Постоје декоративни уметници и ствараоци историје. Дражен Петровић, Лука Модрић, Дражен Далипагић, Новак Ђоковић спадају у „историчаре”. Четири аса, легенде, у свету познати и признати, идоли милиона младих, беспрекорних спортских каријера. Какав квартет бисера и мајстора. Нема трофеја којег нису освојили. Поштују их и цене на сваком делу планете Земље. Јединствени, оригинални, непоновљиви, свако на свој начин. Иза њих остаје само слава и понос.

Кошарка Дражена Петровића остаје идеал којем и у јесен 2025. сви теже. У утакмици против Олимпије (1985.) је убацио невероватних 112 кошева што је још увек рекорд у броју постигнутих поена.

Дражен Далипагић чаробњак сјајног скок шута на један виши начин, до данас недокучив. Пре скоро пола века (1976.) је требао да потпише за Бостон и постане први Европљанин у НБА лиги. Није отишао јер би по тадашњим прописима морао да се одрекне дреса репрезентације Југославије коју је много волео да би се одлучио на тај корак.

У свему што је у фудбалу радио Лука Модрић је био непоновљив, идеолог игре какав се ретко рађа. Истинска величина. Пре седам лета (2018.) је и званично изабран за најбољег фудбалера на свету.

На свим светским меридијанима довољно је само рећи Новак Ђоковић. Таквог тенисера, такву светску појаву још нисмо имали. Он је власник вечности. Име Србије већ скоро две деценије са поносом преноси по целом свету. Бољег амбасадора гарантовано нисмо имали. Он је истовремено и национално благо и тениски феномен. Победник 24. Гренд слем турнира и носилац олимпијског злата.

Такви се напросто више не рађају. Успели су јер су вредели, нико им није могао да оспори даровитост, нису надиграни јер су увек били бескомпромисни, вољени јер никада нису понижени. Дражен Петровић, Лука Модрић, Дражен Далипагић и Новак Ђоковић су најбољи пример да момци из сиротињских кућа кроз спорт могу освојити све оно што су сањали. Њихова имена и презимена су синоним за блиставу каријеру. Непоновљиви ватромет чудесних индивидуалаца.

Заједничко за њих је да су рођени на простору некадашње Југославије. Дражен Петровић у Шибенику, Лука Модрић у Задру, Дражен Далипагић у Мостару, Новак Ђоковић у Београду. Осим тога што су феноменални спортисти заједничко им је и то да потичу из такозваних „мешаних” бракова. Боже мој, ружне ли и рогобатне формулације „мешани брак”. Мешано може бити само месо које се наручује у неком ресторану у Скадарлији па добијемо ћевапе, пљескавицу, вешалицу, кобасице….. Брак би требало да буде врхунац страсти двоје младих људи који се воле и као круна тога дођу и деца. Националност, вера нису никада и не би требало да буду препрека за љубав.

Кршни православац Јован Петровић рођен у околини Требиња и млада шибенчанка католкиња Бисерка упознали су на слаповима Крке далеке 1958. године. Били су у браку преко шест деценија. Оба сина Александар и Дражен су били кошаркашки репрезентативци Југославије. Млађи Дражен европски, светски шампион је на врхунцу каријере трагично изгубио живот у Немачкој 1993. Вест о његовој смрти је погодила, растужила много шири регион од некадашње Југославије.

Затон Обровачки сеоце у залеђу Задра није се могло наћи ни на географским картама. Ту је до почетка рата живео брачни пар Модрић. Отац Стипе Хрват и мајка српкиња Радојка, девојачко Допуђ су живели са троје деце, сином Луком и млађим ћеркама Јасмином и Диором. Почетком деведесетих када је почео рат на просторима СФРЈ су напустили родно село и као избеглице отишли да живе у Задар. Били су често гладни, жељни свега и свачега.

Дражен Далипагић је заједно са братом Сашом детињство провео у Мостару. Живели су близу Вележовог стадиона. Поносни отац муслиман Шаћир је био службеник и његова супруга католкиња Марија, девојачко Решковић која је радила у породилишту су имали само једну бригу; да васпитају синове како треба и да их изведу на прави пут. Млађе чедо Дражен је постао кошаркаш и као двадесетогодишњак отишао у Београд где је стекао светску славу. У главном граду Србије је и преминуо почетком ове године.

О љубави на први поглед на Копаонику, а затим и браку Срђана Ђоковића чији су родитељи православци и Дијане Жагар од оца Зденка и мајке Санде католика је писано не само у домаћој штампи и на порталима бивше Југе већ и у многим светским часописима. Из велике љубави добили си три сина Новака, Марка и Ђорђа. Дијана је после рођења другог детета прешла на православље.

Траг је оно што остане мимо славе. Нема клупског европског трофеја којег нису освојили. Светска, европска, олимпијска злата, проглашавани су и за најбоље спортисте планете. Дражен Петровић, Дражен Далипагић, Лука Модрић су годинама били главни „краљеви”, у „краљевском” клубу чувеном Реалу из Мадрида. Новак Ђоковић већ две деценије обара све могуће рекорде у светском тенису. Сва четворица су обележени епитетима какво је благо бити талентован и успешан.

Припадам генерацији која није поражена, него је једноставно морала да устукне пред хордама полусвета који су донели мржњу и крв. Много је оних који се још нису опоравили од тога. Предуго острашћеност уништава бројне вредности са ових простора. Нажалост многи и дан данас, пребројавају крвна зрнца и то им је најважније у животу да сваког човека без обзира ко је и чиме се бави ставе под „рендген” и анализирају шта су и ко су деца из „мешаних” бракова. Управо због тога и децу из „мешаних” бракова подругљиво називају „мешанци”.

Јава изгледа ко страва. Поучно је видети докле нас је живот и којекакве поделе на националној основи довеле. Мржња је за јефтин свет. Она није за негу, него за лечење. У тренду су лапрдања и дивљење некаквим „зваздама” и „звездицама” и националним „чистунцима”. Живимо у време медијске лоботомије када се суспендују биографије и пуне гадостима које не постоје. Стандарде одређују ријалити програми, таблоиди и разне ништарије.

Међутим, из визуре обичног човека Југославија је у односу на ово што данас живимо била држава благостања. Ветерани спортског писања у које и сам спадам то одлично знају и памте. Ко није живео у то доба има за чим да жали, а ко је живео може да сведочи. У таквој држави су рођена четворица величанствених спортиста који су већ ушли у све светске спортске енциклопедије.

Милорад Бјелогрлић