„Pune odgovornosti nema dok se ne savetujemo sa mrtvima”, Vladimir Velmar-Janković
Kakva knjiga „Pogled sa Kalemegdana” Vladimira Velmar-Jankovića iz 1938! Moćni nastavak čuvene „Čujte Srbi” Arčibalda Rajsa! Kakve misli, kakav stil, kakve poruke i za naše vreme u kome iznova – što bi njen autor rekao – „svaka reč treba da je akcija”! Kakva naravoučenija za njegove savremenike koja nije imao ko da čuje, a pitanje je da li i danas sluša. Baš kako je to lepo zaključio Predrag Protić, pisac pogovora za prvo preštampavanje ove knjige 1991. godine nakon komunističke zabrane duge skoro pola veka: „Pogled sa Kalemegdana je još jedna u nizu srpskih knjiga kojih smo se, umesto da ih pažljivo čitamo i isto tako pažljivo promišljamo, neozbiljno i neodgovorno odrekli”.
Ovaj „ogled o beogradskom čoveku” najbolje je definisao sam autor kao „dijalektiku nadoknađenu proverenim ubeđenjem, a način izlaganja rukovođen potrebom da se orijentacija koju pruža nametne svojom etikom, njom u prvom redu”. On postavlja osnovnu tezu koja važi i do danas: o Srbinu starincu sa izgrađenim duhovnim, moralnim, nacionalnim i socijalnim identitetom, i savremenom Srbinu prelazničkog tipa koji se posle oslobođenja i ujedinjenja 1918. godine pogubio u novim istorijskim okolnostima. U svim dotadašnjim epopejama borbe za slobodu i nezavisnost Srbinovi biološki i duhovni kapaciteti su se istrošili, a posebno nije bio spreman za život u novoj državi sa drugim narodima i u novim civilizacijskim previranjima. Od tada do danas ništa se nije promenilo: Srbin je uvek bio jak na bojnom polju, u duhovnom i moralnom naporu, često i preko svojih snaga, posebno kad je napadnut i okupiran, ali se najteže snalazio u miru, kada treba urediti državu i sve društvene odnose, kada treba praviti male iskorake i pobede u kontinuitetu, a kada ga napadne „bolest beznapornog života”.
Velmar-Janković kao da opisuje i naše vreme kada piše: „Osnovna demokratičnost našeg čoveka buni se protivu diktature kao načela i totalitarnog režima jedne partije, klike, staleža, klase. Buni se protivu svemoći države jer mu je pojam naroda uvek bio bliži od pojma države”. On otvoreno proziva nekritički evropeiziranu i „raskorenjenu” inteligenciju da je kriva što „u političkom delovanju narod pokazuje znake moralne zamorenosti, sa svima dnevnim osobinama lukavstva i šeretluka, plaćenog ubeđenja i grube prevrtljivosti”. Dugo sam tražio izraz za ono što sam lično sreo i uverio se u aktuelnoj srpskoj opoziciji ali sam ga našao tek kod Velmar-Jankovića: „opozicione foteljokrate”! I naše doba je opet prelazno, iznova smo u borbi da sačuvamo i spoljnu i unutrašnju slobodu, traže se odgovori na pitanja kojim putem, kako se vratiti na ono najbolje u srpskoj istoriji što nas je formiralo i očuvalo kroz vekove, kako izbeći zamke nove tuđinomanije i partijašenja, otimačine i moralne pokvarenosti, kako ne izgubiti sebe u vrtlogu svetskih zbivanja i problema koji nisu naši (koji su kako reče Velmar-Janković: „njihova bolest, a naša zaraza”) i kako nastaviti „na strašnom mestu postojati”. Autor ovom svojom knjigom i danas trubi na uzbunu, poziva na „sebenalaženje” i na mobilizaciju duhovnih i nacionalnih snaga, jer „kao da smo zaboravili kalemegdansku opomenu da na ovom prokletom našem mestu nema spavanja”.
Poređenja gorče
Lucidni Velmar-Janković u više navrata konstatuje u ovom kultnom eseju da „poređenja opet gorče”. Srbin je i danas podjednako pogubljen kao i između dva svetska rata, sa velikim pitanjem da li je izvukao pouke iz istorijskih eksperimenata i tragedija kao što su bili jugoslovenstvo i titoizam. Kao što smo 1918. izvršili nacionalnu demobilizaciju i opuštanje koje je završilo u Jasenovcu, tako smo 2000. godine doživeli demokratsku demobilizaciju i prepuštanje koje je završilo u ličnom režimu Aleksandra Vučića. Zato je od najvećeg značaja da nam se ta nacionalna i demokratska demobilizacija ne ponovi nakon Vučićevog pada sa vlasti iako borba protiv sadašnjeg režima traje predugo i troši ogromne narodne snage. To ne sme biti razlog da građani koji će dovesti do političkih promena prestanu da se zanimaju za politiku sa idejom da će u postvučićevskoj Srbiji demokratija cvetati sama od sebe. Ne, tek tada kreće istinska borba za obnovu suverenosti i demokratije, državnih institucija, vladavine Ustava i zakona, slobode medija, sistematske borbe protiv korupcije… Za tu misiju je neophodno stvaranje i direktno uključenje novih političara koje bi proisteklo iz sadašnjeg Studentskog pokreta i povratak na „načela samorodnosti, narodne suverenosti i društvene jednakosti” (Velmar- Janković) koji može izvršiti ova samonikla studentska generacija. Drugi najveći izazov koji nas čeka u postvučićevskoj Srbiji jeste da ne dozvolimo da mračne antisrpske snage koje nikada ne miruju ni spolja ni iznutra nametnu narativ „nove denacifikacije” i pod izgovorom vučićevskog lažnog patriotizma, sa kojim se zaista treba obračunati, uđemo u negiranje svakog rodoljubivog stava.
Vladimir Velmar-Janković je samo jedan od vrhunskih srpskih intelektualaca koji su bili zabranjeni i zaboravljeni, a koje treba vratiti u znanja i ravnanja novih generacija. Ako bi trebalo da sastavim tim od 11 najvažnijih srpskih mislilaca 20. veka koje mora da poznaje svaki Srbin koji želi da sazna najvažnije informacije o narodu kome pripada, njegovom istorijskom iskustvu i smislu postojanja, onda su to sledećih 10 reprezentativaca, pošto se Vladimir Velmar-Janković podrazumeva: Nikolaj Velimirović, Justin Popović, Miloš Crnjanski (iz vremena časopisa „Ideje”), Vladimir Vujić, Slobodan Jovanović, Antonije Đurić, Žarko Vidović, Marko S. Marković, Predrag Dragić Kijuk i Dragoš Kalajić. Ovde nisam uzeo u obzir žive stvaraoce koji još imaju šta da ponude, a čija su dela već konkurentna za širi spisak reprezentacije 20/21. veka, kao što su Milo Lompar, Miša Đurković i Vladimir Dimitrijević ili naše najznačajnije crkvene mislioce posle Drugog svetskog rata, poput Patrijarha Pavla, Amfilohija Radovića i Atanasija Jevtića, čije vreme tek dolazi.
Svakako da bismo promišljali srpskog čoveka u 21. veku kroz jedan „novi pogled sa Kalemegdana”, koji nam je preko potreban, moramo zidati na ovim duhovnim i intelektualnim temeljima. Dosta je bilo posmatranja svih stvari sa tuđih stanovišta, dosta sa raznim integracijama u kojima nestaju naš nacionalni identitet i interesi, dosta sa lažnim autoritetima koji su projektovani iz centara moći, dosta sa zvaničnom istoriografijom i medijima koji nikada neće dati priliku da se nešto više čuje o pomenutim imenima jer se ne uklapaju niti u jedan od svetskih poredaka koji su protutnjali i još tutnje Balkanom. Vreme je da se okrenemo sebi („proces sebeželjne sebenašle snage”, izraz Velmar-Jankovića) i to na način koji je najkraće i najbolje definisao kapiten ove reprezentacije i najveći Srbin posle Svetog Save – Sveti vl. Nikolaj: „Neka nam škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, država sa Božjim blagoslovom. Neka se svaki vrati Bogu i sebi; neka niko ne bude van Boga i van sebe, da ga ne bi poklopila jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom”. Ili kako je to Vladimir Velmar-Janković poručio srpskom narodu u ovoj izuzetnoj i vanvremenskoj knjizi: naći „svoju meru stvari u svetu, što znači da ne sme više dopustiti da mu se rešenja nameću, ni duhovna, ni politička, ni socijalna”.
Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri
