Epilog jedne epohe obično je prolog sledeće. Dilema koja lebdi nad nama sažima se i kristališe u biranju između prihvatanja poziva na građanski rat ili sistemske promocije građanskog mira.
Godinama unazad pozivam na jedinstvo protiv Vučićevog štetočinskog svevlašća, ali ta bespoštedna borba nije uticala na suštinu mojih političkih i ideoloških opredeljenja. Ona jeste i racionalna i emotivna, protok vremena nužno utiče na kompleksnost tog psihološkog dualizma, ali iskustvo obavezuje čoveka da zna da prepozna i izbegne zamke, podvale i izazove koje mu protivnici postavljaju na putu ka zacrtanom cilju.
Nemojte imati iluziju, nekada te iste zamke umesto protivnika postavljaju vaši samozvani saborci, zato su one teže za prepoznavanje i samim tim opasnije.
Vreme je metafizička kategorija koju čovek još uvek nije uspeo da stavi pod svoju kontrolu. U prošlost se ne možemo vratiti, budućnost nam i dalje izmiče, besmrtnost je neuhvatljiva. Umesto da mi menjamo vreme, vreme neumitno menja nas. Ali, suština je ne samo u kvantitetu, već i u kvalitetu te promene. Nekoga je Vučić ozverio, nekoga izludeo, nekoga poništio, nekoga preumio, nekoga razotkrio, nekoga prognao, nekoga okamenio. On je postao cilj sam po sebi i svojim sledbenicima i svojim protivnicima, a njegov patološki egocentrizam uživa u tome. Savladao je svoje konkurente time što su sagorevajući u žaru ili bolje reći u pepelu cikličnih poraza zaboravili da se bave sobom, svojim idejama, svojom politikom, svojom strategijom, već se tvrdoglavo bave njime. Njihovi potezi su reaktivni, nekoordinisani, neuverljivi, samim tim i neuspešni.
Ušli smo u fazu prisilne mobilizacije svega i svakog ko je protiv Vučića, bez ikakve selekcije, bez prethodne trijaže, bez utvrđenih principa i kriterijuma. Osim jednog-da ne želimo one koji su bili sa Njim, ni one koji su godinama unazad bili protiv Njega. Besmisleno, koliko i kontraproduktivno.
Mobilizacija mora ne samo da ima jasan cilj, već i motiv, odnosno ideju. Kada se mobilišete oblačite svi istu uniformu, imate iste insignije, polažete istu zakletvu, pored toga što se podrazumeva da imate istog neprijatelja.
Nad nama neprestano lebdi pitanje da li se borimo za iste ciljeve, iako imamo istog neprijatelja. Ako se do dogovora ne može doći pre finalnog juriša, postavljanje ovog pitanja može povećati iskrenost među nama, što bi trebalo da bude zalog za naš zajednički uspeh.
Ako se zbog jedinstva žrtvuju principi, onda je bolji razlaz nego lažno jedinstvo. (Plehanov)
Da ponovim-posle Vučića biće mnogo Vučića. Da pojasnim-biće mnogo onoga što nije samo Njegova politička zaostavština, već su to zadati okviri u kojima je jedino moguće funkcionisati.
Blasfemično je pitanje u čemu Ga podržavam, sada kada je njegovo održavanje na vlasti postalo neoprostivi zločin prema narodu i državi. Namera mi je da uočimo dete u prljavoj vodi koju pokušavamo da izbacimo, da upozorim da u procesu kolektivne dezinfekcije i deratizacije ne zatrujemo zemlju na kojoj treba zajedno da gradimo novi dom.
Kosovo je usud svakog srpskog lidera. Kosovo će i nas sačekati bilo da mu okrećemo leđa, bilo da mu jurišamo u susret. Sledeće opcije su na stolu.
Prva je da se popusti pred svim pritiscima kojima je Srbija izložena godinama unapred i da se bez ikakvih koncesija prihvati predloženi predlog sporazuma. Za ovu opciju nijedan lider nije stvorio neophodni konsenzus.
Druga je da se Kosovo povrati vojnim putem jer je na taj način i oduzeto iz ustavno-pravnog i bezbednosnog sistema Srbije. Nijedan lider nije imao dovoljno hrabrosti/ludosti za ovu opciju.
Treća je „zamrznuti konflikt“, opcija za koju je potrebna ravnoteža snaga i pozitivan uticaj faktora vreme. Srbija nema nijedan od dva neophodna faktora, tako ratni konflkt jeste srljanje u poraz, dok je onaj zamrznuti odlaganje i plaćanje cene poraza na rate.
Jedina realna opcija jesu pregovori. Ali, ne pregovori u nedogled, ne pregovori kao diverzija, ne pregovori kao zamena za rešenje, već pregovori kao put do rešenja i pregovori kao intrument za zaštitu srpskih državnih i nacionalnih interesa na Kosmetu. Vučić je izabrao ovu opciju i ne samo da je izabrao, već permanentno uz velika iskušenja istrajava na njoj i zbog toga mu treba odati priznanje. Jedini je srpski predsednik koji je otišao na lice mesta i Srbima sa Severa sopštio tešku istinu i još teže odluke koje je doneo u svoje i njihovo ime. Sloba ih je obmanjivao i lagao, Koštunica vodio kabinetski, Tadić nevešto eskivirao. Vučić je na vreme progutao tu veliku žabu, odbio je da je kuva i gubi vreme. I posle Vučića treba nastaviti tim putem, uz crvene linije koje su povučene i vremenom postaju sve deblje-nema priznanja nezavisnosti i nema stolice u OUN za Kosovo. Svi oni koji bi izašli iz procesa pregovaranja bili bi gori od Vučića, ako te dve reči nisu već postale pleonazmične.
Epidemija korone promenila je ceo svet. Koliko je na površinu iznela sve naše slabosti i strahove, toliko je ludaka i paranoičara izbilo u javni prostor nezasluženo probijajući debelu opnu svoje anonimnosti. Jedni nisu ni verovali u postojanje virusa, neki su govorili o biološkom armagedonu, neki su se plašili respiratora, neki su proklinjali farmakomafiju, neki su postali (i ostali) vakcinofobični. Fun-fact: ogromna većina pomenutih je protiv Vučića. Da li ih ovaj zadnji atribut kvalifikuje da postanu i naši verni saborci, da sa njima pravimo ofanzivnu falangu prema ćacilend-Bastilji, da uz njih udaramo temelje nove, bolje, modernije Srbije? Opet dilema koja lebdi nad nama kao oblak koji postaje sve tmurniji. Vučić je kupovao respiratore na „crnom tržištu“! Opet blasfemija-i ja bih. Ako imam izbor da budem pošten i čistog obraza sahranjujem svoje najmilije ili da uprljam i obraz i ruke, a da spasem nevine-biram ovo drugo. Sve države su koristile sva moguća sredstva radi svoje zdravstvene bezbednosti, zašto bi to nama bilo zabranjeno, zuašto bismo se mi ustručavali i gubili tu trku opstanka? U ratu i u ljubavi sve je dozvoljeno, a pandemija je globalni rat u kojem ne važe pravila običaja, ratnog prava ili Ženevska konvencija. Takođe, Vučić je obezbedio pravo izbora vakcine time što je izbegao monopol jedne firme, jednog konzorcijuma ili jedne države. I za to mu treba odati priznanje.
Migantska kriza je posle rusko-ukrajinskog sukoba bila najteži proces kroz koji je Evropa prošla u ovom veku. Iluzorno je raspravljati ko je kriv za taj milionski talas unesrećenih ljudi koji su tražili utočište za sebe i svoje porodice bežeći od rata, stradanja i bede. Srbija je tokom akutne faze migrantske krize pokazala svoje ljudsko lice. Naša tradicionalna gostoljubivost i gostoprimljivost (uz naravno neizbežne ksenofobične ekscese neonacističkih marginalaca) ne bi bila tako dragocena i upadljiva da ta naša čovečnost nije stajala nasuprot susedske neljudskosti. Nije srpska, već mađarska policija puštala razjarene pse na mladiće i decu koji su tražili i očekivali pomoć od „humane“ EU. Nije srpska, već mađarska policija šutirala žene sa decom, saplitali ih, vezivala i prebacivala preko žičane ograde. Nije srpska već hrvatska policija reketirala kolone izgladnelih izbeglica, tukla ih, šikanirala i držala kao taoce. Mi smo sačuvali svoj obraz i kao istorijski stradalnička i izbeglička nacija sebi kupili nebesku nagradu za neke buduće nesreće. I za to Vučiću treba odati priznanje.
Kritika i kritizerstvo se razlikuju po odsustvu ili prisustvu sposobnosti da racionalizujete sličnosti i razlike vas i vašeg protivnika. Racionalizacija podrazumeva superiornost razuma nad emocijama, veština da se upotreba uma optimalizuje i kritičnim situacijama koje refleksno uslovljavaju nalet emocija, najčešće onih negaitvnih, štetnih, distraktivnih. Ta veština je odlika mudrih, odraslih i iskusnih. Vučića nikada nećete pobediti u vrtlogu mržnje, zato pokušajte da ga ne mrzite. Vučića nikada nećete pobediti ako vam je pogled nepovratno fiksiran na Njega. Bez obzira što niste izgubili moć vida, vi ste slepi u toj igri prestola. Vučića nikada nećete pobediti ako ga potcenjujete (ludak, Šešeljev potrčko, navijač sa šipke, peder…), time samo sebi stvarate lažno samopouzdanje koje puca kao sapunica pred prvim izazovom.
Ova međufaza zahteva skidanje rukavica, ne zbog udaranja ispod pojasa, već da bismo proverili kome su ruke čiste, a kome ne. Pored rukavice treba zasući i rukave, iz barem dva razloga. Prvi-jer nas čeka ogroman posao pred najvažniju borbu naše generacije. Drugi-da u tim skinutim rukavima ostavimo sve skrivene kečeve i odigramo ovu pripremnu igru otvorenih karata. Zbog toga ova moja ispovest i upozorenje šta će sve od Vučića ostati i posle našeg tako željenog trijumfa. Pa odlučite sami da će taj trijumf biti najvažnija pobeda u ovom veku ili ona, tako česta u našoj istoriji-pirova.
dr Aleksandar Dikić
