Na sam dan izbora u selu Rajković, u opštini Mionica, taman kada su batinaši izleteli iz kafane Dragojević i počeli krvnički da biju građane koji su išli na glasanje i posmatrače koji prate izbore, baš na raskrsnici ispred te kafane, našao se i prof. dr Branimir Jovančićević.

U opštem metežu, profesorski se poneo, dajući primer, hrabro, ne ustuknuvši ni centimetar. Gledajući kroz svoje naočare, koje su već dugo deo njegove ličnosti rekao je: „Neverovatno je šta si Srbijo dočekala, da najvrednije i najodanije tvoje ljude, tvoje seljake, biju sluge režima iz teretane. Ne bojte se ovih kukavica, niko nije jači od naroda!“ Sve vreme tog incidenta bio je uz građane, koji su se vrlo brzo organizovali i uzvratili zločincima. Ti zločinci su kasnije iz obesti demolirali kafanicu Lovac, koja se nalazi stotinak metara dalje. Ni jednog trenutka nije izgubio prisebnost i neophodnu hladnokrvnost, čime je davao i sigurnost i snagu ljudima uz koje je bio. Mogao je da se uhvati za policijski štit i da ga vuče ili da se lisicama veže za ogradu dok ga snimaju televizije, a posle kada se ugase kamere da se vrati u Beograd. Mogao je, ali nije. Prof. Jovančićević nije hteo da bude poznat, jer je poznat i afirmisan došao. Prof. Jovančićević je hteo da bude od koristi ljudima u Mionici. I ostao je do kraja.

Ko je prof. dr Branimir Jovančićević? Neću pisati o njemu kao naučniku i profesoru. Nema potrebe. Njegova profesorska i naučna karijera je briljantna. Svetski poznat i priznat, prof. dr Branimir Jovančićević je postao neizbrisiv i važan deo nauke.

Ali, pre svega, kada govorimo o nekome, koliko često govorimo o tome kakav je čovek? Možda o tome i ne vredi pisati, jer koga danas briga da li je neko čovek? Što bi rekli – koga to zanima? Konačno, ovih godina, nešto drugo je u fokusu: koliko neko ima para, koje poslovne kombinacije ima, koje ljude poznaje, da li u medijima ima svoje „novinare“ (koji će za šaku dolara da pišu šta god ti padne na pamet), koliki uticaj može da ima među određenom grupom ljudi? Čak je važnije i koliko je neko agresivan da bi „rešio određenu stvar“. Jer, utopljeni smo dame i gospodo, braćo i sestre u more srebrorublja. Imaj, daj, uzmi, prigrabi, otmi, zaposedni, potpiši, glasaj, digni ruku… brateeee. Samo da sija i šljašti… Gde je tu čovek?

Oni koji najviše pričaju o Svetosavlju, najmanje poste i najmanje se podvizavaju. Oni koji se zaklinju u solidarnost i ideje levice najviše brinu o komformizmu. Oni koji se udaraju u „patriotske“ grudi zamuckuju kod treće strofe himne. Oni koji su zakleti borci za Kosovo, najdalje su stigli do Jarinja. Oni koji se zakljinju u struku, kupili su diplome. Privredni reformatori bez zadrške bi prodali sve što može da se proda. Ali tuđe, ne njihovo.

I svima je zajedničko da budu glasni, primećeni, da se pitaju, da imaju, da zgrću. To je svima prirodno. Da osvoje deo „opšteg dobra“. Ali za sebe.

Međutim, prof. dr Branimiru Jovančićeviću je važno kakav je ko. Važno mu je da li ste čovek. I tu, po tom pitanju je u manjini. Velikoj manjini. Reklo bi se usamljen. On je čovek koji veruje u ljude. Veruje u činjenice i nauku. Jednom prilikom, u jednom od mnogih razgovora koje smo vodili, napomenuo je: „Čini mi se, Mišo, da je sve lakše da verujem u hemijske elemente, nego u ljudske izjave. Za elemente znaš kako reaguju, a za ljude nisi siguran od kakvog su materijala.“ Profesor Bane svaki dan ustaje veoma rano. Stariji ljudi bi rekli u cik zore. Pročita novine, sa svojim prijateljima iz stranke podeli svoja viđenja o prethodnim događajima, svoja razmišljanja i stavove. I onda ga čeka dan pun planiranih obaveza, predavanja i konsultacija. U zgusnutom rasporedu nalazi uvek vremena da bude prisutan na svim studentskim i građanskim protestima. Neumoran je. Izuzetno vredan. Veoma često na Belim Zemljama, bori se protiv suše poslednjih godina – trudeći se da bar na mikro planu ne dozvoli da zemljište promeni svoj hemijski sastav i postane neplodno. Bori se protiv đubreta i divljih deponija – svakog meseca organizuje čišćenje smeća, pobacanih kesa, plastike i ostalog đubreta koje ljudi sa nebrigom i neumoljivo bacaju svuda gde stignu. „Kada bi ovoliko truda uložili u čitanje kao u bacanje smeća i pravljenja divljih deponja, bili bi najobrazovanija nacija na svetu“ – zna da kaže profesor Bane, s vremena na vreme.

Marljivo radi sa svojim studentima, trudi se da svakome ukaže i poštovanje i odvoji dovoljno vremena za razgovor ili savet. Bio je mentor 24 doktorata, 20 magistratura, 250 diplomskih i master radova. Deli svoje bogato i zavidno znanje nesebično, svima koji žele nešto više da saznaju. O brojnim radovima, članstvima u evropskim i srpskim udruženjima, odboru za životnu sredinu pri SANU, Humboltovoj fondaciji, uredništvu Springera, da i ne govorimo. „Kako su samo pametni naši mladi ljudi. I vredni. Samo da znate. Oni mi daju nadu.“ – sa ubeđenjem i poletom nam često govori profesor Jovančićević.

I u toj i takvoj preopterećenoj svakodnevici, Bane je uvek imao vremena i za Demokratsku stranku. Požrtvovano i predano je pomagao svakom pojedincu koji bi mu se obratio. Svakom odboru. Nalazio je vremena za tribine, za razgovor sa članovima, za mitinge, skupove, proteste. I sve te posete i putovanja organizovao je o svom ličnom trošku. Ni jednog jedinog dinara, ni od Parlamenta dok je bio poslanik, niti od stranke, za sve vreme dok je bio u rukovodstvu stranke. Prošle godine, na protestnom skupu u Mionici režimski crnokapuljaši su probušili gume na njegovom autu. Nije odustajao. Nije imao izgovora. Naprotiv, sve je posmatrao užički pronicljivo i prkosno. Komentarisao je da ipak imamo bolje uslove nego opozicija za vreme Pašića. „Tada bi nam verovatno zaklali vola ili konja u zaprezi.“

Eto, tako se ponaša profesor Bane. Hrabro i dostojanstveno. Tako se ponaša čovek od integriteta i uverenja. Ove godine organizovao je izuzetno posećenu, vrlo sadržajnu i korisnu tribinu o snabdevanju vodom stanovnika mioničke opštine. Ranije je išao da podrži građane svojim prisustvom ili govorima u Kosjeriću, Jadru, Loznici, Žagubici, Boru, Bajinoj Bašti, svom rodnom Užicu, Novom Sadu, Zrenjaninu… Stizao je svuda gde su narod i priroda ugroženi. „Borba za obrazovanje i prosvećenost nikada neće i ne može prestati. To je isto kao pitanje slobode ili čistih reka. Znamo da postoje, ali moramo biti svesni da su i sloboda i voda ugroženi raznim podmuklim planovima i interesima, koji stalno vrebaju priliku da nam otmu i upropaste taj važan deo života. Zbog toga i govorim svojim studentima: džaba vam ove sjajne ocene, ako kasnije u životu ne budete održavali svoje znanje konstantnim čitanjem i usavršavanjem. Brinite o svom znanju i čuvajte ga, jer kad ne praktikujete znanje kao i slobodu, oni zarđaju i za čas ste u okovima, a kad ne čuvate reke, vrlo brzo bolest zakuca na vaša vrata, a izvori života presuše.“ Smatra da je dužnost akademskih građana i intelektualaca da brinu i rade na prosvećenosti naroda. Veruje, i to sa pravom, da je obrazovanje veoma važno u politici. „Tu smo strašno zatajili. I kao intelektualci i kao političari.“- kaže prof. Jovančićević. Smatra da je dužnost svakog građanina koji veruje u slobodu da ovih dana bude na ulicama gradova i mesta po Srbiji i podrži studente. „Pričajte sa ljudima. Prenosite drugima sve što vidite i doživite. Vera da ćemo pobediti zlo i da je dobro jače od zla treba da živi i da bude plamen u svakome od nas.“

Stvari koje radimo kao životnu rutinu, a koje nas distanciraju od naših životnih ciljeva i želja, predstavljaju opterećenje za svakoga od nas. Nekada je to objektivna prepreka, a vrlo često je subjektivna. Ne treba dozvoliti da nametnuta svakodnevica bude izgovor naše pasivnosti. Moderna država počiva na građanima, a ne na podanicima. Ne budite podanici svojih rutina kojima ispunjavamo naše živote, ne budimo podanici melanholiji, umoru, depresiji i pritiscima. Ne budimo taoci straha. Treba da budemo građani, a ne sluge podmuklim i zlim interesima. Svi mi koji verujemo u vednosti kao što su znanje, rad, poštenje, solidarnost i trud, treba da znamo da se svako zalaganje isplati. Smisao našem životu nam daju naša uverenja i naš integritet. Lakše je kada radimo na tome zajedno. Sadašnji ambijent u društvu i ovo stanje u kome se borimo za modernu i uređenu državu, upravo govori o tome da naša država, na žalost, nije ni moderna ni uređena, ali u isto vreme govorimo vrlo jasno i da smo svesni kakva može da bude. Nije to lako. Uvek u sredini borbe dobra i zla. Od pamtiveka se borimo u sebi, sa sobom i sa drugima, kog vuka ćemo hraniti u nama. Onog koji rovari po našim manama ili onog koji nam pomaže da gradimo dobrotu, da razvijamo svoje vrline?

Da bi izgradili uspešne, dobre i trajne stvari, u ljudima treba da prepoznajemo dobre vrednosti. Mane svako od nas ima i njima je lako manipulisati. Kaže se da ne postoji drvo bez grana i čovek bez mana. Ako želimo društvo solidarnosti, čime ćemo ga izgraditi: manama ili vrlinama? Zato treba biti čovek i isticati vrline u ljudima. Na vrlinama se grade mostovi među ljudima i narodima. Na vrlinama stoji vera u čovečanstvo. Treba da budemo svesni koliko je ovo važno.

Prof. dr Branimir Jovančićević u ljudima traži i vidi vrline. Ogromno životno i profesionalno iskustvo koje ima upravo to i pokazuje – da svako treba da ima šansu. Ali da svako treba da snosi i odgovornost za svoje postupke, svoje izbore i svoje odluke. Sloboda da izabere i odluči ukazuje na to šta će da radi, a vrednosti koje primenjuje govore kako će da radi. Odgovornost ili neodgovornost dolaze na kraju u zavisnosti od toga kakav je rezultat našeg delovanja. I sve to treba da bude dato na ocenu javnosti, jer se mi bavimo javnim, a ne tajnim poslom. Sve ostalo su izgovori.

Kao iskrenom i životnom demokrati, profesoru su važne procedure, činjenice, argumenti, rasprava. Jednostavno, profesor Bane veruje u takav sistem. Sve ostalo je srednjovekovna učmalost opet okićena izgovorima. Režim se kiti svakakvim glupim, primitivnim i nepristojnim izgovorima, a mi ne treba da dozvolimo da nametnuta vazalna ili feudalna kolotečina bude okićena demokratskim izgovorima.

Treba da radimo kao što govorimo. Svojim primerom da pokažemo razliku. Da svojim primerom stvaramo uverenje da bolja alternativa postoji. Jer, ako ne primenjujemo demokratske mehanizme, ako verbalno zatrpavamo javni prostor populističkim i praznim formalnim izjavama, a ne radimo na stvaranju drugačijeg istinskog demokratskog ambijenta, onda se pretvaramo u svoje oponente. To što neko za
sebe kaže da je protiv režima, o njemu ne govori mnogo. Šta smo spremni da uradimo i da žrtvujemo? Za šta smo spremni da damo sebe? I do kojih granica?

Prof. dr Branimir Jovančićević je dao ostavku na funkciju potpredsednika Demokratske stranke. Neki smatraju da je to potez bez objašnjenja. Mislim da to nije tako. Zašto je važno razumeti prof. Jovančićevića? Verujem zbog nas samih. Možda nam ovakvi primeri iz života govore jednu novu i drugačiju poruku.

Pre svega, da postoje i takvi ljudi. Ljudi koji ne vide svrhu i smisao trpljenja i čekanja. Nismo svi isti. Neki doživljavaju da je u politici sve potpuno dozvoljeno. Neko smatra da nije i da pravila treba da postoje. Ne da bi se kršila, nego da nas ta pravila povezuju, da nas podsećaju da postoji dogovor između nas, da nam stvaraju ambijent koji će nas motivisati. Prirodna je ta unutrašnja potreba čoveka da za taj i takav ambijent pruži sve što može. Važno je da stvaramo upravo onakav ambijent u kome smo spremni i želimo da damo sebe. Pa i bez granica.

Pitanje je za nas da li smo spremni i da li imamo kapacitet, da integrišemo različitosti i da obezbedimo postojanje i poštovanje minimalnog zajedničkog sadržaoca? Da li su nam u društvu uopšte potrebni takvi ljudi kao što je prof. Jovanččićević. Ja mislim da su nam neophodni.

Treba razumeti njegovu odluku možda i zato što je to čovek koji politiku i svaku drugu javnu delatnost ne vidi odvojenu od principa, načela i procedura. Neko bi rekao da je to rigidno, ali prof. Jovančićević to shvata vrlo ozbiljno i ne želi nikakve izgovore. Nikad ih ni za sebe nije tražio. Godinama je čuvao druge ljude, borio se za druge. Sada je procenio da je momenat koji je važan za njegov lični integritet. Ako želi i
dalje da bude pomoć i ohrabrenje drugima, morao je da sačuva unutrašnje jezgro svoje časti i svog integriteta. To je bio trenutak kada je morao da sačuva sebe. Za njega, za profesora, ovo je bila jedna od životnih raskrsnica. Nije tražio izgovor ni ovaj put. Neko bi to uradio na drugi način, on je izabrao takvu odluku. I to treba poštovati. Mnogo je on dao i potrošio sebe za borbu protiv ovog zlog režima da bi
doživljvao javno vređanje od „bezimenih“ demokrata.

I tu se sad postavlja pitanje ćutanja. Da se „to“ reši unutar „kuće“.

Kako, kad je „to“ iz te iste „kuće“ već izbačeno u javnost? Prof. dr Branimir Jovančićević nije dao ostavku na ulici ili na medijima. On je dao ostavku u okviru svoje stranke. Saopštio je članovima Predsedništva i svojim stranačkim prijateljima. Njegova odluka se temeljila na vrlo dugom promišljanju. Nije zvao ni jednu novinu, ni TV stanicu. I mene je, kao i rukovodstvo stranke kontaktirala novinarka Danas-a da dam izjavu „šta se desilo i zbog čega“. Prvo sam se pitao odakle zna, ali nisam reagovao i nisam dao odgovor.

Odlučio sam da „to“ bude u okviru „kuće“.

A onda šok i sramna izjava „bezimenog“ člana rukovodstva.

Savetujem rukovodstvo svoje stranke da je bolje da se javno zna ko je ta osoba i da ta osoba snosi odgovornost za svoje „hrabre“ izjave, nego da u javnosti ostane zabeleženo da je to stil i način kako se Demokratska stranka ophodi prema svojim saradnicima, kolegama i ljudima. Takav odnos nije primeren prema bilo kome, a kamoli prema svom dojučerašnjem potpredsedniku. To ne sme da bude lice Demokratske stranke. Ne verujem da je to stav rukovodstva stranke i ne želim u to da verujem. Demokratska stranka i njeni članovi to nisu zaslužili.

Ovakvim odnosom otvara se na neki način i pitanje funkcionisanja celokupnog našeg društva i nestabilnih odnosa celokupne opozicije.

(Ovom prilikom želim da podvučem jasnu razliku između kriminalnog režima, sa jedne strane i svih onih koji se ovih godina bore za promene i koji su protiv režima, sa druge strane. Režim i njegove pristalice ne mogu ni da dobace do ovakvih rasprava i razmišljanja. Oni su protivnik zdravom razumu i uspostavljanju temelja moderne države. Oni su deo problema, a ne deo rešenja. Mi tražimo rešenja.)

Međutim, da li demokratska javnost i političke organizacije (bilo koje) treba da budu monolitne ili se podrazumeva da postoji i različitost? Kakva različitost je dozvoljena? Da li svi vidimo ista rešenja za iste probleme? Koja rešenja su dozvoljena? Kad i u kojim situacijma se upotrebljava tolerancija i razumevanje, dijalog i rasprava? Ako trpimo režim i sva njegova nepočinstva i već mesecima čekamo raspisivanje izbora, dok zločinci tuku, hapse, isleđuju i procesuiraju decu, učenike, studente, profesore, građane, zašto ne otrpimo i nas same i pokažemo da imamo kapacitet za otvoren dijalog i raspravu među opozicijom? „Prvo da oborimo Vučića, pa ćemo onda“ – je još jedan izgovor u nizu raznih izgovora. Politika „zatvorenih vrata“ upravo pogoduje režimu. Danas me pita jedan poznanik – „šta se to dešava iza zatvorenih vrata? Ipak vi odlučujete u naše ime, vaše odluke utiču na naše živote, mi vam dajemo podršku i glasamo za vas, a nikad nismo znali kako odlučujete, na koji način. Želeo bih da vidim koliko ste i kako bolji od režima.“

Nakon tog susreta ostao sam u razmišljanju koliko ima „zatvorenih vrata“ u ovom našem gradu, u ovoj državi, u ovom društvu? Koliko je politika „zatvorenih vrata“ daleko od iskrene demokratije i koliko predstavlja balast stvaranju moderne i uređene države? Koliko ima interesnih grupa koje se nalaze iza tih zatvorenih vrata? Koliko političkih, međunarodnih, poslovnih, a koliko ličnih?

Ne smemo dozvoliti da lični odnosi opterete argumente i činjenice. Smatram da je to neophodan minimum kapaciteta koji moramo da pokažemo. Pa nek režim pukne od muke.

Postavlja se i pitanje šta je potrebno ljudima u našem društvu u današnjem vremenu? Mislim da su građani odgovor dali na svim protestima ovih poslednjih godinu dana. Iskrenost, istina, razumavanje. Pravda. To ne smemo da zaboravimo. Kakvi god da su naši izazovi u životu ne smemo jedni prema drugima da pokazujemo netoleranciju, netrpeljivost i mržnju. Lako je u životu smisliti izgovor. Izgovore slušamo ceo svoj život.

Potrebna nam je lična hrabrost da budemo ljudi. Nije lako, ali treba pokušati.

Imate li i vi neki svoj izgovor?

Miodrag Gavrilović