Министар просвете поново говори о реформи школства. О вештачкој интелигенцији у учионици, новим методама учења, савременим програмима. Све звучи као конференција у неком европском универзитетском центру: дигиталне платформе, пројекти, интердисциплинарни рад, можда и часови од тридесет минута.
Проблем је само један — та учионица не постоји.
У стварној школи у Србији интернет понекад ради, понекад не. Пројектор је често један на цео спрат, а наставник информатике предаје физику јер физику нема ко да предаје. Док министар говори о вештачкој интелигенцији, наставници покушавају да пронађу креду која није потрошена до последњег милиметра.
У тој истој реалности разреди имају по тридесет ученика, администрација је постала посебна наставна дисциплина, а ауторитет наставника се сваке године смањује. И онда се појави идеја о часовима од тридесет минута.
То је можда и најлепши симбол нашег образовног система: скратити час, а продужити илузију.
Јер ако наставник већ сада једва успе да објасни лекцију за четрдесет пет минута, у тридесет ће вероватно морати да бира — да ли да објасни градиво или да уведе дисциплину у разреду.
Али реформе у Србији ретко почињу од стварности. Оне почињу од концепта. Од идеје како би систем требало да изгледа, а не од питања како заиста функционише.
У таквом систему најлакше је мењати програме, уводити нове термине и говорити о модернизацији. Много је теже решити баналне ствари: зашто млади професори беже из школе, зашто се математика и физика предају као привремени послови и зашто се наставник често осећа као последња карика у ланцу.
Права реформа школства вероватно би била много мање спектакуларна.
Почела би од три једноставне ствари: наставника који желе да остану у професији, школа које имају основне услове за рад и система који наставнику враћа ауторитет.
Све остало — вештачка интелигенција, дигиталне платформе и нови модели наставе — може доћи касније.
Јер технологија може помоћи школи. Али је не може заменити.
А без наставника, свака реформа остаје само лепо написана стратегија.
Или, како би то рекли ђаци: теорија без праксе.
др Светлана Цвијановић
