„Ана Брнабић је, по налогу Александра Вучића. извршила државни удар у Србији. Угасила је парламент, угасила могућност парламентарне дебате, угасила Скупштину Србије.“
Ово нисам, као папагај, 12 месеци, понављао само ја, већ се са мном, у тој оцени, још 25. новембра прошле године, сложио и мој тадашњи, ваљда, следбеник инг. Препоштењак ем Жртва, али не Алекса, а поготово не Милован или, у даљем тексту: „Ја нећу да критикујем АВ јер верујем да он има искрену намеру у борби против корупције“ (скраћено: инг. ЈНДКАВЈВДОИИНУИПК).
Елем, обојица смо тада полазили од претпоставке да је државни удар изненадна, противуставна и, најчешће, насилна смена целе или неке од грана власти у некој земљи, операција коју изводи мања група (у нашем примеру председница парламента) унутар постојећег система, попут војске или политичке фракције, дакле, из саме власти, за разлику од револуције коју изводе широке народне масе.
Али, за чињеницу да је, у међувремену, на жалост, одустао од самога себе, Инжењер је кривца нашао у кандидатима за кандидате за непостојећу студентску изборну листу, у делу опозиције који не признаје његову подразумевајућу супремацију, па чак и у мени који, као што никада нисам био, ни данас нисам чак ни кандидат за кандидата за кандидата за било шта. Који му, ето, сви редом, раде о његовој политичкој глави, а он, јадан, жртва. Ако вам звучи одвећ познато, бојим се да сте у праву?
Пошто ми у жижи није инг. ЈНДКАВЈВДОИИНУИПК, за неупућене, који желе да истраже како сам и зашто, за Доктора Јанкеца, али не Лангуру, и остале ђиласоиде, постао „кагебеовац“ и „доказани Вучићев плаћеник који руши опозицију“, топла препорука – моја колумна „Како сам систематски уништен од градоначелника, комада два“ (цвијетинмиливојевиц.блогспот.цом, 28.10.2023).
Задатак је извршен, ванредни парламентарни избори које студенти и народ у побуни траже, више нису ни „под разно“ на дневном реду – могла би Врховном команданту Независне Државе Ћацистан (Ен-Де-Ћа) да рапортира његова Смоквин Лист Опозиција Србије (скраћено: СЛОС).
Тема више нису ванредни парламентарни избори као једини начин да се преозбиљна друштвена криза не изроди у грађански сукоб.
Тема свих тема је да су се народни посланици СлОС-а, замислите, јуначки борили и, уз помоћ маказа за арматуру и под врховном командом једног пензионисаног начелника Генералштаба, изборили да они, са посланичким легитимацијама, могу да, за разлику од свих осталих грађана Србије, без виза, кроз погранични појас, Републици Србији суседног, Ћацистана, дођу до главног улаза у здање Народне скупштине! Дакле, да – упркос, скоро па акламативном противљењу народа у побуни, истог оног који је, пре само две године, и „изгласао“ ту опозицију – уђу у скупштинску салу и статирају као Поглавичина икебана за показивање пред странцима.
Мада, хронологија ове бриљантне војнополитичке операције под кодним именом „Кошава X“ личи на – куцање на отворена врата. После првог „нагуравања“ параполиције Ен-Де-Ћа и српских парламентараца, Поглавица обећава решавање питања међусобних односа држава на чијем је челу, дакле независне Србије и још неовиснијег Ћацистана, у року од два дана. То исто, на састанку са посланицима СМОС-а, обећава и Поглавичина Тајница, иста она која је, пре тачно годину дана, окупирала и, за личне потребе Поглавице, сувереним грађанима отела највише уставотворно, законодавно и представничко тело. Све то, пошто се, неки дан раније, један посланик СЛОС-а, уредно легитимисао граничном параполицајцу Ен-Де-Ћа и, уз показан аусвајс, победоносно, ушетао у „најслободније место у Европи“, „оазу отпора“ и „Галско село Астерикса и Обеликса“ које, постојано кано клисурина, као суверени бермудски државни троугао између Старог двора Обеновића, Новог двора Карађорђевића и Народне скупштине, пре носем посланика СЛОС-а, живи већ девет и по месеци.
Тако је СЛОС својим (не)чињењем легитимисала Ћацистан, више не као надлежност комуналаца и Градске чистоће локалне београдске власти, већ као унутрашње питање повреде нашег територијалног интегритета или, чак, као спољнополитичко питање односа Републике Србије са суседним државама и парадржавама, попут Ћацистана.
А шта је то још, све ово време, на ползу Поглавици, својим учествовањем у раду парламента под државним ударом, легитимисала и шта још, у овом тренутку, легитимише СЛОС?
Ништа од овога што је, од датума извођења државног удара, усвајала скупштинска већина не би имало било какву снагу или легитимитет да се то дешавало без учешћа 85 посланика изабраних опозиционим гласовима. Од једног, па, ево, и другог државног прорачуна (да избегнем ону ружну енглеску, поред ове живе српске речи), па надаље.
Не бисмо, уз параван учешће опозиционих посланика, изменама закона добили вануставну институцију „врховног команданта“, чиме је Оберкоманда легализована не само у Ћацистану, него, ето, и у Републици Србији..
Не бисмо, уз саслуженије скупштинске мањине, гледали бахати покушај подвођења Тужилаштва за организовани криминал под надлежност, Поглавици лојалног, вишег београдског јавног тужиоца.
Колико је само, за све то време, закона усвојено или измењено, почев од оног перформанса са бакљама и димним бомбама, с краја студеног прошле јесени, до овог последњег игроказа, захваљујући којем су се посланици СПОС-а изборили за признавање својих „дипломатских пасоша“ на територији Ен-Де-Ћа? Колико „лекс специјалиса“?
А колико је иницијатива из истог тог СЛОС-а одбијено, јер чак ни простим увршћивањем тих опозиционих предлога у дневни ред власт није хтела да узврати услугу „конструктивцима“? Куд ће већи шамар за тзв. патриоте из СЛОС-а од чињенице да је за њихов Предлог декларације (и то само декларације – не резолуције!) о геноциду Ен-Де-Ха над Србима, Јеврејима и Ромима гласало само 13 од присутних 166 народних посланика?!
Како ли ће тек грађанисти, еврофанатици из СЛОС-а да објасне своју „кооперативност“ и факат да су, својим директним учешћем, легитимисали и спрдњу од избора чланова Савета РЕМ-а и Закон о бирачким списковима коме за срећу, фали само једно „али“ – то да ће и овакав, крезуб, бити примењен о „куковом лету“?
Трпе људско понижење, нагуравају се са простотом, па, после свега, ипак – трком на скупштински одбор или пленум, на седницу која даје привид према ЕУ да „демократске институције у Србији функционишу“ и да, што би казао Чола, „не би’ ја ту ништа мијењ’о“. Они, као, хоће, а ови им, као, не дају, да се уфурају у зграду парламент под државним ударом. Резултат: још, једно „позитивно бројање“, зелено штиклирање за Поглавицу пред ЕУ. Ах, да: и гвоздени „чек поинт“ за грађане (не и за повлашћене представнике СЛОС-а) на новоуспостављеном граничном прелазу!
Па, сад, кад и једној и другој фракцији СЛОС-а, на дневни ред дође „аутентично тумачење аутентичног тумачења“ у вези са рушењем Касарне 7. пука, зграде Генералштаба Краљевине Србије, па још и две Добровићеве „војна зграде“ приде…?
До сада су то бранили „највишим“ – први, „европским“, други „националним“ – интересом.
Једни су се досетили да, пази сад, своје хорско ћутање на студентски захтев од 5. маја (расписивање ванредних паралментарних избора!), бране тиме што су поднели предлог Уставном суду за утврђивање неуставности лекс специјалиса о Генералштабу. За оне са слабијим памћењем, то је исти онај У-се-Се који сам, још у пролеће 2013, када је одбио да се огласи о Првом бриселском споразуму, назвао Поглавичиним „сестрама кармелићанкама“, заветницима вечне тишине, а који нас, све ово време, није убедио у супротно.
Други су се, да би напакостили студентима или помогли Поглавици, свеједно – досетили да позову Београђане да потпишу захтев, паз’ сад, за расписивање ванредних, али не парламентарних, већ београдских избора!
И, сад покушајте за замислите ситуацију да је од онога 25. студеног (опростите ми и на овом „несрпском“ називу месеца, преузетом из „Душановог законика“) прошле јесени, када је Поглавичина Тајница извршила државни удар, цела опозиција бојкотовала рад нелегалног и нелегитимног парламента, верујете ли и ви као народни трибуни из СЛОС-а да ништа не би било другачије и да Поглавица ни у том случају не би „даровао изборе своме драгом народу“?
Допуштам да у СЛОС-у нису ни свесни колико су несвесни у својој мисији легитимисања Поглавице. Једни га легитимишу пред ЕУ, е да га – као што су Амери, у септембру 2023, притиснули и онодању опозицију и свеприсутног Поглавицу да истодобно „пожеле“ и експресно, већ у децембру, „добију ванредне изборе“ – овај пут Европљани не притисну да распише изборе. Други га легитимизују пред његовим, изразито националним и русофилским, бирачким телом, дајући му аргументе да је Поглавица, у односу на оне који би да га руше, „Србин на квадрат“.
Све представа за оне са најјефтинијим улазницама.
СЛОС-у се јавно смеју у лице чак и они представници режима који их, иза кулиса, умилостивљују да дају кворум лажном легитимитету, паравану демократије.
Поглавица их, из Мионице, Сечња и Неготина – гле чуда, опозиција пристаје да изађе и на ове изборе, иако ће се, 11. годину заредом, на њима појавити нешто што се не зове Ес-ен-Ес, већ нешто што ће се, противно Закону о спречавању корупције, звати „АВ – за нешто“ – оптужује да „волу да туку жене“, да „пуцају у људе“, да желе да „спаљују живе напредњаке“. Дакле, исти онај стварни Оберкомандант Не-Де-Ћа који је, непун месец пре тога, наредио општу мобилизацију, чак и трећепозиваца, држављана Ћацистана, за офанзиву на мајку која је штрајковала глађу тражећи истину о смрти свога детета. Па се још и удара у груди јуначке како је тада, ето, једва обуздао своје Ћациместанце: „Знате ли колико је људи и енергије ангажовано да их не јуре до Панчевачког моста. Буквално је 150 људи држало момке да их не јуре?!“
Поглавичина Тајница им приписује склоност да „уништавају шаторе оних који су за нормалан живот, којима је доста терора блокадера, и који имају право да буду ту, у Ћацистану“, хушка их да то учине и са шатором мајке која је изгубила сина у новосадској трагедији и зачикава их да поразмисле и о „кидисању“ на универзитете или „ослобађању“ заробљених факултета.
За то време, Највише Државно Руководство Србије и Ћацистана, које своју епску срамоту крије парламентарним „смоквиним листом“, „штрика“ као перпетуум мобиле, „сипајући истину“ 24 сата дневно. Те: У току је удар организоване криминалне групу која управља појединим тужилаштвима. Те: Само што нисам „решио“ НИС. Те: Победио сам обојену револуцију!
Дочим се СЛОС у једном, више него очигледно, слаже с њим – та обојена револуција се, у ствари, огледа(ла) у захтеву за расписивање ванредних парламентарних избора!
Јер, да није тако, колико јуче би (читај: још 5. свибња) сваки истински опозициони посланик, сваки од њих поименично, а око 85 их је, ако добро рачунам, потписао исти такав захтев. Као што су то исто, промптно, по наредби Кристофера Хила, учинили у рујну 2023. Нека сам, мада довољно стар, и даље наиван, али не могу да верујем да им је пречи налог неког (макар и амерички био) амбасадора, од зова српске младости и будућности.
Што би рекао, поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице – нудио ја ванредне изборе, али опозиција не би, хоће да још две године, до краја пуног мандата, остану у парламенту, јер се плаше да већине њих, у следећем сазиву, тамо више неће бити.
Зато Поглавица може привремено да одложи гушчије перио перо у перику. Ако већ парламентарна опорба неће ванредне парламентарне изборе, а што би их он пожуривао и сам себи политичку рупу копао?!
Цвијетин Миливојевић
