Ignorisanje ili apsolutna odgovornost apsolutiste

Kao što se ono onomad, u formi „antibirokratske i jogurt revolucije“ i liku Slobe-Slobode, Srbiji, prema Milovanu Vitezoviću, „dogodio narod“, tako izgleda da se našem današnjem Poglavici – „događaju deca i omladina“.

U prilog tome prepisujem dva aktuelna beogradska grafita: „Ja sam sa (O)mladine strane.“ I: „Deca: Car je go!“

Drvim o tome sedam i po godina, tj. sve vreme Poglavičinog predsednikovanja Srbijom.

Kao što sam mlatio i o protivustavnom predsednikovanju Borisa Prvog Lepog, od donošenja Ustava 2006. do konca njegovog drugog mandata. Između ostalog, i u brojnim kolumnama u „Danasu“ („Predsednik Milošević, pardon, Tadić“, 20.12.2010; „Štajger  iz nemačke krigle“, 15.3.2010. itd), ali i u „Politici“ („Ruženje putevima rimskih careva“ , 1.9.2011) i još kojekude i gdegod.

Dakle, ovo ovde, u, i tada i danas, prorežimskoj „Politici“, opisao sam još onda, ali ne zato što, da se poslužim Poglavičinom retorikom, „mrzim Vučića i rušim Srbiju“. Dapače:

„Sve mi ovo sve više liči na onu reklamu za margarin. „U sve se meša”, naime, naš predsednik, i u ono što jeste i u ono što nije, po Ustavu, njegova nadležnost. Prema članovima (od 111. do 121) Ustava Srbije, koji uređuju nadležnosti predsednika Republike, predsednik izražava državno jedinstvo Republike Srbije. Takođe, i predstavlja Srbiju u zemlji i inostranstvu, ukazom proglašava zakone, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika vlade i nosioce nekih funkcija, postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na osnovu predloga vlade, prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika, daje pomilovanja i odlikovanja, vrši i druge poslove određene Ustavom. Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije. I to je to.

Dočim, u istom tom Ustavu koji je, svojevremeno, i donesen upravo zahvaljujući ad hok savezništvu Tadića, Koštunice i Nikolića, lepo piše da je nosilac izvršne i političke vlasti u zemlji – Vlada. Da ona, a ne predsednik Republike, utvrđuje i vodi politiku zemlje…“ („Politika“, 1.9.2011)

Zato i jesam, kao pozitivan primer, isticao onu petogodišnju epizodu predsednikovanja Njegove eks Ekselencije (T.N), ne zbog njegovog znanja i zvanja, već zbog saglasnosti ustavne teorije i njegove političke prakse, u vreme mandata tog predsednika Srbije (2012 – 2017).

Zato i jesam šest godina brojao koliko je Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH) obećao, pa slagao, da će se, shodno ustavnoj obavezi, povući sa mesta šefa stranke i postati predsednik svih građana. Brojao sam do 26, toliko da se čak i Poglavica iznervirao, pa je, u jednoj TV tiradi, rekao da i „nisam neki pravnik“ (nije slagao, nisam uopšte pravnik), ali će, eto, da me „uteši“, stvarno da se i povuče. I povukao se.

Poglavica je svoje protivustavno delovanje konačno, pre neki dan – izgledalo je da se time, po principu “to, može mi se”, čak i hvali – ogolio vasceloj pastvi u direktnom TV prenosu tzv. tematske sednice Vlade Srbije kojom je on lično, a ne premijer, i rukovodio u višesatnom monologu, preslišavajući ministre, ne ostavljajući im mogućnost ni da odgovore na njegove kritike, bezobzirno priznajući da baš on, a ne, za to Ustavom i zakonom zaduženi i ovlašćeni, u ovoj zemlji, o svemu i svačemu odlučuje.

Takođe je potvrdio da je “ćutanje zlato”, a nemešanje u svoj posao i nepostavljanje suvišnih pitanja, uz već tradicionalnu nekompetenciju i bespogovornu odanost Poglavici, najsigurniji put do najviših državnih i upravljačkih fotelja (ali i opstanak u njima) u ovoj zemlji.

Studenti i maturanti su izgleda, kao sinjski alkari, uboli – “u sridu”.

Oni se uopšte ne obraćaju Poglavici, već – nadležnim institucijama.

Jednostavno, stavili su ga na – ignore. Ignorišu njega, a time i njegovo permanentno iskakanje iz sopstvenih, a uzurpiranje tuđih ustavnih ovlašćenja.

I čini se da su ga pogodili u žicu. Jer, baš to ga dovodi do besa. Što oni sve glasnije i jasnije od njega ništa ne traže niti zahtevaju, to im se on sve više nudi, i sve više im nudi. Nudi im se za razgovor, nudi se da ih primi, obećava im, sve jevtinije i sve povoljnije stambene kredite, pa kako je krenulo, još će ponuditi i potpuno besplatne stanove samo da uvaže da je on to što, po Ustavu nije, a umislio je da jeste.

I što su protesti masovniji, disperzivniji i tvrdoglaviji, to je Poglavica darežljiviji, sve je više šargarepa. Zaglušen studentskim zvižducima, one večeri na Andrićevom vencu, čak je izrekao i onu čuvenu Titovu: “Studenti su uvek u pravu.”

Štap je, za sada, dao u ruke tzv. državnim parastranačkim službenicima i propagandnoj državnoj paravojsci: oni su tu da prete, privode, batinaju, skraćuju, kako im se prohte, školska polugođa, uvode prinudne raspuste  studentske ferije, kako im se prohte; elaboriraju sumabolne teze o političkoj pedofiliji, ukidajući pravo čak i devetnaestogodišnjim maturantima na izražavanje mišljenja…

Ponekad se čini da je spreman da revidira.

Baca mamce na sve strane. Od, tradicionalnog, izlaza putem (oktroisanih) “redovnih vanrednih” izbora koje niko ne traži, preko “savetodavnog referenduma” o sopstvenom opozivu, preko “dezinformerske” udice u naslovu “predsednik razmišlja o povlačenju sa funkcije za tri meseca”, do paničnog pitanja “šta bi bilo kada bi se predsednik povukao” i odgovora “Srbija bi potonula”…

U jednom trenutku čak je “zamolio Anu”, tj. zakonodavnu granu vlasti, da stavi na skupštinski dnevni red ono što je odbila da učini onog dana kada je izvršila državni udar ukidajući Skupštinu i proglašavajući samu sebe za parlament, dakle, i zahtev opozicije za opoziv Vlade zbog odgovornosti za pad nadstrešnice u Novom Sadu, i zahtev za opoziv same Ane (Poglavičine Tajnice), pa čak I ponovno glasanje o budžetu i onih ostalih 50 zakona i akata koje je “Ana” sama oktroisala.

Ovo sada liči na igru živaca. Igru isrpljivanja. Ko će biti izdržljiviji?

Prvi ozbiljniji test biće doček Nove 2025. Bude li, na beogradskom Trgu Republike ili, primerenije, Studentskom trgu, neke reprize dočeka 1997, a ne kolektivnog raspusta do, tamo nekog 20. januara, Poglavica bi, u najmanju ruku, mogao da obuče odelo Deda Mraza.

Opoziciju, do sada, ne pomenuh.

Ako u oporbi zaista misle da predsednica Skupštine (zakonodavna vlast), bez Poglavice, ne donosi nikakve odluke, ako zaista veruju da to ne radi ni predsednik Vlade (glavna institucija izvršne vlasti), ako već tvrde da je predsednik Republike, protivustavno, i tužilac i kadija (sudska vlast) – onda opozicija treba da zahteva jedino i isključivo odgovornost predsednika Republike, a ne zaobilaznim putem, tražeći ostavke onih koji ionako “ni o čemu ne odlučuje”. I onda se u tome mora biti dosledan.

I malo da razbijem iluzije onima koji veruju da je Poglavica “priteran uza zid” i da “samo što se nije predao, povukao ili pobegao” – podsećanje na jedan mali detalj iz srpske političke istorije s kraja 19. veka.

Između Kneževine Srbije i Austrougarske, 28. juna 1881. potpisan je dokument (Tajna konvencija), kojim se Srbija obavezala da neće zaključivati bilo kakve, političke, ekonomske i trgovinske ugovore sa drugim državama bez prethodnog odobrenja AU, kao i da će priznati austrougarsku okupaciju Bosne i Hercegovine i sprečavati svaku agitaciju koja bi bila usmerena protiv te okupacije.

Tom konvencijom Srbija i knez Milan Obrenović napustili su prorusku i zauzeli proaustrijsku spoljnopolitičku orijentaciju. Konvencija je najpre potpisana na 10 godina, ali je, sada već, kralj Milan, pre svoje abdikacije 9. februara 1889, sklopio sa AU tajni dodatak ugovoru kojim je produžio važnost Tajne konvencije do 13. januara 1895.

Milan Obrenović, u vreme prvog potpisivanja konvencije, još samo knez, a ne i kralj Srbije, zapravo je iskoristio načelan pristanak vlade za pregovore (iako nije imao mandat za prihvatanje), pa da on pregovore preuzme u svoje ruke.

Zato pitanje za opoziciju: Šta je vaš plan, ako se ispostavi da se naš Poglavica, mnogo pre obećanog “savetodavnog referenduma” ili oktroisanih izbora, nekome obećao ili obavezao nekom tajnom konvencijom, poput one “litijumske” sa Nemačkom ili one u obliku usmenog prihvatanja “francusko-nemačkog plana” o odricanju od Kosova i Metohije?

Cvijetin Milivojević