Kažu da je Kusturica u Undergroundu prikazao narod koji živi u bunkeru, verujući da je napolju rat. Mi danas ne živimo u bunkeru — ali živimo u državi u kojoj je dovoljno da uključiš televizor pa da poveruješ da su mrak i opasnost svuda, a spasenje u liku jednog čoveka koji se pojavljuje češće od vremenske prognoze.

U filmu je Marko držao ljude zaključane. Danas niko ne mora da nas zaključava. Dovoljno je da nas umori.

Godinama je to išlo: malo iluzije, malo straha, malo statistike, mnogo obećanja. Ali onda, dogodila se ona godina haosa, „rekonstrukcija“ koja se pretvorila u rušenje, i pad nadstrešnice koji je simbolično odjeknuo mnogo jače od betona.

Tog trenutka, narod je prvi put masovno shvatio: podzemlje više nije mit. Podzemlje smo mi, kad ćutimo.

I baš tad, kada je prašina još lebdela nad gradom, studenti su izašli prvi. Ne sa parolama, ne sa partijski pripremljenim transparentima, nego sa rečenicama koje bole: „Dosta.“ „Ne u naše ime.“ „Nije normalno.“ U zemlji gde su svi navikli na pokornost, studenti su se usudili da budu glasni.

Oni su postali naš „Crni“ iz Undergrounda, ali onaj koji, za razliku od filmskog, nije čekao da mu neko otvori vrat, nego ih je sam razvalio.

Dok politički cirkus i dalje igra svoju reprizu, šarene laže, orkestri optimizma, analitičari u ekstazi, stvarnost je odavno promenila ritam. Ljudi više ne aplaudiraju svakoj tački. Ne veruju svakom saopštenju. Ne gutaju svaku verziju događaja.

Jer od onog dana kad je metal popustio, popustio je i strah.

Studentski protesti su pokazali ono što su mnogi zaboravili: da promena uvek kreće od onih koji nemaju šta da izgube osim budućnosti, a to im niko ne sme uzeti. Za njima su krenuli profesori, lekar, majke, penzioneri, radnici. Beograd je prvi put posle dugo vremena hodao uspravno i ne samo Beograd, nego gradovi širom Srbije.

To je bila prva pukotina u podzemlju. Onda se podzemlje počelo prazniti samo od sebe.

I zato naša priča ne mora da se završava kao Kusturičina, u magli, u krugu, u večnom
ponavljanju. Mi smo nastavak. Mi smo postskriptum. Mi smo generacija koja je dočekala da vidi da iluzija traje dok joj se veruje, a kada jednom poveruješ sebi, više joj se nikad ne vraćaš.

Podzemlje se prazni. Ulice se pune. Studenti vode. Narod prati. I prvi put posle mnogo godina, napolju je stvarno svetlo. Jer kad se mladi dignu, budućnost više nije zaključana.

dr Svetlana Cvijanović