Једна од ствари везаних за хришћанство и уопште Библију, јесте апсурд. Апсурд је један од главних покретача истинског хришћанина. Да, са становиште овога свијета бесмислен, а у бити је тај апсурд дубоко смислен, за разлику од атеистичког апсурда, философа егзистенцијалиста и нихилиста, који се завршавао самоубиством или лудилом.
Једна од апсурдних, наизглед, библијских епизода је четрдесетогодишње лутање израиљског народа по пустињи, њихово међусобно расправљање о повратку у египатско ропство, кроз обожавање идола, симбола тога статуса, иако идоли фараону и Египћанима, нијесу ништа помогли у сукобу са Јеврејима, као и расправљање са Мојсејем, а у ствари преко њега са Богом. Можда, чак, и само Мојсејево нечујно расправљање са Богом и са самим собом, наравно, то су тренуци слабости, јер, он је чврсто ријешио да се преда у руке Бога својих предака, у Бога Авраамова, Исакова и Јаковљева, Бога Израиљева, као и да му преда народ, а он је пастир од Бога постављен за ту улогу. Неки су у том стаду бунтовни, страдају, ропћу, умиру, због својих порока, тачније због ропског менталитета, који никако не могу да одбаце, већ се залијепио за њих попут египатске магије. У том таквом стању растрзаности, ни Мојсеј неће ући у Обећану земљу, као ни многи његови невјерни сународници. Замијењује га Исус Навин и он уводи народ у Обећану земљу. Ово као да је била симболика, Мојсеј као симбол читавог Старог завјета не може ући у Обећану земљу нити увести народ, него то ради човјек, који има исто име као Господ Исус Христос. Ово би требало да представља неку праслику човјечије немоћи, ма колико се трудили, да изађемо из пустиње живота, уколико то не уради сами Бог, па макар и преко другог, наизглед, мање запаженог човјека. Човјеку је потребан човјек да би га спасио, али сама људска природа је немоћна и само може и себе и друге да врти у круг по пустињи живота. Потребно је да дође Богочовјек да би коначно кренули и дошли. Онда то иде лако. Човјек, као пало биће, обманут је својом слабом и варљивом природом, као и невидљим и видљивим непријатељима, који повећавају његове слабости. Последица тога је лутање и умирање по пустињи.
У случају егзистенцијалиста деветнаестог и двадесетог вијека, апсурд живота се може ријешити на три начина: 1.самоубиством, 2.прихватањем одређене религије и ступање у контакт са нечим трансцедетним, било то божанство или нешто друго, па и само откривање скривених стања људске природе, које се на уобичајан начин, не могу досегнути, мада, и ова солуција је апсурдна за егзистенцијалисте, 3.прихватање апсурда.
Све ово би се могло свести на три групе људи из израелског народа у пустињи. Први су они, који су роптали, правили ропске идоле, клањали се њима и у томе остајали упорни до смрти, други су потпадали под њихов утицај, али су се покајали, који, упркос свему се уздају у Бога, иако сами на том путу малакшу, трећи су они, који чекају да их живот сам ,, убије“, тј.биолошка ограничена природа човјека.
Можемо закључити да се хришћанство и наведени философски правци слажу у једном, да је све бесмислено и апсурдно, али за разлику од других, хришћанство тај ,,Сизифов“ проблем решава његовим осмишљавањем. А тај Смисао је сам Господ Исус Христос.
Милош Лалатовић
