Noćna dežurstva uvedena su u opštoj praksi — tiho, stihijski, kao da se radi o beznačajnoj administrativnoj fusnoti, a ne o nametanju još jednog tereta sistemu koji puca po šavovima. Uvedena su selektivno, bez plana, bez opreme, bez kadra. Lekara nema ni za dnevne smene;
ambulante već preko dana rade na minimumu, rasporedi su razvučeni do krajnjih granica, a svaka odsutnost u kolektivu pokreće lančanu reakciju koja ostavlja hiljade pacijenata bez lekara makar na nekoliko dana. U takvom sistemu, rešenje je — noćna dežurstva.

Na papiru sve izgleda uredno. Dopis, uredba, konferencija za medije, nasmejani ministar. Dovoljno da se stvori iluzija da država brine. A na terenu? Na terenu se opet sve svaljuje na leđa nas koji već godinama držimo sistem na vlastitim plećima.

Preko noći se može doneti odluka, ali se preko noći ne može stvoriti lekar. Ne može se stvoriti sestra, EKG, sanitetski set, ampula koja nedostaje, sterilni instrumenti koji se naručuju kao luksuz, defibrilator koji ne radi još od prošle godine. Reforma na papiru, realnost na našim leđima.

Zašto je Lončar to uradio? Ne zato što sistem može da izdrži. Ne zato što zdravstveni radnici mogu da izdrže. Ne zato što pacijenti time dobivaju bolju negu. Nego zato što tako deluje da se „nešto radi“. To je najjeftiniji mehanizam održavanja socijalnog mira: doneseš odluku koja lepo zvuči, a narod, zbunjen, iscrpljen i okružen televizijama na kojima sve vesti izgledaju kao da ih je pisala jedna ista ruka, poveruje da je to napredak.

Na ekranu sve blista: ambulante rade, lekari srećni i dostupni, sestrama dodeljuju zahvalnice, ministar objašnjava kako nema razloga za brigu. Ali to je samo slika, a ne stvarnost. Iluzija koja održava tišinu.

Ali ono što vlast uporno potcenjuje jeste da zdravstveni radnici više ne ćute. I nije tačno da svi ćutimo. Sve nas je više koji govorimo, pišemo, svedočimo, potpisujemo, progovaramo javno i privatno, sve glasnije i hrabrije. Jer više nemamo šta da izgubimo osim sopstvenog
dostojanstva, a to je granica koju ne dajemo.

I zato ova odluka nije reformistička, nije medicinska, nije profesionalna, ona je politička. Doneta da zvuči dobro, ne da funkcioniše. Da održi privid kontrole, ne da reši problem. Da stvori mir, ne zdravstvo.

Ali kraj te tišine se približava. Zdravstveni radnici nisu samo potrošni materijal, i sve manje nas pristaje na to. Ne stojimo više u redu da ćutimo. Stojimo u redu da govorimo, da svedočimo, da kažemo ono što se ne vidi na televiziji: da je sistem na ivici, da su ljudi na ivici, ali da se mi ne predajemo.

Jer kada vlast proizvodi slike rešenja, mi i dalje živimo u stvarnosti. A u toj stvarnosti, naš glas se sve jače čuje.

Zaključak

I možda je baš to ono što najviše plaši one koji nas guraju u tihe, prekovremene, neplaćene noći: činjenica da se predugo ćutalo, a da sada taj zid tišine puca. Da shvatamo da naša profesionalna etika nije njihova politička alatka. Da mi nismo tu da održavamo iluziju, nego da lečimo ljude, a to ne možemo ni umorni, ni iscrpljeni, ni slagani.

Zdravstvo se ne obnavlja na konferencijama za medije, nego u ordinacijama, hodnicima, vozilima Hitne pomoći i ambulantama gde se svakog dana vodi borba za još jedan pristojan radni dan. A mi, koji tu borbu nosimo, više nismo deo dekoracije. Više nismo tihi statisti.

I zato je važno da se kaže jasno i glasno:
ne tražimo povlastice — tražimo uslove.
Ne tražimo privilegije — tražimo istinu.
Ne tražimo aplauz — tražimo sistem.

Jer ako iko održava ovaj narod u životu, onda su to ljudi koji rade u zdravstvu. I naš glas će se čuti, hteli to ili ne, sve dok neko konačno ne počne da sluša ili….

dr Svetlana Cvijanović