Čuveni ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj tvorac je svojevrsne filosofsko-religiozne škole mišljenja po kojoj se zlu ne treba suprotstavljati, posebno ne silom, već se treba okrenuti isključivo praštanju i ljubavi. Ova samo naizgled duboko hrišćanska poruka zadobila je veliki broj sledbenika u Rusiji i širom sveta, pa je Tolstoj postao jedan od prvih gurua novog doba a tolstojevština jedna vrsta verske sekte. Ruska pravoslavna crkva bila je prinuđena da se ogradi od ovog pseudohrišćanskog učenja i konstatuje da Tolstoj više nije njen član, a brojni ruski filosofi i religiozni mislioci, od Berđajeva do Iljina, vodili su velike polemike sa ovom Tolstojevom idejom (Ivan Iljin je čak napisao knjigu „O suprotstavljanju zlu silom”).

U prenesenom, političkom značenju, većina opoziciono orijentisanih građana Srbije donedavno su bili pristalice Tolstojevog učenja u smislu neprotivljenja naprednjačkom zlu silom. Većina demonstracija protiv Vučićevog režima u poslednjih 13 godina bile su mirne i nenasilne, a incidente i sukobe na mnogobrojnim protestima inspirisala je uglavnom vlast preko svojih ubačenih elemenata. Za takav pristup upotrebljavani su različiti argumenti od strane šarenolikih organizatora: „mi nismo isti”, „ne smemo biti kao oni”, „nasilje nije rešenje”, „zlo dobra doneti ne može”, „ne treba nam građanski rat”, „to Vučiću odgovara, on se bolje u tome snalazi, on će to medijski iskoristiti protiv nas”, „ne nasedajte na provokacije”, „pobedićemo ljubavlju i nenasiljem”…

Ova politička tolstojevština nikada mi nije bila bliska, iako na prvi pogled – kao i Tolstojevo pseudoreligiozno učenje – zvuči tačno i primamljivo. Zaista nam ne treba da se kao narod poubijamo između sebe, zaista ne želimo da budemo kao naprednjaci, zaista je mir i ljubav ispravniji i važniji životni princip od rata i mržnje, ali… Kao u Tolstojevom slučaju, i ovo je lažna politička religija i završava smrću 16 nevinih ljudi koji su stradali ispod nadstrešice koja je pala na renoviranoj Železničkoj stanici u Novom Sadu zbog korupcije, nemara i neodgovornosti vlasti. Šta hoću da kažem?

Lično sam, kao i Srpski pokret Dveri u celini, uvek bio u prvim redovima borbe protiv Vučićeve vlasti. Nikada se nisam sklanjao ili gurao druge ispred sebe i navijao iz pozadine. Mislim da sam na vreme i daleko pre mnogih drugih sagledao o kakvom se političkom zlu, izdaji i kriminalu radi. Probao sam da mu se suprotstavim svim dozvoljenim demokratskim parlamentarnim i vanparlamentarnim metodama: skupštinskim govorima i protestima, uličnim performansima i demonstracijama, krivičnim prijavama i medijskim kampanjama… Primera radi, smatrao sam i smatram da su RTS i PINK deo Vučićevog medijskog zla i da ih treba ukinuti, da truju i lažu narod, da zbog toga svi trpimo posledice i da one nisu male već da – ako im ne stanemo na put – biće samo još veće i drastičnije. Zato sam predvodio demonstrante koji su ušli u zgradu RTS-a sa idejom da se prekine lažni program i narodu vrati medijski servis koji svi plaćamo, a on nam uskraćuje „pravo da znamo sve”. Na isti način sam se postavio i prema zgradi Predsedništva, Narodne skupštine, Ustavnog suda ili Javnog tužilaštva kada smo ih opkoljavali, jer su u pitanju otete državne institucije koje narod očito silom mora da vrati sebi. To u vreme ono nije nailazilo na većinsku podršku. Smatralo se da je bolje boriti se kroz institucije, žaliti se EU, čekati ko zna šta, a ja sam u svemu tome izašao kao gubitnik koji se stalno nešto gura, buntuje na svoju ruku i hoće na silu. Čast svim izuzecima koji su još tada bili spremni na otpor naprednjačkom zlu.

Tek danas, 10 godina kasnije, a zapravo tek nakon jezive novosadske tragedije, većina građana shvata sa kim imamo posla i da je u pitanju iskonsko zlo kome se moramo suprotstaviti svim silama. Tek sada su postale prihvatljive sve vrste blokada, demonstracija i otpora aktuelnoj vlasti, uključujući i štrajk glađu nekolicine koji se žrtvuju zbog svih nas koji stojimo sa strane i gledamo, kao što je bio slučaj i u vreme 11 dana dugog štrajka glađu Ivana Kostića, sadašnjeg predsednika Dveri, i mene na stepenicama Narodne skupštine još 2020. godine. I tada su mi mnoge političke i druge poznate javne ličnosti u privatnim porukama rekle da će doći i sesti pored nas, ali to nikada nisu učinili. Zbog tog odsustva hrabrosti i spremnosti na ličnu žrtvu opozicija do sada ništa nije uspela u borbi protiv jednog mafijaškog režima koji se ne može pobediti sedenjem u Narodnoj skupštini i „na dušeku sve duvan pušeći”.

Zbog svoje ideje direktnog suprotstavljanja naprednjačkom zlu i od strane režimskih medija i od dela opozicione javnosti proglašen sam za nasilnika. Uvek sam tvrdio, a to je poznato svima koji me poznaju lično, da nasilnik nikada nisam bio, da nikada u svom ličnom životu nisam imao sukobe sa drugim ljudima, da nikada nisam imao problema sa zakonom, ali da sam ogorčeni protivnik laži, prevare, izdaje i lopovluka na srpskoj političkoj sceni, bez obzira na vladajući režim. U slučaju Vučićeve vlasti, nasilnici su predstavnici naprednjačkog režima, što smo svi osetili na svojoj koži u Parlamentu i u drugim državnim institucijama, na svome poslu, na ulici… Protivljenje i suprotstavljanje naprednjačkom zlu nije nasilje već borba za istinu i pravdu. Zašto sve ovo pišem?

Veoma poštujem Studentski pokret i sve što su uradili do sada na duhovnom, moralnom i političkom buđenju srpskog naroda i svih građana Srbije. Takođe poštujem i prihvatam njihovu ideju o nesuprotstavljanju naprednjačkom zlu silom, već samo mirnim protestima. Jasna mi je njihova razumna i dobronamerna ideja da se aktuelna kriza razreši vanrednim izborima, što bi bilo najbolje. Ne pada mi na pamet da bilo koga savetujem na bilo kakve juriše protiv ove vlasti, posebno što lično trenutno nisam politički akter i nisam u prvim redovima, pa samim tim nemam ni moralno pravo na to. Međutim, dužan sam da podsetim da „tirjanstvu stati nogom zavrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija”. Aktuelni tiranin neće tako lako predati svoju izdajničku, kriminalnu i lopovsku vlast. Vanredni izbori će doći i naprednjaci će na njima izgubiti, ali to ne znači da ih neće pokrasti i da će mirno odnosno demokratski predati vlast. Moramo biti spremni i na taj scenario jer zlo ne miruje i ne spava.

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri