Ноћна дежурства уведена су у општој пракси — тихо, стихијски, као да се ради о безначајној административној фусноти, а не о наметању још једног терета систему који пуца по шавовима. Уведена су селективно, без плана, без опреме, без кадра. Лекара нема ни за дневне смене;
амбуланте већ преко дана раде на минимуму, распореди су развучени до крајњих граница, а свака одсутност у колективу покреће ланчану реакцију која оставља хиљаде пацијената без лекара макар на неколико дана. У таквом систему, решење је — ноћна дежурства.
На папиру све изгледа уредно. Допис, уредба, конференција за медије, насмејани министар. Довољно да се створи илузија да држава брине. А на терену? На терену се опет све сваљује на леђа нас који већ годинама држимо систем на властитим плећима.
Преко ноћи се може донети одлука, али се преко ноћи не може створити лекар. Не може се створити сестра, ЕКГ, санитетски сет, ампула која недостаје, стерилни инструменти који се наручују као луксуз, дефибрилатор који не ради још од прошле године. Реформа на папиру, реалност на нашим леђима.
Зашто је Лончар то урадио? Не зато што систем може да издржи. Не зато што здравствени радници могу да издрже. Не зато што пацијенти тиме добивају бољу негу. Него зато што тако делује да се „нешто ради“. То је најјефтинији механизам одржавања социјалног мира: донесеш одлуку која лепо звучи, а народ, збуњен, исцрпљен и окружен телевизијама на којима све вести изгледају као да их је писала једна иста рука, поверује да је то напредак.
На екрану све блиста: амбуланте раде, лекари срећни и доступни, сестрама додељују захвалнице, министар објашњава како нема разлога за бригу. Али то је само слика, а не стварност. Илузија која одржава тишину.
Али оно што власт упорно потцењује јесте да здравствени радници више не ћуте. И није тачно да сви ћутимо. Све нас је више који говоримо, пишемо, сведочимо, потписујемо, проговарамо јавно и приватно, све гласније и храбрије. Јер више немамо шта да изгубимо осим сопственог
достојанства, а то је граница коју не дајемо.
И зато ова одлука није реформистичка, није медицинска, није професионална, она је политичка. Донета да звучи добро, не да функционише. Да одржи привид контроле, не да реши проблем. Да створи мир, не здравство.
Али крај те тишине се приближава. Здравствени радници нису само потрошни материјал, и све мање нас пристаје на то. Не стојимо више у реду да ћутимо. Стојимо у реду да говоримо, да сведочимо, да кажемо оно што се не види на телевизији: да је систем на ивици, да су људи на ивици, али да се ми не предајемо.
Јер када власт производи слике решења, ми и даље живимо у стварности. А у тој стварности, наш глас се све јаче чује.
Закључак
И можда је баш то оно што највише плаши оне који нас гурају у тихе, прековремене, неплаћене ноћи: чињеница да се предуго ћутало, а да сада тај зид тишине пуца. Да схватамо да наша професионална етика није њихова политичка алатка. Да ми нисмо ту да одржавамо илузију, него да лечимо људе, а то не можемо ни уморни, ни исцрпљени, ни слагани.
Здравство се не обнавља на конференцијама за медије, него у ординацијама, ходницима, возилима Хитне помоћи и амбулантама где се сваког дана води борба за још један пристојан радни дан. А ми, који ту борбу носимо, више нисмо део декорације. Више нисмо тихи статисти.
И зато је важно да се каже јасно и гласно:
не тражимо повластице — тражимо услове.
Не тражимо привилегије — тражимо истину.
Не тражимо аплауз — тражимо систем.
Јер ако ико одржава овај народ у животу, онда су то људи који раде у здравству. И наш глас ће се чути, хтели то или не, све док неко коначно не почне да слуша или….
др Светлана Цвијановић
