Кажу да је Кустурица у Ундергроунду приказао народ који живи у бункеру, верујући да је напољу рат. Ми данас не живимо у бункеру — али живимо у држави у којој је довољно да укључиш телевизор па да поверујеш да су мрак и опасност свуда, а спасење у лику једног човека који се појављује чешће од временске прогнозе.
У филму је Марко држао људе закључане. Данас нико не мора да нас закључава. Довољно је да нас умори.
Годинама је то ишло: мало илузије, мало страха, мало статистике, много обећања. Али онда, догодила се она година хаоса, „реконструкција“ која се претворила у рушење, и пад надстрешнице који је симболично одјекнуо много јаче од бетона.
Тог тренутка, народ је први пут масовно схватио: подземље више није мит. Подземље смо ми, кад ћутимо.
И баш тад, када је прашина још лебдела над градом, студенти су изашли први. Не са паролама, не са партијски припремљеним транспарентима, него са реченицама које боле: „Доста.“ „Не у наше име.“ „Није нормално.“ У земљи где су сви навикли на покорност, студенти су се усудили да буду гласни.
Они су постали наш „Црни“ из Ундергроунда, али онај који, за разлику од филмског, није чекао да му неко отвори врат, него их је сам развалио.
Док политички циркус и даље игра своју репризу, шарене лаже, оркестри оптимизма, аналитичари у екстази, стварност је одавно променила ритам. Људи више не аплаудирају свакој тачки. Не верују сваком саопштењу. Не гутају сваку верзију догађаја.
Јер од оног дана кад је метал попустио, попустио је и страх.
Студентски протести су показали оно што су многи заборавили: да промена увек креће од оних који немају шта да изгубе осим будућности, а то им нико не сме узети. За њима су кренули професори, лекар, мајке, пензионери, радници. Београд је први пут после дуго времена ходао усправно и не само Београд, него градови широм Србије.
То је била прва пукотина у подземљу. Онда се подземље почело празнити само од себе.
И зато наша прича не мора да се завршава као Кустуричина, у магли, у кругу, у вечном
понављању. Ми смо наставак. Ми смо постскриптум. Ми смо генерација која је дочекала да види да илузија траје док јој се верује, а када једном поверујеш себи, више јој се никад не враћаш.
Подземље се празни. Улице се пуне. Студенти воде. Народ прати. И први пут после много година, напољу је стварно светло. Јер кад се млади дигну, будућност више није закључана.
др Светлана Цвијановић
