Ако сте се икад питали у ком то политичко-економском систему данас живимо у Србији, суочили сте се са тешком муком: шта нас је ово побогу задесило? Српски економско-политички систем није лако анализирати. На први поглед – све може бити, али не мора да значи.

Знамо да данас идеологије нема и да је систем без идеологије такође једна врста идеологије. Али, ако можемо да дефинишемо стање наше стварности па и да га именујемо, створићемо предуслов да схватимо амбијент у коме зивимо и препознамо главне одлике тог система, што је предуслов да знамо шта треба да мењамо. А можда нађемо и одговор како да мењамо систем. 

Дакле, да ли ми живимо у феудализму, капитализму, социјализму, либерализму, неолиберализму, цивилизацији конзумерства или нечем потпуно десетом? Шта су главне одлике власти и економско-политичког система?

Српски систем власти није ништа друго него колоквијано речено клептофеудализам (можда прецизније клептонеофеудализам), а нучно речено: СЦЦАВЦЦапиталисмус или по српски скавкапитализам. За најновију историју Србије, користићемо овај потпуно нов термин у облику акронима.

Али, пре него научно обрадимо значења и одлике акронима, зашто баш клепто-феудализам?

Клептофеудализам као израз погађа свест сваког човека, јер савршено осликава реалност коју живимо.

Реч „Феудализам“ огољава друштвене односе: људи у Србији и инстинктивно и рационално осећају и виде да више не живе у модерном капитализму са радним правима, већ да се друштво вратило вековима уназад. Поново имамо „феудалне поседе“ (локалне моћнике који контролишу целе градове), „кметове“ (уцењене раднике у фабрикама или јавном сектору који морају да скупљају капиларне гласове) и „племство“ (владајућу елиту за коју закони не важе).

Реч „Клепто“ именује мотив: Свима је јасно да се та феудална структура не прави због идеологије, већ због најобичније отимачине и пљачке заједничке имовине. Акроним СЦЦАВЦЦ у феудалној терминологији представља модерни феудализам:

• СЦ (Стате Цаптуре): Краљ и властела су заробили судове и полицију. Институције више нису државне, већ су њихов приватни дворац.

• Ц (Цронy): Економију воде дворски привредници и повлашћени „ортаци“ који држе монополе.
• А (Ауто): На врху пирамиде седи апсолутни господар (аутократа) чија је реч изнад сваког закона.
• В (Виа ): Кметови се држе у покорности насиљем, претњама, уценама, голом силом, пендрецима, пребијањем и звучним топовима на трговима.

• Ц (Цлепто): Сва моћ служи томе да властела неометано пљачка ресурсе, земљу и буџет.
• Ц (Цорруптиарцхиа): Систем је толико труо да су судство, здравство и просвета сведени на ниво средњовековних лаика, надрилекарстава и верских догми, где се знање прогони, а људски живот нема вредност.

Режим је сам себи одузео право да се крије иза модерних, европских и демократских термина. Они нису представници никакве модерне тржишне економије, него обични феудалци који пљачкају сопствени народ помоћу батинаша и заробљеног правосуда. Питање са друге стране је – да ли ико у 21. веку жели да пристане на статус кмета?

Али, да се детаљније позабавимо политичко-еконосмким ситемом у једном формалном, научном облику.

Дефиниција појма Сццавццапиталисмус

Сццавццапиталисмус (лат. сццавццапиталисмус, од енг. Стате цаптуре, Цронy, грч. Аутос, Бíа/Виа, Клептеин, лат. Цорруптио + Цапиталисмус) – Свеобухватни тоталитарни поредак у којем владајућа елита спроводи потпуно заробљавање државе (Стате Цаптуре) и успоставља економију привилегованих ортака (Цронy). Моћ је концентрисана у рукама аутократе (Ауто), а систем се одржава кроз систематско, огољено физичко и институционално насиље над грађанима (Виа). Крајњи циљ овог поретка је неометана пљачка јавних ресурса (Цлепто), што доводи до потпуне друштвене трулежи, слома судске гране власти, здравства и просвете, кроз институционализовану корупцију (Цорруптиарцхиа).

СЦЦАВЦЦАПИТАЛИСМУС или анатомија системског слома

Сццавццапиталисмус није само економски модел; то је тоталитарни друштвени поредак у којем су капитал, политичка моћ и физичка сила/насиље стопљени у један организам. Када се теоријски оквири скину са папира и примене на стварност, овај систем се у свакодневном животу грађана манифестује кроз пет деструктивних фаза (СЦ-Ц-АВ-ЦЦ).

   [СЦ] Стате Цаптуре ──► [Ц] Цронy ецономy ──► [АВ] Ауто Виа цратиа ──►

   [Ц] Цлепто публица ──► [Ц] Цорруптиарцхиа

1.(Заробљавање државе правосуђа) ──►  2.(Ортачки монополи)  ──►  

3.(Власт појединаца уз употребу насиља) ──►  4.(Јавна пљачка ресурса)  ──►  5.(Слом државног система, а посебно судства/здравства/просвете)

И хронолошки те деструктивне фазе иду баш овим редом:

И. Темељ система: Заробљавање државе и правни мрак (Стате Цаптуре)

Систем почиње потпуном узурпацијом институција. Правосуђе и полиција престају да буду органи јавног реда и постају инструменти заштите владајуће класе.

• У пракси: Када се догоди убиство у ресторану „27“ на Сењаку у присуству високих полицијских функционера, или када се пале локали и аутомобили широм земље, или кад се пребијају студенти и грађани, институције не реагују, или реагују уз примену јаког притиска, јер су заробљене (примера је стотине, па и хиљаде). Закон се примењује селективно: он је немилосрдан према обичном грађанину, док обезбеђује апсолутни имунитет за политичко-криминалну елиту.

ИИ. Економски модел: Економија ортака и страног капитала (Цронy)

У скавкокапитализму не постоји слободно тржиште. Привредни успех није резултат иновација или квалитета, већ политичке подобности. Државним буџетом и јавним инвестицијама управља се у потпуном мраку.

• У пракси: Стране инвестиције и капитал (укључујући нетранспарентни прилив новца са ратом захваћених подручја Русије и Украјине) привлаче се огромним државним субвенцијама. Када фабрике (попут Геоxа, Леонија или Гезе-а, на пример) исцрпе државну помоћ или када се промени економски интерес, оне се преко ноћи затварају, остављајући раднике на улици. Стране амбасаде објављују тендере за државне пројекте, а Светска банка се понаша као комерцијална банка у аранжманима са режимом. Домаћи „ортаци“ добијају монопол над грађевинским пројектима и инфраструктуром кроз намештене тендере.

ИИИ. Механизам опстанка: Аутовиакратија и улични терор (Ауто-Виа-Цратиа)

Пошто овакав модел природно ствара огроман бес и отпоре у народу, систем не може опстати кроз демократске институције. Због тога се пребацује на терен отвореног насиља и застрашивања.

• У пракси: Аутовиакратија се манифестује на два нивоа. Током изборних процеса, то су претње, уцене радним местима и физичко пребијање гласача од стране парамилитарних фаланги. На улицама, то је брутално гушење грађанског бунта – од пребијања студената, до употребе технолошког оружја за репресију, попут звучног топа (ЛРАД) упереног против сопственог народа током протеста 15. марта 2025. године. 
• Насиље дефинише гориво тог режима. У сццавццапиталисмусу, насиље није инцидент – оно је метод управљања.

ИВ. Циљ система: Институционализована пљачка (Цлепто публицо)

Сва политичка моћ и сила у скавкокапитализму имају само један крајњи циљ – екстракцију богатства. Држава се посматра као плен, а њени ресурси (било да је у питању буџет, рудна богатства или јавна земљишта) као приватно власништво елите.

• У пракси: Док се јавни дуг енормно увећава, профит се концентрише у рукама уже касте људи. Резултат је екстремни раст друштвене неједнакости: ствара се слој баснословно богатих појединаца који су изнад закона, док већина грађана бива гурнута у економску зависност и сиромаштво.

В. Последица: Друштвена трулеж и слом јавних стубова (Цорруптиарцхиа)

Када корупција постане врховни принцип владавине, она се попут метастаза шири на виталне стубове друштва, уништавајући саму супстанцу народа.

• Подјармљено судство: Злочинцима се праштају казне помиловањима, пресуде против злочинаца се не спроводе, правосудни систем се исцрпљује дуготрајним, неефикасним поступцима, што за циљ има да многи злочини и процеси застаре. Прво се врши медијска сатанизација и комадање људске личности, па оно што остане заврши на суду. 

• Просвета под опсадом: Знање и стручност постају претња систему. Образовни систем се свесно урушава, просветни радници су деградирани, а дипломе и функције се купују. Приоритет друштва више није образована омладина, већ послушна маса.
• Здравство као терет: Уместо да буде основна људска потреба и право, јавно здравство постаје неодржив терет. Систем се свесно запоставља како би се грађани приморали да се лече у приватним клиникама (које су често у власништву исте елите), док они који немају новца остају ускраћени за базичну негу.

Закључак или Дијагноза једне стварности:

Србија данас није у транзицији, нити је у „неразвијеном либерализму“. 

Она је потпуно изграђен и стабилан Сццавццапиталисмус.

То је систем у којем је криминал легализован кроз заробљену државу, осигуран аутократским насиљем, а финансиран кроз пљачку народа.

У таквом поретку, одсуство одговорности за злочине није грешка у систему – то је сам систем.

Последице:

Суочавање са огољеном анатомијом таквог система изазива дубоку језу, јер он свесно и систематски напада управо оно што нас чини људима. У клептофеудализму са системом СЦЦАВЦЦ кода, све истинске људске вредности бивају потиснуте, јер режимском систему нису профитабилне, нити су му безбедне.

Где се у таквом поретку налазе човек, породица и стваралаштво?

1. Човек као ресурс и потрошна роба

У овом систему, обичан човек губи статус грађанина са правима и своди се на статистику, јефтину радну снагу или капиларни глас.

• Губитак достојанства: Када се фабрике затварају без одговорности, а права радника газе, човеку се ускраћује право на економску сигурност. Без економске слободе, човек је уцењен, а уцењен човек се теже бори за правду.
• Отуђење: Уместо солидарности, систем подстиче борбу за голи опстанак („свако против сваког“), што људе удаљава једне од других.

2. Породица под економским и психолошким притиском

Породица, као основна ћелија друштва, прва страда под налетом системске трулежи.

• Егзистенцијални страх: Стална брига о томе да ли ће бити новца за рачуне, храну, приватне лекаре или уџбенике, ствара хронични стрес. Тај стрес се уноси у кућу и разара породични мир.
• Одлазак најближих: Због свести да знање није приоритет и да се злочини не кажњавају, родитељи су често принуђени да испраћају своју децу у иностранство. Породице се тако физички цепају, остављајући празнину и тугу.

3. Срећа, љубав и радост у сенци „културе преживљавања“

Срећа и радост захтевају осећај безбедности и извесности за сутра. Када гину људи испод надстрешнице на железничкој станици, кад држава користи звучне топове, а полицијски врх седи са криминалцима, грађанима се укида базични осећај сигурности. Љубав и радост се тада повлаче у најужи круг – међу најближе пријатеље и партнере – као нека врста скровишта од спољног мрака. Људи постају „емотивни илегалци“ у сопственој земљи.

4. Знање, стваралаштво и лепота као претња режиму

У систему где владају лажне дипломе и партијска подобност, право знање и стваралаштво постају опасни субверзивни елементи.

• Маргинализација културе и науке: Истинска лепота, уметност и критичко мишљење се свесно гурају на маргину друштва, док се кроз медије под контролом елите промовишу шунд, агресија и примитивизам.
• Угушени потенцијал: Млади, креативни и образовани људи немају простора да стварају и унапређују своју заједницу, јер се ресурси дају „ортацима“.

Где је излаз за обичног човека, за појединца? Микросистем у приватној сфери?

Ипак, историја нас учи да ниједан систем, па ни најгора скавкократија или скавкокапитализам, не може потпуно да уништи људски дух. Када систем зароби државу, човек одговара стварањем алтернативних простора слободе:

• Острва нормалности: Људи се удружују у мале, неформалне заједнице, еколошке покрете, локалне иницијативе и солидарне мреже где и даље важе љубав, поштење и знање.
• Микро-стваралаштво: Уметност, аутентични рад и лепота опстају „у илегали“ – кроз независне подкасте, алтернативна позоришта, приватне кружоке и научне пројекте који одбијају државни новац како би сачували чист образ.

Сццавццапиталисмус успева само док верујемо да је свемоћан и да алтернативе нема. Управо питања о срећи, породици и лепоти јесу први корак отпора, јер показује да систем није успео да нам одузме оно најважније – људскост и свест о томе како нормално друштво треба да изгледа. Једном речју – студенти побеђују!

Миодраг Гавриловић