Stav predstavnika parlamentarne opozicije da ubuduće, posle toliko meseci ćutanja, neće prolaziti na sporedne skupštinske ulaze i da je to izraz poštovanja prema građanima koji su im dali mandate, normalna osoba ne može, a da se ne zapita, kako smo dozvolili sebi da baš njih biramo, slušamo i gledamo. Jer, oni su se u neviđenoj, gotovo nadčovečanskoj borbi, izborili da dobiju koridor gde će prolaziti do glavnog skupštinskog ulaza, uz neizbežnu kontrolu različitog kriminalnog šljama okupljenog u Ćacilendu. Sve što je građanima, običnim smrtnicima zabranjeno, to je opozicionim poslanicima dozvoljeno. Pa kud ćeš više. Hteli ste akciju opozicije narode, pa imate je u slici i reči. Otvoren je koridor za njih da do mile volje mogu da prolaze legalno kroz nelegalno, nehigijensko šatorsko naselje u centru grada. Bio bi red da im Ćaciji uz već postojeće poslaničke legitimacije odštampaju i ove nove koridorske. Čisto zbog mira među građanima koji su ih glasali i omogućili im da imaju sve moguće privilegije. Bitka oko koridora u Ćacilendu umnogome podseća na onu već zaboravljenu i dogovorenu tuču vlasti i opozicije u samoj Skupštini. Rezultat je isti.
Bolje da se priča o svemu samo ne o stvarnim i istinskim problemima koji potresaju ovo društvo. Tako nam je u javnosti prezentovana i priča kako su se ujedinili Đilasov SSP i Veselinovićev Pokret za preokret. Čini se da od prelaska Maradone iz Barselone u Napoli nije bilo većeg i važnijeg transfera, pogotovu ne na našim prostorima. Janko Veselinović, koji sa članovima svog pokreta može da stane na trotinet, se u duhu nekad odanog člana Saveza komunista odlučio da se svakodnevno dodatno dodvorava svom novom starom gazdi. Napadima na Cvjetina Milivojevića koga je Veselinovićev bos već tužio sudu je još jednom pokazao šta se najviše ceni u opozicionoj stranci koja je samu sebe proglasila za najjaču. Ako tome dodamo i njegove stalne optužbe na račun studenata i tzv. studentske liste, a uzgred se predstavlja ko nekakav profesor sa biografijom, onda se postavlja pitanje u čemu je razlika između Vučićevih i opozicionih Ćacija. SSP, ako je već dozvolila sebi, da ih na ovakav način bruka i blamira Janko Veselinović, trebalo bi bar da ga nagovore da promeni ime i prezime časnog srpskog pisca. Toliko bar mogu, a Janko će to svakako kao i sve drugo bespogovora izvršiti.
Božo Prelević je posle 20 godina ponovo okupio u pres centru UNS državnu komisiju formiranu zbog stradanja dvojice vojnika u Topčideru. Ono šta su on i svi članovi pomenute komisije izgovorili najbolja je potvrda u kakvom mi društvu živimo, gde apsolutno nikoga ne zanima istina. Gotovo prazna sala pres centra je samo dodatna potvrda da smrt dvojice mladih ljudi, gardista, Dragana Jakovljevića i Dražena
Milovanovića nikome više nije bitna, ni medijski interesantna. Iako je državna komisija na čelu sa advokatom Božom Prelevićem nedvosmisleno utvrdila da su gardisti ubijeni od strane druge ili drugih osoba, istraga je praktično obustavljena, niko od nadležnih
nije utvrđivao ko je to mogao da učini i ko je sve uz pomoć vojnih i drugih organa, nastojao da se čitava stvar zataška na najbizarniji mogući način, da je u pitanju ubistvo i samoubistvo, zašta su istovremeno u dva različita izveštaja optuženi i jedan i drugi gardista.
Njihove porodice kao i javnost Srbije zaslužuju istinu o onome šta se dogodilo u zaštićenom vojnom objektu na Topčideru. Kad se kao društvo budemo istinski zapitali ko je pobio našu decu, možda se neko i osmeli da progovori. Najporaznije od svega je gde smo se mi kao narod zaglavili, da ni posle dvadeset godina nismo u stanju da sagledamo u kom pravcu je izlaz.
Bio sam gost i podrška na završnoj tribini Glas mladih koji menja Sečanj u ovom mestu, naseljnom Hercegovcima koji pokušavaju da na izborima 30. novembra dokažu i pokažu da biti istinski Hercegovac znači imati karakter i pre svega obraz. I da se ljudsko dostojanstvo ne može kupiti za parče asfalta, 300 grama pečenja ili belu tehniku, ušta svakodnevno pokušavaju da nas uvere iz vladajućeg SNS. Prepuna
sala Doma kulture u Sečnju, brdo emocija i dug i gromoglasan aplauz koji sam dobio od prisutnih pamtiću celog života, iako o tome da sam uopšte bio i na koji način sam dočekan, nećete moći ni videti, n čuti nigde, pa ni na N1 koji su, inače, bili prisutni.
Svejedno. Važno je šta vam je u duši, a to niko ne može sakriti, još manje kontrolisati. Želim da verujem da će vidljivo raspoloženje naroda u Sečnju željnog istinske pravde i stvarnih promena prevagnuti i da će Glas mladih ostvariti onakav rezultat koji će predstavljati odskočnu dasku i podstrek za ostali deo Srbije.
Na putu do Sečnja me je zatekla i vest da je umrla Danica Pepić, majka mog kuma i prijatelja Miodraga. Tiha i izuzetno jaka žena koju život nije mazio, koja je na sebi svojstven način prevazilazila sve tragedije koje su je snalazile, uspevajući da nenametljivo pronađe potrebnu snagu da očuva porodicu i krene dalje. Koliko god to u ovom času bizarno delovalo večito ću je pamtiti po najboljim krempitama na svetu
koje je pravila, a mi tada smeli da ih jedemo u neograničenim količinama i jednom pasulju sa suvim mesom, koji smo na ostrvu Pagu, jednog davnog leta, vraćajući se iscrpljeni iz noćnog provoda u slast pojeli Saša Vučinić i ja. Svet koji smo nekad poznavali polako odlazi, a sa njima i deo nas i naših uspomena.
Večna slava i hvala Danici Pepić.
Srđan Škoro
