На сам дан избора у селу Рајковић, у општини Мионица, таман када су батинаши излетели из кафане Драгојевић и почели крвнички да бију грађане који су ишли на гласање и посматраче који прате изборе, баш на раскрсници испред те кафане, нашао се и проф. др Бранимир Јованчићевић.
У општем метежу, професорски се понео, дајући пример, храбро, не устукнувши ни центиметар. Гледајући кроз своје наочаре, које су већ дуго део његове личности рекао је: „Невероватно је шта си Србијо дочекала, да највредније и најоданије твоје људе, твоје сељаке, бију слуге режима из теретане. Не бојте се ових кукавица, нико није јачи од народа!“ Све време тог инцидента био је уз грађане, који су се врло брзо организовали и узвратили злочинцима. Ти злочинци су касније из обести демолирали кафаницу Ловац, која се налази стотинак метара даље. Ни једног тренутка није изгубио присебност и неопходну хладнокрвност, чиме је давао и сигурност и снагу људима уз које је био. Могао је да се ухвати за полицијски штит и да га вуче или да се лисицама веже за ограду док га снимају телевизије, а после када се угасе камере да се врати у Београд. Могао је, али није. Проф. Јованчићевић није хтео да буде познат, јер је познат и афирмисан дошао. Проф. Јованчићевић је хтео да буде од користи људима у Мионици. И остао је до краја.
Ко је проф. др Бранимир Јованчићевић? Нећу писати о њему као научнику и професору. Нема потребе. Његова професорска и научна каријера је бриљантна. Светски познат и признат, проф. др Бранимир Јованчићевић је постао неизбрисив и важан део науке.
Али, пре свега, када говоримо о некоме, колико често говоримо о томе какав је човек? Можда о томе и не вреди писати, јер кога данас брига да ли је неко човек? Што би рекли – кога то занима? Коначно, ових година, нешто друго је у фокусу: колико неко има пара, које пословне комбинације има, које људе познаје, да ли у медијима има своје „новинаре“ (који ће за шаку долара да пишу шта год ти падне на памет), колики утицај може да има међу одређеном групом људи? Чак је важније и колико је неко агресиван да би „решио одређену ствар“. Јер, утопљени смо даме и господо, браћо и сестре у море среброрубља. Имај, дај, узми, приграби, отми, запоседни, потпиши, гласај, дигни руку… братееее. Само да сија и шљашти… Где је ту човек?
Они који највише причају о Светосављу, најмање посте и најмање се подвизавају. Они који се заклињу у солидарност и идеје левице највише брину о комформизму. Они који се ударају у „патриотске“ груди замуцкују код треће строфе химне. Они који су заклети борци за Косово, најдаље су стигли до Јариња. Они који се закљињу у струку, купили су дипломе. Привредни реформатори без задршке би продали све што може да се прода. Али туђе, не њихово.
И свима је заједничко да буду гласни, примећени, да се питају, да имају, да згрћу. То је свима природно. Да освоје део „општег добра“. Али за себе.
Међутим, проф. др Бранимиру Јованчићевићу је важно какав је ко. Важно му је да ли сте човек. И ту, по том питању је у мањини. Великој мањини. Рекло би се усамљен. Он је човек који верује у људе. Верује у чињенице и науку. Једном приликом, у једном од многих разговора које смо водили, напоменуо је: „Чини ми се, Мишо, да је све лакше да верујем у хемијске елементе, него у људске изјаве. За елементе знаш како реагују, а за људе ниси сигуран од каквог су материјала.“ Професор Бане сваки дан устаје веома рано. Старији људи би рекли у цик зоре. Прочита новине, са својим пријатељима из странке подели своја виђења о претходним догађајима, своја размишљања и ставове. И онда га чека дан пун планираних обавеза, предавања и консултација. У згуснутом распореду налази увек времена да буде присутан на свим студентским и грађанским протестима. Неуморан је. Изузетно вредан. Веома често на Белим Земљама, бори се против суше последњих година – трудећи се да бар на микро плану не дозволи да земљиште промени свој хемијски састав и постане неплодно. Бори се против ђубрета и дивљих депонија – сваког месеца организује чишћење смећа, побацаних кеса, пластике и осталог ђубрета које људи са небригом и неумољиво бацају свуда где стигну. „Када би оволико труда уложили у читање као у бацање смећа и прављења дивљих депоња, били би најобразованија нација на свету“ – зна да каже професор Бане, с времена на време.
Марљиво ради са својим студентима, труди се да свакоме укаже и поштовање и одвоји довољно времена за разговор или савет. Био је ментор 24 доктората, 20 магистратура, 250 дипломских и мастер радова. Дели своје богато и завидно знање несебично, свима који желе нешто више да сазнају. О бројним радовима, чланствима у европским и српским удружењима, одбору за животну средину при САНУ, Хумболтовој фондацији, уредништву Спрингера, да и не говоримо. „Како су само паметни наши млади људи. И вредни. Само да знате. Они ми дају наду.“ – са убеђењем и полетом нам често говори професор Јованчићевић.
И у тој и таквој преоптерећеној свакодневици, Бане је увек имао времена и за Демократску странку. Пожртвовано и предано је помагао сваком појединцу који би му се обратио. Сваком одбору. Налазио је времена за трибине, за разговор са члановима, за митинге, скупове, протесте. И све те посете и путовања организовао је о свом личном трошку. Ни једног јединог динара, ни од Парламента док је био посланик, нити од странке, за све време док је био у руководству странке. Прошле године, на протестном скупу у Мионици режимски црнокапуљаши су пробушили гуме на његовом ауту. Није одустајао. Није имао изговора. Напротив, све је посматрао ужички проницљиво и пркосно. Коментарисао је да ипак имамо боље услове него опозиција за време Пашића. „Тада би нам вероватно заклали вола или коња у запрези.“
Ето, тако се понаша професор Бане. Храбро и достојанствено. Тако се понаша човек од интегритета и уверења. Ове године организовао је изузетно посећену, врло садржајну и корисну трибину о снабдевању водом становника мионичке општине. Раније је ишао да подржи грађане својим присуством или говорима у Косјерићу, Јадру, Лозници, Жагубици, Бору, Бајиној Башти, свом родном Ужицу, Новом Саду, Зрењанину… Стизао је свуда где су народ и природа угрожени. „Борба за образовање и просвећеност никада неће и не може престати. То је исто као питање слободе или чистих река. Знамо да постоје, али морамо бити свесни да су и слобода и вода угрожени разним подмуклим плановима и интересима, који стално вребају прилику да нам отму и упропасте тај важан део живота. Због тога и говорим својим студентима: џаба вам ове сјајне оцене, ако касније у животу не будете одржавали своје знање константним читањем и усавршавањем. Брините о свом знању и чувајте га, јер кад не практикујете знање као и слободу, они зарђају и за час сте у оковима, а кад не чувате реке, врло брзо болест закуца на ваша врата, а извори живота пресуше.“ Сматра да је дужност академских грађана и интелектуалаца да брину и раде на просвећености народа. Верује, и то са правом, да је образовање веома важно у политици. „Ту смо страшно затајили. И као интелектуалци и као политичари.“- каже проф. Јованчићевић. Сматра да је дужност сваког грађанина који верује у слободу да ових дана буде на улицама градова и места по Србији и подржи студенте. „Причајте са људима. Преносите другима све што видите и доживите. Вера да ћемо победити зло и да је добро јаче од зла треба да живи и да буде пламен у свакоме од нас.“
Ствари које радимо као животну рутину, а које нас дистанцирају од наших животних циљева и жеља, представљају оптерећење за свакога од нас. Некада је то објективна препрека, а врло често је субјективна. Не треба дозволити да наметнута свакодневица буде изговор наше пасивности. Модерна држава почива на грађанима, а не на поданицима. Не будите поданици својих рутина којима испуњавамо наше животе, не будимо поданици меланхолији, умору, депресији и притисцима. Не будимо таоци страха. Треба да будемо грађани, а не слуге подмуклим и злим интересима. Сви ми који верујемо у ведности као што су знање, рад, поштење, солидарност и труд, треба да знамо да се свако залагање исплати. Смисао нашем животу нам дају наша уверења и наш интегритет. Лакше је када радимо на томе заједно. Садашњи амбијент у друштву и ово стање у коме се боримо за модерну и уређену државу, управо говори о томе да наша држава, на жалост, није ни модерна ни уређена, али у исто време говоримо врло јасно и да смо свесни каква може да буде. Није то лако. Увек у средини борбе добра и зла. Од памтивека се боримо у себи, са собом и са другима, ког вука ћемо хранити у нама. Оног који ровари по нашим манама или оног који нам помаже да градимо доброту, да развијамо своје врлине?
Да би изградили успешне, добре и трајне ствари, у људима треба да препознајемо добре вредности. Мане свако од нас има и њима је лако манипулисати. Каже се да не постоји дрво без грана и човек без мана. Ако желимо друштво солидарности, чиме ћемо га изградити: манама или врлинама? Зато треба бити човек и истицати врлине у људима. На врлинама се граде мостови међу људима и народима. На врлинама стоји вера у човечанство. Треба да будемо свесни колико је ово важно.
Проф. др Бранимир Јованчићевић у људима тражи и види врлине. Огромно животно и професионално искуство које има управо то и показује – да свако треба да има шансу. Али да свако треба да сноси и одговорност за своје поступке, своје изборе и своје одлуке. Слобода да изабере и одлучи указује на то шта ће да ради, а вредности које примењује говоре како ће да ради. Одговорност или неодговорност долазе на крају у зависности од тога какав је резултат нашег деловања. И све то треба да буде дато на оцену јавности, јер се ми бавимо јавним, а не тајним послом. Све остало су изговори.
Као искреном и животном демократи, професору су важне процедуре, чињенице, аргументи, расправа. Једноставно, професор Бане верује у такав систем. Све остало је средњовековна учмалост опет окићена изговорима. Режим се кити свакаквим глупим, примитивним и непристојним изговорима, а ми не треба да дозволимо да наметнута вазална или феудална колотечина буде окићена демократским изговорима.
Треба да радимо као што говоримо. Својим примером да покажемо разлику. Да својим примером стварамо уверење да боља алтернатива постоји. Јер, ако не примењујемо демократске механизме, ако вербално затрпавамо јавни простор популистичким и празним формалним изјавама, а не радимо на стварању другачијег истинског демократског амбијента, онда се претварамо у своје опоненте. То што неко за
себе каже да је против режима, о њему не говори много. Шта смо спремни да урадимо и да жртвујемо? За шта смо спремни да дамо себе? И до којих граница?
Проф. др Бранимир Јованчићевић је дао оставку на функцију потпредседника Демократске странке. Неки сматрају да је то потез без објашњења. Мислим да то није тако. Зашто је важно разумети проф. Јованчићевића? Верујем због нас самих. Можда нам овакви примери из живота говоре једну нову и другачију поруку.
Пре свега, да постоје и такви људи. Људи који не виде сврху и смисао трпљења и чекања. Нисмо сви исти. Неки доживљавају да је у политици све потпуно дозвољено. Неко сматра да није и да правила треба да постоје. Не да би се кршила, него да нас та правила повезују, да нас подсећају да постоји договор између нас, да нам стварају амбијент који ће нас мотивисати. Природна је та унутрашња потреба човека да за тај и такав амбијент пружи све што може. Важно је да стварамо управо онакав амбијент у коме смо спремни и желимо да дамо себе. Па и без граница.
Питање је за нас да ли смо спремни и да ли имамо капацитет, да интегришемо различитости и да обезбедимо постојање и поштовање минималног заједничког садржаоца? Да ли су нам у друштву уопште потребни такви људи као што је проф. Јованччићевић. Ја мислим да су нам неопходни.
Треба разумети његову одлуку можда и зато што је то човек који политику и сваку другу јавну делатност не види одвојену од принципа, начела и процедура. Неко би рекао да је то ригидно, али проф. Јованчићевић то схвата врло озбиљно и не жели никакве изговоре. Никад их ни за себе није тражио. Годинама је чувао друге људе, борио се за друге. Сада је проценио да је моменат који је важан за његов лични интегритет. Ако жели и
даље да буде помоћ и охрабрење другима, морао је да сачува унутрашње језгро своје части и свог интегритета. То је био тренутак када је морао да сачува себе. За њега, за професора, ово је била једна од животних раскрсница. Није тражио изговор ни овај пут. Неко би то урадио на други начин, он је изабрао такву одлуку. И то треба поштовати. Много је он дао и потрошио себе за борбу против овог злог режима да би
доживљвао јавно вређање од „безимених“ демократа.
И ту се сад поставља питање ћутања. Да се „то“ реши унутар „куће“.
Како, кад је „то“ из те исте „куће“ већ избачено у јавност? Проф. др Бранимир Јованчићевић није дао оставку на улици или на медијима. Он је дао оставку у оквиру своје странке. Саопштио је члановима Председништва и својим страначким пријатељима. Његова одлука се темељила на врло дугом промишљању. Није звао ни једну новину, ни ТВ станицу. И мене је, као и руководство странке контактирала новинарка Данас-а да дам изјаву „шта се десило и због чега“. Прво сам се питао одакле зна, али нисам реаговао и нисам дао одговор.
Одлучио сам да „то“ буде у оквиру „куће“.
А онда шок и срамна изјава „безименог“ члана руководства.
Саветујем руководство своје странке да је боље да се јавно зна ко је та особа и да та особа сноси одговорност за своје „храбре“ изјаве, него да у јавности остане забележено да је то стил и начин како се Демократска странка опходи према својим сарадницима, колегама и људима. Такав однос није примерен према било коме, а камоли према свом дојучерашњем потпредседнику. То не сме да буде лице Демократске странке. Не верујем да је то став руководства странке и не желим у то да верујем. Демократска странка и њени чланови то нису заслужили.
Оваквим односом отвара се на неки начин и питање функционисања целокупног нашег друштва и нестабилних односа целокупне опозиције.
(Овом приликом желим да подвучем јасну разлику између криминалног режима, са једне стране и свих оних који се ових година боре за промене и који су против режима, са друге стране. Режим и његове присталице не могу ни да добаце до оваквих расправа и размишљања. Они су противник здравом разуму и успостављању темеља модерне државе. Они су део проблема, а не део решења. Ми тражимо решења.)
Међутим, да ли демократска јавност и политичке организације (било које) треба да буду монолитне или се подразумева да постоји и различитост? Каква различитост је дозвољена? Да ли сви видимо иста решења за исте проблеме? Која решења су дозвољена? Кад и у којим ситуацијма се употребљава толеранција и разумевање, дијалог и расправа? Ако трпимо режим и сва његова непочинства и већ месецима чекамо расписивање избора, док злочинци туку, хапсе, ислеђују и процесуирају децу, ученике, студенте, професоре, грађане, зашто не отрпимо и нас саме и покажемо да имамо капацитет за отворен дијалог и расправу међу опозицијом? „Прво да оборимо Вучића, па ћемо онда“ – је још један изговор у низу разних изговора. Политика „затворених врата“ управо погодује режиму. Данас ме пита један познаник – „шта се то дешава иза затворених врата? Ипак ви одлучујете у наше име, ваше одлуке утичу на наше животе, ми вам дајемо подршку и гласамо за вас, а никад нисмо знали како одлучујете, на који начин. Желео бих да видим колико сте и како бољи од режима.“
Након тог сусрета остао сам у размишљању колико има „затворених врата“ у овом нашем граду, у овој држави, у овом друштву? Колико је политика „затворених врата“ далеко од искрене демократије и колико представља баласт стварању модерне и уређене државе? Колико има интересних група које се налазе иза тих затворених врата? Колико политичких, међународних, пословних, а колико личних?
Не смемо дозволити да лични односи оптерете аргументе и чињенице. Сматрам да је то неопходан минимум капацитета који морамо да покажемо. Па нек режим пукне од муке.
Поставља се и питање шта је потребно људима у нашем друштву у данашњем времену? Мислим да су грађани одговор дали на свим протестима ових последњих годину дана. Искреност, истина, разумавање. Правда. То не смемо да заборавимо. Какви год да су наши изазови у животу не смемо једни према другима да показујемо нетолеранцију, нетрпељивост и мржњу. Лако је у животу смислити изговор. Изговоре слушамо цео свој живот.
Потребна нам је лична храброст да будемо људи. Није лако, али треба покушати.
Имате ли и ви неки свој изговор?
Миодраг Гавриловић
