Па, да подвучемо црту… Да видимо шта смо све имали за асталом у механи „Парламент“, од ономад – откако смо, још 25. новембра, али претпрошле јесени, Врховни Лидер опозиције (у даљем тексту: „Ја нећу да критикујем АВ јер верујем да он има искрену намеру у борби против корупције“ или, скраћено: инг. ЈНДКАВЈВДОИИНУБПК) и ја, истовремено, констатовали да је највише уставотворно, законодавно и представничко тело под државним ударом – па, ево, до данашњег дана.
Народна скупштина је, уз више него приљежно учешће (и, не спорим, „натчовечанско противљење“ и, заузврат добијену, „медијску видљивост“ на Другом каналу Јавне куће медијске) посланика парламентарне опозиције, остварила резултате за Гиниса и Риплија заједно: Иако под државним ударом, усвојила државне прорачуне за 2025, али и за 2026. Усвојила оставку екс премијера и изабрала нову владу, на чијем су челу кадрови „Покрета за народ и државу“ који се никад нигде није опробао на изборима. Штиклирала сијасет „проевропских“ закона и одлука, попут, из трећег покушаја, избора девет минус један чланова Савета РЕМ-а и Закона о јединственом бирачком списку који је све супер, осим што није примењив на следећим изборима. Усвојила лекс специалис за Генералштаб. Усвојила закон о наводној легализацији илегално саграђених објеката. Усвојила на десетине и десетине нових аката о задуживању земље. Усвојила Закон о управљању отпадом. Изабрала нове „сестре кармелићанке“ у Уставни суд и, на још пола деценије, зацементирала вечни завет тишине међу зидинама (за)уставног самостана… Ах, да, још је нешто „нама наша борба дала, да имамо Тита за маршала“ – изменама Закона о Војсци, испуњена је и Поглавичина противуставна жеља да постане врховни командант. И томе слично…
Парламент у садашњем сазиву је, уз партиципацију већег дела опозиције, легитимисао и легализовао, Републици Србији суседну, Независну Државу Ћацистан (Ен-Де-Ћа), насталу на окупираном делу територије Србије који се не зове Косово и Метохија.
Као аргумент у одбрану свог фингирања демократије у парламенту, Смоквин Лист Опозиција Србије (скраћено: СЛОС) може, пак, да укњижи и чињеницу да Поглавица још увек, кроз парламент, није – а могао је и ко је рекао да неће – прогурао и „Закон о преносу овлашћења“ („Ермäцхтигунгсгесетз“, Реицхстаг, 23.3.1933).
Плус факат да су, у међувремену, јуришни одреди СЛОС-а, за сада само кроз „топлог зеца“, провукли на десетине оних јавних личности за које су посумњали да би, не дао Бог, могли да буду кандидати за кандидате за кандидате на непостојећој изборној студнтско-народној листи на изборима који, добрим делом и вољом актуелне парламентарне опозиције, још нису расписани.
Јер, да СЛОС заиста слуша глас грађана са антивучићевске политичке стране Србије, схватио би да су студенти и грађани у побуни, пре седам и по месеци, понудили готово идентичне аргументе које је, гле апсурда ли, иста ова опозиција, 11. рујна 2023, подастрла Поглавици захтевајући ванредне изборе.
Да подсетимо, избори су тада затражени (и добијени!) са образложењем да се „налазимо у дубокој друштвено-економској кризи, да захтеви протеста четири месеца нису испуњени и да, од стране власти, нема снаге нити воље да се из те кризе изађе“. Опозиција је, већ крајем децембра те године, и добила изборе, јер се испоставило да је куцала на отворене двери (врата која је претходно, својим налогом Поглавици, широм отворио Криситофер Хил) на Андрићевом венцу.
Захтев су, тада, 2023, потписали дотадашњи посланички клубови „Правац Европа“ (Ес-ес-пе, Пе-ес-ге, „Покрет за преокрет“, синдикати „Слога“, покрет „Отаџбина“), Де-ес, Еколошки устанак, Зелено-леви фронт/Не давимо Београд, Заједно – Морамо, „Народни покрет Србије – Ново лице Србије“, што ће рећи – највећи део онодање, а богами и дандање, еврољубне и бајденофилне опозиције.
Но вратимо се у ово време. Највећа добит за грађане Србије коју је СЛОС (проширен делом тзв. националне опозиције) својом „жртвом“ парадирања и чинодејствовања у нелегитимном, али и нелегалном парламенту – јесте чињеница да је парламентарна опозиција за себе (али, не и за остале грађане Србије!) изборила, уз обавезно показивање аусвајса нааравно, право проласка територијом Ен-Де-Ћа на путу ка здању Скупштине. Док је нама, просечним смртницима, остало тек да се уздамо у Поглавичину „полуреч“: Даћу све од себе да утичем на себе, да склоним оне шаторе испред Скупштине које сам ја и наредио да их поставе!
Уз статирање СЛОС-а у парламенту под државним ударом, грађани Србије добили су и америчке санкције НИС-у; и најозбиљнији шамар из Брисела; и Поглавичину претећу најаву да ће од кривичног гоњења аболирати сваког себи оданог лојалисту; и опасно расклиматане ногаре на обе спољнополитичке хоклице (и оној у Белој кући и оној у Кремљу) на којима је Поглавица, до сада, седео.
Пошто и сам имам више него довољно година, примерено ми је поставим питање: Због чега се гро власти, али и добар део парламентарне опозиције, а пропо захтева студената у побуни за расписивањем ванредних парламентарних избора као једином начину да се режим приведе познанију Устава и закона – понаша као старац у Дучићевом „Благу цара Радована“?
Дучићев одговор био је уобичајено дучићевски:
„Стари људи воле младост, али не воле младе људе. Младић, то је за старца онај који му је отео све што је до јуче било само његово. Чак и кад је младић његов син, он га воли више инстинктом него разумом. Старац осећа да се поред младића негова несрећа сматра поругом, овај га је осиромашио, отео му жену, а сутра ће му отети паре и кућу. Затим, млад човек је скоро увек његов противник у сваком мишљењу. Млад човек истиче нове идеје, а стар човек истиче само старо искуство. Један увек гледа напред, а други натраг. Зато нове идеје долазе од младих људи, а све предрасуде долазе од стараца. Млади политичари се боре међу собом увек за нешто што ће тек постати; а стари политичари се свађају расправљајући само старе рачуне и стара злопамћења.“
За оне који и даље верују да је расписивање ванредних парламентарних (или, чак, председничких који су били Поглавичина „штих проба“ у оним месецима пре пада надстрешнице у Новом Саду) избора „немогућа мисија“, ево мало бесплатне, лаичке, уставноправне поуке.
Члан 109 Устава каже да председник, на образложени предлог Владе, може да распусти Народну скупштину. Е, сада замислите ситуацијеу да је, рецимо 85 посланика садашњег парламентарног сазива, који су, 2023, изабрани гласовима бирача са антивучићевског политичког пола, потписало захтев за расписивање избора и да су сви, али сви, као што део опозиције већ јесте, ушли у неопозиви бојкот рада пленума и одбора Скупштине? Да ли би и даље та ЕУ којој, као, тежимо, а она тврди да овде нема „владавине права“, сматрала легитимним, али и легалним правне последице које би производио такав нелегални парламент без опозиције?
Сва опозициона образложења типа „па, ми смо већ од Уставног суда тражили да оцени уставност те и те наше иницијативе“ обесмишљена су још унапред, оне тамо далеке 2014, када је У-се-Се одбио да се изјасни о уставности Бриселског споразума који директно задире у територијални интегритет и уставноправни суверенитет ове земље.
Зар неко збиља очекује да би актуелни У-се-Се, могао, на пример, да „потегне“ члан 118 Устава и, све и да се деси чудо невиђено, да Скуштина нађе две трећине гласова спремних да „разреше председника“, да, елем, У-се-Се одлучи да је „постојала повреда Устава“ од стране председника Републике?!
Да ли би неко из тог западног, наводно демократског, света прихватио да је легално и легитимно да парламент под државним ударом, па још и без опозиције, примера ради, позивајући се на члан 119 Устава, успостави имунитет према народним посланицима, члановима Владе, па и самом председнику Републике, иако им, рецимо, због извршења неког кривичног дела, потенцијално прети казна у трајању дужем од пет година?
А да бисмо сазнали да ли би ЕУ жмурила и над тиме, неопходно је да СЛОС бојкотује рад скупштинских одбора и пленума, наравно не и да неопозиво враћа посланичке мандате, што СЛОС безобразно (уз, опет измишљено, тражење студената да се странкама забрани учешће на изборима) подмеће као наводни студентски захтев.
Члан 2 Устава, такође, каже да „сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника“, као и да ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.
Уместо што се део „велике опозиције“ (она што је у Мионици добила 1,4 одсто наспрам листе иза које су стајали студенти и која је освојила 39 одсто гласова!) подсмева најавама студентског покрета да ће, од 28. просинца, затражити подршку грађана за расписивање ванредних избора, било је за очекивати да ће тај захтев и они оснажити, инсајдерски, изнутра, из парламента коме већ дају бланко привид нормалности.
Ето, Народна скупштина је, према Закону о референдуму и народној иницијативи, овлашћена за расписивање референдума из надлежности одлучивања Скупштине. Па, ако најмање 100.000 бирача поднесе неки такав захтев, спикер парламента обавезан је да тај захтев достави народним посланицима, Влади и одбору Народне скупштине надлежном за уставна питања.
А ту су и разне могућности народне иницијативе (члан 56 истог закона) којима грађани могу да предлажу доношење, измену, допуну или престанак важења Устава, закона, других прописа и општих аката из надлежности Народне скупштине, и томе слично.
Прошлу колумну „Легализација и укњижба Ћацистана под сенком смоквиног листа“ завршио сам са: „Што би рекао, поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице – нудио ја ванредне изборе, али опозиција не би, хоће да још две године, до краја пуног мандата, остану у парламенту, јер се плаше да већине њих, у следећем сазиву, тамо више неће бити. Поглавица може привремено да одложи гушчије перо у перику. Ако већ парламентарна опорба неће ванредне парламентарне изборе, а што би их он пожуривао и сам себи политичку рупу копао?!“
Зато само “Боготац” (баш он, зналац и ауторитет већи и од родитеља) зна хоће ли и када бити ванредних избора. С једне стране новоуспостављене “антипревременоизборне” коалиције стоји Поглавичина неугасла воља за моћи над моћима. Са друге, неутољива жеђ за продужетком статирања у парламенту до децембра 2027. године, јер ко зна хоће ли бити нове шансе. (цвијетинмиливојевиц.блогспот.цом, 22.12.2025)
Цвијетин Миливојевић
