„Пуне одговорности нема док се не саветујемо са мртвима”, Владимир Велмар-Јанковић
Каква књига „Поглед са Калемегдана” Владимира Велмар-Јанковића из 1938! Моћни наставак чувене „Чујте Срби” Арчибалда Рајса! Какве мисли, какав стил, какве поруке и за наше време у коме изнова – што би њен аутор рекао – „свака реч треба да је акција”! Каква наравоученија за његове савременике која није имао ко да чује, а питање је да ли и данас слуша. Баш како је то лепо закључио Предраг Протић, писац поговора за прво прештампавање ове књиге 1991. године након комунистичке забране дуге скоро пола века: „Поглед са Калемегдана је још једна у низу српских књига којих смо се, уместо да их пажљиво читамо и исто тако пажљиво промишљамо, неозбиљно и неодговорно одрекли”.
Овај „оглед о београдском човеку” најбоље је дефинисао сам аутор као „дијалектику надокнађену провереним убеђењем, а начин излагања руковођен потребом да се оријентација коју пружа наметне својом етиком, њом у првом реду”. Он поставља основну тезу која важи и до данас: о Србину старинцу са изграђеним духовним, моралним, националним и социјалним идентитетом, и савременом Србину прелазничког типа који се после ослобођења и уједињења 1918. године погубио у новим историјским околностима. У свим дотадашњим епопејама борбе за слободу и независност Србинови биолошки и духовни капацитети су се истрошили, а посебно није био спреман за живот у новој држави са другим народима и у новим цивилизацијским превирањима. Од тада до данас ништа се није променило: Србин је увек био јак на бојном пољу, у духовном и моралном напору, често и преко својих снага, посебно кад је нападнут и окупиран, али се најтеже сналазио у миру, када треба уредити државу и све друштвене односе, када треба правити мале искораке и победе у континуитету, а када га нападне „болест безнапорног живота”.
Велмар-Јанковић као да описује и наше време када пише: „Основна демократичност нашег човека буни се противу диктатуре као начела и тоталитарног режима једне партије, клике, сталежа, класе. Буни се противу свемоћи државе јер му је појам народа увек био ближи од појма државе”. Он отворено прозива некритички европеизирану и „раскорењену” интелигенцију да је крива што „у политичком деловању народ показује знаке моралне заморености, са свима дневним особинама лукавства и шеретлука, плаћеног убеђења и грубе превртљивости”. Дуго сам тражио израз за оно што сам лично срео и уверио се у актуелној српској опозицији али сам га нашао тек код Велмар-Јанковића: „опозиционе фотељократе”! И наше доба је опет прелазно, изнова смо у борби да сачувамо и спољну и унутрашњу слободу, траже се одговори на питања којим путем, како се вратити на оно најбоље у српској историји што нас је формирало и очувало кроз векове, како избећи замке нове туђиноманије и партијашења, отимачине и моралне покварености, како не изгубити себе у вртлогу светских збивања и проблема који нису наши (који су како рече Велмар-Јанковић: „њихова болест, а наша зараза”) и како наставити „на страшном месту постојати”. Аутор овом својом књигом и данас труби на узбуну, позива на „себеналажење” и на мобилизацију духовних и националних снага, јер „као да смо заборавили калемегданску опомену да на овом проклетом нашем месту нема спавања”.
Поређења горче
Луцидни Велмар-Јанковић у више наврата констатује у овом култном есеју да „поређења опет горче”. Србин је и данас подједнако погубљен као и између два светска рата, са великим питањем да ли је извукао поуке из историјских експеримената и трагедија као што су били југословенство и титоизам. Као што смо 1918. извршили националну демобилизацију и опуштање које је завршило у Јасеновцу, тако смо 2000. године доживели демократску демобилизацију и препуштање које је завршило у личном режиму Александра Вучића. Зато је од највећег значаја да нам се та национална и демократска демобилизација не понови након Вучићевог пада са власти иако борба против садашњег режима траје предуго и троши огромне народне снаге. То не сме бити разлог да грађани који ће довести до политичких промена престану да се занимају за политику са идејом да ће у поствучићевској Србији демократија цветати сама од себе. Не, тек тада креће истинска борба за обнову суверености и демократије, државних институција, владавине Устава и закона, слободе медија, систематске борбе против корупције… За ту мисију је неопходно стварање и директно укључење нових политичара које би проистекло из садашњег Студентског покрета и повратак на „начела самородности, народне суверености и друштвене једнакости” (Велмар- Јанковић) који може извршити ова самоникла студентска генерација. Други највећи изазов који нас чека у поствучићевској Србији јесте да не дозволимо да мрачне антисрпске снаге које никада не мирују ни споља ни изнутра наметну наратив „нове денацификације” и под изговором вучићевског лажног патриотизма, са којим се заиста треба обрачунати, уђемо у негирање сваког родољубивог става.
Владимир Велмар-Јанковић је само један од врхунских српских интелектуалаца који су били забрањени и заборављени, а које треба вратити у знања и равнања нових генерација. Ако би требало да саставим тим од 11 најважнијих српских мислилаца 20. века које мора да познаје сваки Србин који жели да сазна најважније информације о народу коме припада, његовом историјском искуству и смислу постојања, онда су то следећих 10 репрезентативаца, пошто се Владимир Велмар-Јанковић подразумева: Николај Велимировић, Јустин Поповић, Милош Црњански (из времена часописа „Идеје”), Владимир Вујић, Слободан Јовановић, Антоније Ђурић, Жарко Видовић, Марко С. Марковић, Предраг Драгић Кијук и Драгош Калајић. Овде нисам узео у обзир живе ствараоце који још имају шта да понуде, а чија су дела већ конкурентна за шири списак репрезентације 20/21. века, као што су Мило Ломпар, Миша Ђурковић и Владимир Димитријевић или наше најзначајније црквене мислиоце после Другог светског рата, попут Патријарха Павла, Амфилохија Радовића и Атанасија Јевтића, чије време тек долази.
Свакако да бисмо промишљали српског човека у 21. веку кроз један „нови поглед са Калемегдана”, који нам је преко потребан, морамо зидати на овим духовним и интелектуалним темељима. Доста је било посматрања свих ствари са туђих становишта, доста са разним интеграцијама у којима нестају наш национални идентитет и интереси, доста са лажним ауторитетима који су пројектовани из центара моћи, доста са званичном историографијом и медијима који никада неће дати прилику да се нешто више чује о поменутим именима јер се не уклапају нити у један од светских поредака који су протутњали и још тутње Балканом. Време је да се окренемо себи („процес себежељне себенашле снаге”, израз Велмар-Јанковића) и то на начин који је најкраће и најбоље дефинисао капитен ове репрезентације и највећи Србин после Светог Саве – Свети вл. Николај: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом”. Или како је то Владимир Велмар-Јанковић поручио српском народу у овој изузетној и ванвременској књизи: наћи „своју меру ствари у свету, што значи да не сме више допустити да му се решења намећу, ни духовна, ни политичка, ни социјална”.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
