Ministar prosvete ponovo govori o reformi školstva. O veštačkoj inteligenciji u učionici, novim metodama učenja, savremenim programima. Sve zvuči kao konferencija u nekom evropskom univerzitetskom centru: digitalne platforme, projekti, interdisciplinarni rad, možda i časovi od trideset minuta.
Problem je samo jedan — ta učionica ne postoji.
U stvarnoj školi u Srbiji internet ponekad radi, ponekad ne. Projektor je često jedan na ceo sprat, a nastavnik informatike predaje fiziku jer fiziku nema ko da predaje. Dok ministar govori o veštačkoj inteligenciji, nastavnici pokušavaju da pronađu kredu koja nije potrošena do poslednjeg milimetra.
U toj istoj realnosti razredi imaju po trideset učenika, administracija je postala posebna nastavna disciplina, a autoritet nastavnika se svake godine smanjuje. I onda se pojavi ideja o časovima od trideset minuta.
To je možda i najlepši simbol našeg obrazovnog sistema: skratiti čas, a produžiti iluziju.
Jer ako nastavnik već sada jedva uspe da objasni lekciju za četrdeset pet minuta, u trideset će verovatno morati da bira — da li da objasni gradivo ili da uvede disciplinu u razredu.
Ali reforme u Srbiji retko počinju od stvarnosti. One počinju od koncepta. Od ideje kako bi sistem trebalo da izgleda, a ne od pitanja kako zaista funkcioniše.
U takvom sistemu najlakše je menjati programe, uvoditi nove termine i govoriti o modernizaciji. Mnogo je teže rešiti banalne stvari: zašto mladi profesori beže iz škole, zašto se matematika i fizika predaju kao privremeni poslovi i zašto se nastavnik često oseća kao poslednja karika u lancu.
Prava reforma školstva verovatno bi bila mnogo manje spektakularna.
Počela bi od tri jednostavne stvari: nastavnika koji žele da ostanu u profesiji, škola koje imaju osnovne uslove za rad i sistema koji nastavniku vraća autoritet.
Sve ostalo — veštačka inteligencija, digitalne platforme i novi modeli nastave — može doći kasnije.
Jer tehnologija može pomoći školi. Ali je ne može zameniti.
A bez nastavnika, svaka reforma ostaje samo lepo napisana strategija.
Ili, kako bi to rekli đaci: teorija bez prakse.
dr Svetlana Cvijanović
