Коридор Ћациленд

Став представника парламентарне опозиције да убудуће, после толико месеци ћутања, неће пролазити на споредне скупштинске улазе и да је то израз поштовања према грађанима који су им дали мандате, нормална особа не може, а да се не запита, како смо дозволили себи да баш њих бирамо, слушамо и гледамо. Јер, они су се у невиђеној, готово надчовечанској борби, изборили да добију коридор где ће пролазити до главног скупштинског улаза, уз неизбежну контролу различитог криминалног шљама окупљеног у Ћациленду. Све што је грађанима, обичним смртницима забрањено, то је опозиционим посланицима дозвољено. Па куд ћеш више. Хтели сте акцију опозиције народе, па имате је у слици и речи. Отворен је коридор за њих да до миле воље могу да пролазе легално кроз нелегално, нехигијенско шаторско насеље у центру града. Био би ред да им Ћацији уз већ постојеће посланичке легитимације одштампају и ове нове коридорске. Чисто због мира међу грађанима који су их гласали и омогућили им да имају све могуће привилегије. Битка око коридора у Ћациленду умногоме подсећа на ону већ заборављену и договорену тучу власти и опозиције у самој Скупштини. Резултат је исти.

Боље да се прича о свему само не о стварним и истинским проблемима који потресају ово друштво. Тако нам је у јавности презентована и прича како су се ујединили Ђиласов ССП и Веселиновићев Покрет за преокрет. Чини се да од преласка Марадоне из Барселоне у Наполи није било већег и важнијег трансфера, поготову не на нашим просторима. Јанко Веселиновић, који са члановима свог покрета може да стане на тротинет, се у духу некад оданог члана Савеза комуниста одлучио да се свакодневно додатно додворава свом новом старом газди. Нападима на Цвјетина Миливојевића кога је Веселиновићев бос већ тужио суду је још једном показао шта се највише цени у опозиционој странци која је саму себе прогласила за најјачу. Ако томе додамо и његове сталне оптужбе на рачун студената и тзв. студентске листе, а узгред се представља ко некакав професор са биографијом, онда се поставља питање у чему је разлика између Вучићевих и опозиционих Ћација. ССП, ако је већ дозволила себи, да их на овакав начин брука и бламира Јанко Веселиновић, требало би бар да га наговоре да промени име и презиме часног српског писца. Толико бар могу, а Јанко ће то свакако као и све друго беспоговора извршити.

Божо Прелевић је после 20 година поново окупио у прес центру УНС државну комисију формирану због страдања двојице војника у Топчидеру. Оно шта су он и сви чланови поменуте комисије изговорили најбоља је потврда у каквом ми друштву живимо, где апсолутно никога не занима истина. Готово празна сала прес центра је само додатна потврда да смрт двојице младих људи, гардиста, Драгана Јаковљевића и Дражена
Миловановића никоме више није битна, ни медијски интересантна. Иако је државна комисија на челу са адвокатом Божом Прелевићем недвосмислено утврдила да су гардисти убијени од стране друге или других особа, истрага је практично обустављена, нико од надлежних
није утврђивао ко је то могао да учини и ко је све уз помоћ војних и других органа, настојао да се читава ствар заташка на најбизарнији могући начин, да је у питању убиство и самоубиство, зашта су истовремено у два различита извештаја оптужени и један и други гардиста.
Њихове породице као и јавност Србије заслужују истину о ономе шта се догодило у заштићеном војном објекту на Топчидеру. Кад се као друштво будемо истински запитали ко је побио нашу децу, можда се неко и осмели да проговори. Најпоразније од свега је где смо се ми као народ заглавили, да ни после двадесет година нисмо у стању да сагледамо у ком правцу је излаз.

Био сам гост и подршка на завршној трибини Глас младих који мења Сечањ у овом месту, насељном Херцеговцима који покушавају да на изборима 30. новембра докажу и покажу да бити истински Херцеговац значи имати карактер и пре свега образ. И да се људско достојанство не може купити за парче асфалта, 300 грама печења или белу технику, ушта свакодневно покушавају да нас увере из владајућег СНС. Препуна
сала Дома културе у Сечњу, брдо емоција и дуг и громогласан аплауз који сам добио од присутних памтићу целог живота, иако о томе да сам уопште био и на који начин сам дочекан, нећете моћи ни видети, н чути нигде, па ни на Н1 који су, иначе, били присутни.
Свеједно. Важно је шта вам је у души, а то нико не може сакрити, још мање контролисати. Желим да верујем да ће видљиво расположење народа у Сечњу жељног истинске правде и стварних промена превагнути и да ће Глас младих остварити онакав резултат који ће представљати одскочну даску и подстрек за остали део Србије.

На путу до Сечња ме је затекла и вест да је умрла Даница Пепић, мајка мог кума и пријатеља Миодрага. Тиха и изузетно јака жена коју живот није мазио, која је на себи својствен начин превазилазила све трагедије које су је сналазиле, успевајући да ненаметљиво пронађе потребну снагу да очува породицу и крене даље. Колико год то у овом часу бизарно деловало вечито ћу је памтити по најбољим кремпитама на свету
које је правила, а ми тада смели да их једемо у неограниченим количинама и једном пасуљу са сувим месом, који смо на острву Пагу, једног давног лета, враћајући се исцрпљени из ноћног провода у сласт појели Саша Вучинић и ја. Свет који смо некад познавали полако одлази, а са њима и део нас и наших успомена.

Вечна слава и хвала Даници Пепић.

Срђан Шкоро

Srđan Škoro

Родио сам се 17. маја 1963. године у Београду, где сам се и школовао. Магистар сам историјских наука са пријављеним докторатом. За новине пишем од своје 14 године. У новинарству сам прошао буквално све, од новинара, преко уредника, до главног уредника. Опробао сам се и као радио новинар.

Аутор сам књига “Вучић и цензура” (два издања) и “Побуна” којима није било дозвољено да буду у слободној продаји. Одслужио сам војни рок 1981. године у Алексинцу. Нисам осуђиван. Ожењен. Не припадам ниједној политичкој странци, ни терористичкој организацији. Већ годинама сам на Бироу за незапослене и питам се докле ће ту да ме трпе још.

Борбу против Вучићевог режима и свих његових слугу и помагача схватам као морално, а не идеолошко питање. Ћутање на све оно што нам се догађа у друштву и држави доживљавам као издају. Увек сам се борио о свом трошку и на сопствену штету. Ментална хигијена и истински отклон од ове и овакве власти је нешто што посебно ценим.


Моја биографија још се пише и чека прави епилог.