Чувени руски писац Лав Николајевич Толстој творац је својеврсне философско-религиозне школе мишљења по којој се злу не треба супротстављати, посебно не силом, већ се треба окренути искључиво праштању и љубави. Ова само наизглед дубоко хришћанска порука задобила је велики број следбеника у Русији и широм света, па је Толстој постао један од првих гуруа новог доба а толстојевштина једна врста верске секте. Руска православна црква била је принуђена да се огради од овог псеудохришћанског учења и констатује да Толстој више није њен члан, а бројни руски философи и религиозни мислиоци, од Берђајева до Иљина, водили су велике полемике са овом Толстојевом идејом (Иван Иљин је чак написао књигу „О супротстављању злу силом”).
У пренесеном, политичком значењу, већина опозиционо оријентисаних грађана Србије донедавно су били присталице Толстојевог учења у смислу непротивљења напредњачком злу силом. Већина демонстрација против Вучићевог режима у последњих 13 година биле су мирне и ненасилне, а инциденте и сукобе на многобројним протестима инспирисала је углавном власт преко својих убачених елемената. За такав приступ употребљавани су различити аргументи од стране шареноликих организатора: „ми нисмо исти”, „не смемо бити као они”, „насиље није решење”, „зло добра донети не може”, „не треба нам грађански рат”, „то Вучићу одговара, он се боље у томе сналази, он ће то медијски искористити против нас”, „не наседајте на провокације”, „победићемо љубављу и ненасиљем”…
Ова политичка толстојевштина никада ми није била блиска, иако на први поглед – као и Толстојево псеудорелигиозно учење – звучи тачно и примамљиво. Заиста нам не треба да се као народ поубијамо између себе, заиста не желимо да будемо као напредњаци, заиста је мир и љубав исправнији и важнији животни принцип од рата и мржње, али… Као у Толстојевом случају, и ово је лажна политичка религија и завршава смрћу 16 невиних људи који су страдали испод надстрешице која је пала на реновираној Железничкој станици у Новом Саду због корупције, немара и неодговорности власти. Шта хоћу да кажем?
Лично сам, као и Српски покрет Двери у целини, увек био у првим редовима борбе против Вучићеве власти. Никада се нисам склањао или гурао друге испред себе и навијао из позадине. Мислим да сам на време и далеко пре многих других сагледао о каквом се политичком злу, издаји и криминалу ради. Пробао сам да му се супротставим свим дозвољеним демократским парламентарним и ванпарламентарним методама: скупштинским говорима и протестима, уличним перформансима и демонстрацијама, кривичним пријавама и медијским кампањама… Примера ради, сматрао сам и сматрам да су РТС и ПИНК део Вучићевог медијског зла и да их треба укинути, да трују и лажу народ, да због тога сви трпимо последице и да оне нису мале већ да – ако им не станемо на пут – биће само још веће и драстичније. Зато сам предводио демонстранте који су ушли у зграду РТС-а са идејом да се прекине лажни програм и народу врати медијски сервис који сви плаћамо, а он нам ускраћује „право да знамо све”. На исти начин сам се поставио и према згради Председништва, Народне скупштине, Уставног суда или Јавног тужилаштва када смо их опкољавали, јер су у питању отете државне институције које народ очито силом мора да врати себи. То у време оно није наилазило на већинску подршку. Сматрало се да је боље борити се кроз институције, жалити се ЕУ, чекати ко зна шта, а ја сам у свему томе изашао као губитник који се стално нешто гура, бунтује на своју руку и хоће на силу. Част свим изузецима који су још тада били спремни на отпор напредњачком злу.
Тек данас, 10 година касније, а заправо тек након језиве новосадске трагедије, већина грађана схвата са ким имамо посла и да је у питању исконско зло коме се морамо супротставити свим силама. Тек сада су постале прихватљиве све врсте блокада, демонстрација и отпора актуелној власти, укључујући и штрајк глађу неколицине који се жртвују због свих нас који стојимо са стране и гледамо, као што је био случај и у време 11 дана дугог штрајка глађу Ивана Костића, садашњег председника Двери, и мене на степеницама Народне скупштине још 2020. године. И тада су ми многе политичке и друге познате јавне личности у приватним порукама рекле да ће доћи и сести поред нас, али то никада нису учинили. Због тог одсуства храбрости и спремности на личну жртву опозиција до сада ништа није успела у борби против једног мафијашког режима који се не може победити седењем у Народној скупштини и „на душеку све дуван пушећи”.
Због своје идеје директног супротстављања напредњачком злу и од стране режимских медија и од дела опозиционе јавности проглашен сам за насилника. Увек сам тврдио, а то је познато свима који ме познају лично, да насилник никада нисам био, да никада у свом личном животу нисам имао сукобе са другим људима, да никада нисам имао проблема са законом, али да сам огорчени противник лажи, преваре, издаје и лоповлука на српској политичкој сцени, без обзира на владајући режим. У случају Вучићеве власти, насилници су представници напредњачког режима, што смо сви осетили на својој кожи у Парламенту и у другим државним институцијама, на своме послу, на улици… Противљење и супротстављање напредњачком злу није насиље већ борба за истину и правду. Зашто све ово пишем?
Веома поштујем Студентски покрет и све што су урадили до сада на духовном, моралном и политичком буђењу српског народа и свих грађана Србије. Такође поштујем и прихватам њихову идеју о несупротстављању напредњачком злу силом, већ само мирним протестима. Јасна ми је њихова разумна и добронамерна идеја да се актуелна криза разреши ванредним изборима, што би било најбоље. Не пада ми на памет да било кога саветујем на било какве јурише против ове власти, посебно што лично тренутно нисам политички актер и нисам у првим редовима, па самим тим немам ни морално право на то. Међутим, дужан сам да подсетим да „тирјанству стати ногом заврат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија”. Актуелни тиранин неће тако лако предати своју издајничку, криминалну и лоповску власт. Ванредни избори ће доћи и напредњаци ће на њима изгубити, али то не значи да их неће покрасти и да ће мирно односно демократски предати власт. Морамо бити спремни и на тај сценарио јер зло не мирује и не спава.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
