Nema sumnje da je Vučićeva vlast bila na kolenima i u ogromnom strahu uoči 15. marta ove godine i najvećeg antirežimskog događaja u političkoj istoriji Srbije. Naprednjaci bukvalno nisu smeli da izađu na ulicu tih dana i uvukla im se u kosti bojazan da će proći kao njihovi prethodnici u 19. veku koji su bukvalno fizički maltretirani od strane naroda zbog svega što su radili dok su bili na vlasti. Moram priznati da je posle svega što su i moderni naprednjaci napakostili svom narodu i državi bilo zadovoljstvo osetiti taj strah u njihovom ponašanju tih dana uoči 15. marta. Međutim, tog dana nisu pali uprkos svenarodnom očekivanju, nismo ih dokrajčili i evo devet meseci kasnije i dalje traje borba. Oni su u međuvremenu podigli nos, delimično se oslobodili straha i postali još luđi nego što su bili. Zašto još uvek nismo spremni da idemo do kraja protiv aktuelne vlasti koja nam se svima smučila, koja laže i krade, koja izdaje i prodaje sve naše svetinje i resurse? Zar nam nije jasno da će nas više koštati njihov opstanak na vlasti nego cena naše pobune, ma kolika god ona bila?
Da probamo da nađemo neke od odgovra na ovo izazovno pitanje.
1. Strah od vlasti i posledica.
Vučićev režim je osvetnički orijentisan prema svakom građaninu koji iskaže opoziciono mišljenje. Ljudi se plaše za svoje poslove i porodice da će imati negativne posledice ako se priključe opozicionom buntu protiv vlasti. Plus kriminalno okruženje vlasti, spremno na sve, protiv koga i neko sa suprotne strane mora biti spreman da se bori.
2. Nada da će neko drugi to završiti umesto nas.
Neko čeka EU i Zapad da se uključi i smeni Vučića kao što su ga i doveli na vlast, neko se nada da će se to već nekako kad-tad samo po sebi razrešiti, neko veruje u druge da će to oposliti kako ne bi morao on lično da se angažuje…
3. Opozicioni pacifizam ili vera u mirno rešavanje spora sa vlašću.
Veliki broj ljudi je protiv vlasti, ali nije spreman da ulazi u bilo kakve konfliktne situacije u koje prirodno upada svaka energičnija borba protiv jednog nasilničkog, kriminalnog i lopovskog režima. Neko je takav opet iz straha, neko što zaista ne voli bilo kakve sukobe, neko što istinski veruje u mirne i nenasilne promene vlasti…
4. Politički kukavičluk, odnosno nespremnost da se žrtvuje lični komfor.
Egoizam je masovna smetnja kada je u pitanju potreba za političkim angažmanom. A što baš ja, moram tetki da odnesem lek, imam važnija posla, ne želim da ugrozim svoj mir, lagodnost, uživanje, životne prioritete… Hiljade je tu izgovora, samo da se ne pomerite s mesta i ne uložite u neku borbu za opšte dobro, zaboravljajući da će šteta po opšte interese koja nastaje u jednom nenarodnom režimu nesumnjivo koštati i vas lično i vašu porodicu.
5. Ropstvo svakodnevici.
Da, svi imamo svakodnevne porodične i poslovne obaveze, svi radimo i treba da zaradimo za život, deca treba da idu u škole, treba izdvojiti lične finansije da bi se putovalo i učestvovalo u protestima, treba brinuti o 100 drugih briga i rešiti 100 svakodnevnih problema…
Međutim, ako malo bolje razmislimo, sadašnja vlast je zapravo najveći problem koji svi imamo. Šta još oni treba da nam urade da bismo se maksimalno angažovali da ih smenimo? Kada ćemo konačno biti spremni? Kada nam se, ne daj Bože, desi neka nova tragedija za koju će biti odgovorna nestručna i korumpirana vlast? Kada vladajući režim pokrade vanredne izbore na kojima će ga pobediti Studentska lista? Kada nam dođu na naša kućna vrata da nam prete? Kada počnu da nas biju ili ubijaju kriminalci iz Ćacilenda? Ako dođe do nekog od ovih opasnih scenarija može biti kasno za našu pobunu ili će nas mnogo više koštati nego da smo u međuvremenu odvojili više vremena i novca za opozicioni aktivizam.
Autoprevoznik Milomir Jaćimović, koji vodi veliku borbu sa vlašću po skupoj ceni za svoju porodicu i posao, a mogao bi kao i mnogi drugi da ćuti i gleda svoje lične interese, predložio je nešto veoma smisleno: da blokiramo Beograd na sedam dana, da sve stane u prestonici i da tako izvršimo veliki pritisak da vlast mora da padne. Da li smo spremni da izdvojimo sedam dana života: da se svi preselimo za Beograd? Svi imamo kod koga bismo boravili u glavnom gradu, ali to znači da moramo uzeti odmore ili slobodne dane u javnom i privatnom sektoru ili zatvoriti svoje firme i otići za Beograd kako bismo završili sa ovom vlašću. Ako sve stane na sedam dana, ako nema niti jedne vrste saobraćaja, ako samim tim nema ni poslovnog ni bilo kakvog drugog života u Srbiji – vlast mora da se preda. Ali, pre toga mi moramo da pokažemo tu vrstu spremnosti i odlučnosti. Jer, oni se neće predati i povući zbog hiljade malih i pojedinačnih protesta koji se svakodnevno održavaju po Srbiji, pa čak ni zbog jednog ili više jednodnevnih koji saberu stotine hiljada ljudi, kao što smo videli za ovih godinu dana. Njih može poraziti samo narod kome je dogorelo do nokata, koji danima masovno izlazi na ulicu, blokira glavni grad, ne razilazi se i ne odustaje dok im ne vidi leđa.
Dakle, računica je sledeća: Mnogo više će me koštati opstanak ove vlasti nego da zatvorim svoju firmu na sedam dana. Mnogo gore ću proći od ovog režima ako opstane i nastavi sa represijom nego ako uzmem slobodne dane i odem za Beograd da učestvujem u svenarodnoj pobuni i blokadi prestonice do smene vlasti. Ostavljam starim roditeljima da brinu o deci, a žena i ja, zajedno sa širom familijom i prijateljima koji će isto to uraditi, odlazimo za Beograd jer je najveća moguća briga o mojoj deci sa moje strane – smena aktuelne vlasti. Da mi deca ne bi otišla iz zemlje, da bi ostala ovde, da bi mogla da se zaposle bez stranačke knjižice, da bi živela u državi u kojoj vlada Ustav i zakon, u kojoj odgovara svako ko se bavi korupcijom a napreduje svako prema svojoj stručnosti i zaslugama… Ima itekako smisla da izađem iz zone komfora i investiram svoj bunt i malu žrtvu u budućnost sebe i svoje porodice. Ali je važno da to uradimo svi istovremeno i masovno! Ako se pobunimo svi – ne mogu nam ništa pojedinačno, ako ustanemo svi – oni su ti koji će morati da se plaše, a 15. mart će ponovo doći.
Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri
