Хапшење др Дикића, отказ др Дугалићу, ускраћивање инасирања комплекса Белог Двора у којем борави породица Карађорђевић, израз су невероватне бахатости актуелне власти која на све начине покушава да заташка сопствене афере и издаје које чини свакодневно. Почев од тога да се у други план гурне ослобађање Весића и екипе у случају надстрешнице или претварање бројних јавних предузећа и њихове вредне
имовине у д.о.о. а самим тим у будући лак плен за куповину највернијим сарадницима режима који су одавно препунили своје џепове народним парама. Пре тога су слично послужила хапшења Ивана Матовића који је, нажалост, још увек у затвору и Новице Антића чији су живот у потпуности изврнули наопачке. Судски процеси који ће уследити и који ће свакако донети какву такву сатисфакцију поменутим особама, нису довољни за све оно што су преживели и преживљавају, само зато што желе да остану своји и не постану део ћаци стада.
Али, сви ови случајеви су по ко зна који пут показали и да јавност Србије живи окована и заробљена између две наизглед супротстављене струје које се свака у свом дворишту бори да докаже ко је већа жртва. Тако имамо владајућу екипу на челу са председником Ћациленда који се на дневном нивоу пренемаже колика је жртва, а одмах испод њега иду сви његови који све то акламацијом потврђују, истичући, свако за себе, и
сопствено измишљено страдање у које ни сами не верују. Исто тако, на другој, тзв. опозиционој страни постоји устаљена шема производње жртава и дељења одликовања и признања само за један круг одабраних и послушних у нешто другачијем систему успостављених вредности.
Сви који су ван тих кругова практично не постоје, односно помињу се у оној мери, најчешће фрагментално, колико то поменута екипа са обе стране дозволи. То најбоље потврђују случајеви Матовића, Антића, сада донекле и Дикића, али и многих других страдалих у стварним сударима са режимом где њихове ране виде и видају само њихови најближи. Делују као заборављене жртве на путу страдања ка истинској демократији које немају право не само на одштету, него ни на неопходно присуство у јавности, јер својом појавом и примером нарушавају успостваљену слику о жртвама које једино смеју да постоје.
Зато смо и стигли довде, пробијајући свако дно, и нећемо се никад зауставити све док се не успоставе праве вредности уз помоћ којих ћемо врло једноставно успети да раздвајамо жито од кукоља. Све ово рађено је и како би се свако ко се усуди да се супротстави врховном вођи Ћациленда и његовој булументи унапред застрашио и на примерима других увидео како би могао проћи ако било шта што они процене да је непримерено помисли да уради. С друге стране, кроз овакве поступке види се и неопевани страх који избија из сваке јавне појаве било кога, почев од самог Вучића, па надаље. Јасно им је да су се преиграли и да је Вучићево шибицарење проваљено и да стиже на наплату. Посебно је што утеривачи дугова полако пристижу из Америке, Русије, Европске уније… А кад се нађеш у њиховој мици зна се шта следи. Ако томе додамо и најављено прикупљање потписа за расписивање избора које организују студенти, тренутно најјача политичка групација која једино има шансе да сруши владајући режим, онда је јасно да се ближи расплет који ће многе до скора недодирљиве моћнике сместити тамо где и заслужују.
Уколико одзив грађана буде онакав какав се чекује, Вучићу једино преостаје да на време почне да скида пертле и каиш, и почне да се припрема за ново раздобље у историји Србије где ће морати да доказује своју невиност у коју нико не верује!
Срђан Шкоро
