Жељко Митровић очигледно нема с ким да се договори како да прелети, па је кренуо полако да распарчава своје ружичасто царство. Некад чврсто држећи се за сукњу Мире Марковић и амбицију њене ћерке Марије, жустро је нападао све оне који су “јул је кул” варијанту
доживљавали као озбиљну превару намењену пљачки и уништењу сопственог народа. Нико није никада одговарао за исијавање те врсте идеолошког и сваког другог лудила, па ни ни његов кум, осведочен љубитељ Мириног цвета у коси, Александар Вулин.
Било је довољно одсвирати на клавиру и отпевати “Мy Wаy”, па да Жељко Митровић и екипа добију нову бесплатну хименопластику настављајући јуловску пропаганду само у обландама демократске странке и досовог режима. Сада ће морати да свирају клавир али не више на Пинку већ у Забели, где их је и ономад требало спровести, а да током активности бербе кукуруза запевају нешто Мири за душу. То што Телеком евидентно није више спреман да немилице баца новац на разне сумануте идеје творца ружичастог света и што врховни Ћаци тренутно више воли ДЈВ и Информер, је наравно велики проблем. Али много већи, готово нерешив, је што нема спремних извођача за свирање клавира, а самим тим ни услова за ново прелетање.
Да би се прелетање до краја сузбило и постало неопростива срамота сваког појединца можда је неопходно донети закон да се сваком Ћацију у личну карту поред имена и презимена упише и то. Примера ради, Ћаци Александар Вучић. Да ту титулу поносно носе и њихова деца и унуци како би свако знао шта су представљали и на који начин су током своје владавине уништавали народ и државу. С том разликом, што би
потомцима то било средње име, као рецимо Данило Ћаци Вучић. И тако редом. То би важило и за све оне њихове силне помагаче који су народу уз помоћ Ћација на власти успешно нудили и продавали причу како су опозиција. На тај начин би се трајно искоренило политичко и свако друго прелетање и добили би смо коначно чисту ситуацију у друштву. А разне Чомићке, Весићи, Шутановци, Булатовићи, Кене или Митровићи би морали да потраже неку нову средину која ће умети да цени њихове вештине. Али прво да сви одсвирају клавир, групно или појединачно, на месту које им припада и одавно их чека.
Уз све могуће вратоломије на путу ка чланству у ЕУ, тренутно се осмишљава начин и критеријуми ко ће моћи да се кандидује убудуће на изборима у државама чланицама, али и у земљама кандидатима. Разлог је такозвани малигни руски утицај и где се то буде показало, те особе, партије или групе грађана неће моћи да учествују у изборној утакмици. Можда ће бити довољно да на питање да ли сте за ЕУ, одговорите негативно и одмах постанете Путинов следбеник и извршитељ његове воље. Овај детаљ ће, уколико ово правило буде усвојено, бити изузетно важан и за предстојеће изборе у Србији који ће по много чему бити судбински за народ и државу. Очигледно да ЕУ све више подсећа на виршле које су некада прављене од најбољег меса и биле одлична храна за децу. Сада и сами произвођачи виршли признају да имају само 5 одсто
меса. Исто тако ЕУ је некада представљала оличење демократије, слободе, дијалога, место где се промовишу различитости, добар стандард и просперитет.
Сада су се претворили у сопствену сушту супротност и отуда њихови представници здушно подржавају ликове као што су врховни Ћаци и његови сателити у опозицији. Толико да је постало нормално да дивља депонија у центру Београда где обитавају криминалци различитих особина, постане својеврстан безбедоносни пункт где се обичним грађанима забрањује пролаз, а народни посланици се пропуштају показујући своје
скупштинске легитимације. Брука и срамота. И изгледа да то никоме не смета, чак ни опозиционим посланицима, па се онда сви чуде зашто нико од присутне полиције не реагује кад Ћацији из Ћациленда нападају новинаре претећи им и уништавајући њихову имовину. Полицајци се
понашају као заштитници криминалаца који владају Србијом. И мисле да је то нормално.
Понижење које доживљавају народни посланици, посебно опозициони је можда најбоља слика колико смо ми као друштво потонули дозволивши да последња оаза слободе како је врховни Ћаци назвао Ћациленд, постане мера вредности и престижа. Дно нема границу, а ми смо га давно пробили. Размислите о томе док не дође коначно време за свирање клавира и певање неких других песама које ће трајно одредити наш пут.
Срђан Шкоро
