Јерменски народ (његова критична маса јер народ ипак не мисли једном главом и не осећа једним срцем) дефинитивно је дошао до тзв. тачке издржљивости. То се и раније наслућивало али се поуздано видело на тек што протеклим парламентарним изборима 7. јуна. Упркос тешким националним поразима Јерменије под влашћу Пашињана у сукобима са Азербејџаном током протеклих година, који су се завршили сломом Нагорно Карабаха (јерменске „Српске Крајине“) и егзодусом тамошњих Јермена са хиљадугодишњих огњишта, он је са својом партијом (Грађански договор) победио ултра патриотску и од стране Русије подржану опозицију. Добио је 49,87 посто гласова и тако освојио 64 (61%) од 105 посланичких мандата, а две релевантне противничке колоне добиле су 33,24 одсто гласова, односно освојиле су 41 место у Парламенту (39%).
Јермени су рекли „да“, макар и по њих болном, мировном аранжману са Азербејџаном и посредно Турском, те економском окретању Западу. То је тежак и, будимо реални, донекле национално понижавајући избор, али сасвим се да разумети што велики део напаћеног јерменског народа жели индивидуално достојан живот и по цену дела националног поноса. Међутим, то не значи да „обични“ а од великих геополитичких игара и историје уморни грађани, ради жељеног личног бољитка не могу да превиде опасност која дугорочно води урушавању суверенитета њихове државе па и њеном суштинском гашењу, са огромном националном неизвесношћу за вековима „клане“ али срећом ипак и „недоклане“ Јермене. Онима који су их као опасну препреку између два дела огуских турских народа у прошлости потискивали па и елиминисали, и дале су трн у оку или тачније клин у геополитичким интересима.
Као што смо у претходним сегментима текста видели, нежељене последице једностраног окретања Јерменије Западу, уз мировни споразум са Бакуом који је услов за лабављење турског обруча око ње те самим тиме за повезивање са ЕУ и САД, представља стављање јерменских глава на пањ, уз неизвесност када ће (а не да ли ће) нестати западни геополитички престиж који сада може да их заштити од нежељених потеза оних који држе бритке сабље у рукама. А ако се наведено деси (окретање Западу уз раскид са Русијом), фатални потези би били споља незаустављивим ако се Анкара, онда када за то настану погодне околности, за њих одлучи (не Баку јер он нема веће амбиције од локалних, па и није егзистенцијална претња Јеревану иако му је регионални опонент).
Тако смо, али у јерменском контексту, стигли до нама добро знане приче о више спољнополитичких стубова (у нашем случају има их четири). Ради се о доктрини избалансиране, иако у разним сферама асиметричне, сарадње са више иностраних великих центара моћи. У српској варијанти су као такви с разлогом дефинисани Брисел, Вашингтон, Москва и Пекинг. У јерменском окружењу ситуација је још компликованија јер ту су, уместо Кине, али свакако и са њом тек иза корак или два, Анкара и Техеран. Због актуелних дешавања у Персијском заливу свеобухватна сарадња Јерменије са свима њима делује наизглед фантастично, али није баш тако. Време лечи све, а оно брзо лети.
Јермени, ако буде мудрости у њиховом државном врху, сада би прагматично требало да почну да граде своју одрживу спољнополитичку конструкцију, која би им отворила капије економског просперитета, и дугорочно гарантовала безбедност. Пашињан који је победио на кључним изборима, без претеривања добио је прилику да пружи руку Москви, на начин који она раније не би прихватила а сада је, скоро сигурно, прагматично вољна да уважи.
Русија је Јерменију почевши од 2018. године, доживљавала као побуњени сегмент у зони своје превласти, те је настојала да у њој поново добије власт коју је сматрала себи блиском. Сада се коначно уверила у то да тако нешто у догледно време није могуће, па ће бити отворена за редефинисање сарадње на начин који јој гарантије макар заштиту виталног минимума интереса, а то је непресецање њене кроз Јерменије замишљене копнене линије „север-југ“ (што даје додатну тежину целој тој земљи а не само њеном југу) те спречавање преношења турбуленција на Каспијско језеро са морским значајем стратешког карактера.
Други део јерменске геополитичке подлоге једино могу да буду САД. Трамп жели да подржи свој међународни престиж са рефлексијама на америчку унутрашњу политику, али и да отвори простор за пословање великих компанија из његове земље у вези са стварањем „Зангезурског коридора“ под неком врстом америчког протектората. Уз то је америчком председнику намера и да у кавкаском региону зађе Ирану иза леђа, са потенцијалним и то много опаснијим каспијским дометима у следећој фази. Но, снови су једно а стање на терену је нешто друго. Вашингтон рационално не може да не види да пошто је Техеран потврдио своју чврстину, замишљено је крајње неизвестан и ризичан посао на простору који је суштински војнополитички одсечен од САД те та сила ту мора тек посредно да наступа ослањајући се на несигурне геополитичке понтонске мостове.
Ако и око Јерменије ствари ескалирају иоле налик ономе виђеном на Средњем Истоку (где САД имају базе и директан приступ па им упркос томе ствари ту не иду ни приближно како су планирале), Американци би се нашли у сендвичу између Руса и Иранаца, ослоњени на прилично непоуздану Турску. Због хипотетичког каспијског голуба на грани, Вашингтон би тако болно остао и без јерменског врапца скоро па у руци, са остваривим брзим финансијским добицима и пропагандним дометима (како за Трампа лично тако и САД чији се не само арапски клијенти колебају јер су видели да лако могу да постану глинени голубови у туђој игри, па је тој сили више него корисно брзо и демонстративно стицање новог бар „полусавезника“).
Стога је за очекивати и флексибилност Беле куће. Спремност за компромисе произлази из немогућности да се постигне максимум или из сагледавања превеликог ризика скопчаног са покушајем да се ка њему одлучно иде. САД су у вези са Јерменијом, узимајући у обзир њихову полазну позицију, у још изазовнијем али и профитабилно примамљивијем положају од Руске Федерације. То су координате у којима би Јереван смисаоно утемељено могао да предложи Вашингтону и Москви да заједнички буду гарантне силе јерменског суверенитета над „Зангезурским коридором“ (другачије речено „коридором запад-исток“), који би опет био тако дефинисан да не искључује ни укрштање са другим поменутим комуникацијским појасом тј. „коридором север-југ“.
Америчко политичко и економско присуство у Јерменији – кроз планиране стратешке инвестиције и предложену регулативно-безбедносну улогу у јужном делу те земље – обезбедило би Вашингтону пуни увид у оно што се тамо генерално дешава те онемогућило војну употребу руско-иранског пројекта у његовом копненом делу. Каспијски сегмент истог је нешто друго и ту су ствари већ постављене како Москва и Техеран желе, па би у вези Јерменије, како то наш народ каже, и вукови могли да постану сити, и туђе овце остану на броју. Сви око тога могу да се сложе!
На Јерменији је, ако национално утилитарно а не политикантски буде вођена (узимајући у обзир само краткорочно интерес владајућих структура), да сада понуди Русији потврђивање војнополитичких и других споразума које има са њом, уз предлог да се и она укључи у пројекат „Зангезурски коридор“ руку под руску са Америком, али уз њен вероватно већински удео у власништву тамошње инфраструктуре и у управљању истом. То би била компензација за то што за разлику од Русије која је војно већ ту, Америка на тај начин не би била и у будуће присутна (што би и њој због стратешких лимита било опасно и да покуша да постигне) те не би била претња Москви, нити Техерану.
Све то је полазећи од онога што већ постоји или је одрживо, односно с друге стране сувише је ризично да се намеће – у духу геополитичке интерпетације економске тзв. кост-бенефит анализе – и те како могуће. А на јерменски стартно упарени договор са САД и Русијом, лако би се надовезао и аранжман са Турском и Азербејџаном који се већ „крчка“, а који би осигурао њихове економске и друге интересе, али на начин да се ни у ком случају не угрози јерменска будућност.
Анкара због тога не би била пресрећна, али не би имала простор, нити смисаони разлог (осим прикривеног експанзионизма који и тако за сада не признаје), да читаву ствар саботира. Ускочила би у већ на магистрални колосек постављени јерменско-америчко-руски воз. Што се Брисела и Техерана тиче, из разних разлога ни они не би били одушевљени, али ни њихов радијус дејства у новонасталим околностима не би био превелики, те би свакако превладао интерес да се на начин који је могућ укључе у целу причу.
Ако Јереван ускоро рационално преузме иницијативу – што је да поновим и те како могуће ако у кругу победничког јерменског Грађанског договора превлада национални прагматизам (кога није да ту нема) над немалим идеолошким ЕУ фанатизмом (још стерилнијим него код нас) – Јерменија има истинску шансу да утемељи своју будућност на примени стратегије више добро испројектованих и саграђених спољнополитичких стубова.
То и само то, а не једнострано сврставање, тој намученој земљи може да обезбеди одржив спој економских перспектива и националне безбедности. Толико о Кавказу. Време је да окончамо јерменску историјску и геополитичку екскурзију. У последњем наставку полазећи од досада реченог, овај текст ће бити завршен на српском делу „брдовитог Балкана“ на којим је и започет.
Драгомир Анђелковић
