
Nije Srbin toliko stradao za svetinju što se nanosio glave, no što glava ni po jada ne vredi ako ne znaš odakle si je poneo! Glava svakog od nas je glava palih za nas, i krst što nosimo su kosti boljih od nas. Valjamo onoliko koliko znamo da je nije naše što imamo već što ostavimo, a šta drugo i šta vrednije do Srbije da ostavimo tragovima budućim?!
No, šta ti o tome znaš, Vučiću?! Sve, ali ti ništa ne znači, Srbija je za tebe plen, vlast, lovina… Nema kompromisa i podele onoga gde plamenovima znaš imena, domaćina, slavu, grobove…
Mihailo Medenica
