Зашто још увек нисмо спремни да идемо до краја против Вучићеве власти?

Нема сумње да је Вучићева власт била на коленима и у огромном страху уочи 15. марта ове године и највећег антирежимског догађаја у политичкој историји Србије. Напредњаци буквално нису смели да изађу на улицу тих дана и увукла им се у кости бојазан да ће проћи као њихови претходници у 19. веку који су буквално физички малтретирани од стране народа због свега што су радили док су били на власти. Морам признати да је после свега што су и модерни напредњаци напакостили свом народу и држави било задовољство осетити тај страх у њиховом понашању тих дана уочи 15. марта. Међутим, тог дана нису пали упркос свенародном очекивању, нисмо их докрајчили и ево девет месеци касније и даље траје борба. Они су у међувремену подигли нос, делимично се ослободили страха и постали још луђи него што су били. Зашто још увек нисмо спремни да идемо до краја против актуелне власти која нам се свима смучила, која лаже и краде, која издаје и продаје све наше светиње и ресурсе? Зар нам није јасно да ће нас више коштати њихов опстанак на власти него цена наше побуне, ма колика год она била?

Да пробамо да нађемо неке од одговра на ово изазовно питање.

1. Страх од власти и последица.
Вучићев режим је осветнички оријентисан према сваком грађанину који искаже опозиционо мишљење. Људи се плаше за своје послове и породице да ће имати негативне последице ако се прикључе опозиционом бунту против власти. Плус криминално окружење власти, спремно на све, против кога и неко са супротне стране мора бити спреман да се бори.

2. Нада да ће неко други то завршити уместо нас.
Неко чека ЕУ и Запад да се укључи и смени Вучића као што су га и довели на власт, неко се нада да ће се то већ некако кад-тад само по себи разрешити, неко верује у друге да ће то опослити како не би морао он лично да се ангажује…

3. Опозициони пацифизам или вера у мирно решавање спора са влашћу.
Велики број људи је против власти, али није спреман да улази у било какве конфликтне ситуације у које природно упада свака енергичнија борба против једног насилничког, криминалног и лоповског режима. Неко је такав опет из страха, неко што заиста не воли било какве сукобе, неко што истински верује у мирне и ненасилне промене власти…

4. Политички кукавичлук, односно неспремност да се жртвује лични комфор.
Егоизам је масовна сметња када је у питању потреба за политичким ангажманом. А што баш ја, морам тетки да однесем лек, имам важнија посла, не желим да угрозим свој мир, лагодност, уживање, животне приоритете… Хиљаде је ту изговора, само да се не померите с места и не уложите у неку борбу за опште добро, заборављајући да ће штета по опште интересе која настаје у једном ненародном режиму несумњиво коштати и вас лично и вашу породицу.

5. Ропство свакодневици.
Да, сви имамо свакодневне породичне и пословне обавезе, сви радимо и треба да зарадимо за живот, деца треба да иду у школе, треба издвојити личне финансије да би се путовало и учествовало у протестима, треба бринути о 100 других брига и решити 100 свакодневних проблема…

Међутим, ако мало боље размислимо, садашња власт је заправо највећи проблем који сви имамо. Шта још они треба да нам ураде да бисмо се максимално ангажовали да их сменимо? Када ћемо коначно бити спремни? Када нам се, не дај Боже, деси нека нова трагедија за коју ће бити одговорна нестручна и корумпирана власт? Када владајући режим покраде ванредне изборе на којима ће га победити Студентска листа? Када нам дођу на наша кућна врата да нам прете? Када почну да нас бију или убијају криминалци из Ћациленда? Ако дође до неког од ових опасних сценарија може бити касно за нашу побуну или ће нас много више коштати него да смо у међувремену одвојили више времена и новца за опозициони активизам.

Аутопревозник Миломир Јаћимовић, који води велику борбу са влашћу по скупој цени за своју породицу и посао, а могао би као и многи други да ћути и гледа своје личне интересе, предложио је нешто веома смислено: да блокирамо Београд на седам дана, да све стане у престоници и да тако извршимо велики притисак да власт мора да падне. Да ли смо спремни да издвојимо седам дана живота: да се сви преселимо за Београд? Сви имамо код кога бисмо боравили у главном граду, али то значи да морамо узети одморе или слободне дане у јавном и приватном сектору или затворити своје фирме и отићи за Београд како бисмо завршили са овом влашћу. Ако све стане на седам дана, ако нема нити једне врсте саобраћаја, ако самим тим нема ни пословног ни било каквог другог живота у Србији – власт мора да се преда. Али, пре тога ми морамо да покажемо ту врсту спремности и одлучности. Јер, они се неће предати и повући због хиљаде малих и појединачних протеста који се свакодневно одржавају по Србији, па чак ни због једног или више једнодневних који саберу стотине хиљада људи, као што смо видели за ових годину дана. Њих може поразити само народ коме је догорело до ноката, који данима масовно излази на улицу, блокира главни град, не разилази се и не одустаје док им не види леђа.

Дакле, рачуница је следећа: Много више ће ме коштати опстанак ове власти него да затворим своју фирму на седам дана. Много горе ћу проћи од овог режима ако опстане и настави са репресијом него ако узмем слободне дане и одем за Београд да учествујем у свенародној побуни и блокади престонице до смене власти. Остављам старим родитељима да брину о деци, а жена и ја, заједно са широм фамилијом и пријатељима који ће исто то урадити, одлазимо за Београд јер је највећа могућа брига о мојој деци са моје стране – смена актуелне власти. Да ми деца не би отишла из земље, да би остала овде, да би могла да се запосле без страначке књижице, да би живела у држави у којој влада Устав и закон, у којој одговара свако ко се бави корупцијом а напредује свако према својој стручности и заслугама… Има итекако смисла да изађем из зоне комфора и инвестирам свој бунт и малу жртву у будућност себе и своје породице. Али је важно да то урадимо сви истовремено и масовно! Ако се побунимо сви – не могу нам ништа појединачно, ако устанемо сви – они су ти који ће морати да се плаше, а 15. март ће поново доћи.

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери