Реферат за округли сто „Заоставштина и постулати политике (стратегије) Зорана Ђинђића о Косову и Метохији у светлу политичких промена”, одржан 11. маја 2026. године у Београду у организацији Српског националног већа Косова и Метохије из Грачанице, Српског националног форума из Грачанице и Народног покрета Срба са КиМ „Отаџбина” из Косовске Митровице.
Уз велику благодарност организаторима овог веома актуелног и драгоценог округлог стола, посебно што долазе са распетог и издатог Косова и Метохије а још увек се боре и не предају, желим најпре да нагласим да сам све најважније што сам имао да кажем на задату тему написао у краткој студији „Непознати, забрањени и национални Ђинђић” (хттпс://безцензуре.рс/ц/колумне/непознати-забрањени-и-национални-дјиндјиц), која је привукла пажњу организатора и инспирисала их да ме позову на учешће у овом догађају. Посебно треба истаћи и похвалити напор организатора да овај округли сто уприличе „у циљу отварања стручног и друштвеног дијалога о савременим политичким изазовима”. То је управо оно што у Србији одавно не постоји нити су савремени Срби способни да седну за један сто, разговарају и договарају се о најважнијим националним питањима, што би требало да је основна ствар у једном народу и држави, посебно ако се налазе у тешким и разноразним изазовима на свим својим границама.
За ову прилику одлучио сам да напишем нешто ново у контексту онога што би се могло искористити као позитивна и плодоносна политичка заоставштина Зорана Ђинђића, било да су у питању извучене поуке из примера у којима је добро радио или пак оних у којима је грешио.
1. Гурати боља решења од себе!
Полазећи од теме округлог стола који се одвија „у светлу политичких промена”, на првом месту бих истакао Ђинђићев избор да за Милошевићевог противкандидата на председничким изборима 2000. године подржи Војислава Коштуницу, а себе стави у други план. То је не само прагматична одлука, по којима је иначе био препознатљив, јер је Коштуница по тадашњим истраживањима јавног мњења – за разлику од Ђинђића – могао да победи Милошевића у директном дуелу, већ и доказ како један високопозиционирани опозициони политичар може да одложи сујету у страну у циљу заједничког и општег успеха и добра. То је заиста реткост на српској политичкој сцени на којој наши политичари нису склони тој логици да гурају напред боље од себе, већ се најчешће грчевито држе лидерске функције и личних и страначких интереса. Ето шта бисмо за почетак могли да научимо од Ђинђића. Плус да закључимо да то што се на председничким изборима повукао за рачун Коштунице није утицало на његову даљу политичку каријеру јер је након заједничке изборне победе постао председник Владе Србије, што говори о здравој логици да руковођење интересом општег добра доноси и лични напредак у политичкој каријери.
Све ово је веома актуелно и данас, када наши прозападни опозициони политички елементи, међу којима се бројни декларишу као Ђинђићеви следбеници, и даље не могу да схвате и прихвате ово Ђинђићево завештање. Јер и сада имамо исти случај да Александра Вучића и СНС не можемо победити без десног пола опозиционе сцене, о чему нам недавно уверљиво сведочи и мађарски пример. Разуме се да овде не мислим на парламентарне политичке странке деснице које су компромитоване и најчешће представљају лажну десницу и лажну опозицију, већ на истакнуте српске интелектуалце и ванпарламентарне политичке организације и патриотска удружења која подржавају Студентски покрет и будућу Студентску изборну листу која једина има потенцијал за изборну победу над актуелном влашћу и промену система.
2. Уједињавати грађанско и национално, ујединити све против диктатуре!
Ђинђићев, наизглед сизифовски, политички напор да уједини скоро 20 различитих политичких ентитета у уједињену Демократску опозицију Србије (ДОС) против Милошевићевог режима и данас делује импресивно и невероватно. Без обзира колико су у свему томе утицаја имале западне амбасаде и обавештајци-дипломате који су имали задатак да раде са српском опозицијом на смени Милошевићеве власти, као и на то шта је ДОС добро и лоше урадио после 5. октобра 2000, то остаје изузетан пример Ђинђићевих менаџерских способности. Данас немамо личност ни тог ауторитета ни тих способности у опозицији да се лати сличног посла, за којим изнова има велике потребе, док страни фактора и са Истока и са Запада све време дилују са Вучићем око разних својих економских и других интереса, константно подржавајући његов опстанак на власти. Та врста највише међународне корупције којом се Вучић бави, продајући српске националне и економске интересе зарад опстанка на власти, није довољно констатована у актуелној друштвеној опозиционој борби против корупције, иначе толико изражене у Вучићевом систему личне власти.
Без обзира на то шта раде странци, наш интерес јесте уједињење свих опозиционих снага у циљу политичких промена. Ако не рачунамо ставове проф. др Мила Ломпара и Двери, као да нико други на српској политичкој сцени није извукао ову, другу Ђинђићеву поуку или завет о сарадњи грађанског и националног на базичним политичким питањима смене диктаторске власти и уређења државе, као и прављења најшире могуће политичке платформе у томе правцу. И даље и грађанисти и националисти умишљају да могу сами нешто да ураде, ако су уопште права а не лажна опозиција. Ђинђићев принцип нас једино води до промене система и увођења демократског и институционалног реда, у чему представници грађанског и националног политичког погледа на свет могу такође да сарађују и у будућој Влади Србије након пада Александра Вучића. Са друге стране, све идеолошке разлике треба оставити за неку следећу слободну изборну утакмицу након Вучићевог пада и промене система када до изражаја долазе политичке идеологије и програми, па нека народ одлучи којим путем даље. Поштено, зар не, што би рекао Ђинђић односно слоган једне од његових изборних кампања.
Уместо тога, нама се данас и од стране власти и од стране лажне опозиције натурају разне нове поделе и сукоби између грађанског и националног, што као једину последицу има опстанак владајућег режима и ништа друго. Иако имамо Студентски покрет који не хаје за поделе, иако имамо људе попут Ломпара који праве спој грађанског и националног, опет нам се намећу тзв. поделе на ђокићевце и ломпаристе, или слично, што никако не би смело да прерасте у међусобни рат као из времена постпетооктобарских окружења Ђинђића и Коштунице.
3. Чувати националну слогу – заједно смо јачи!
Насупрот прве две позитивне поуке из Ђинђићеве заоставштине, стоји она трећа и негативна да су Ђинђић и Коштуница пропустили прилику да направе дугорочни политички међусобни аранжман који би био користан, лековит и делотворан за српску политику, о чему сам први пут чуо од светле успомене Предрага Драгића Кијука. Он је сматрао, а ја се са тим слажем, да је национално и политичко јединство између Ђинђића и Коштунице могло Србији дати дугорочнију политичку стабилност. НЈих двојица су били компатибилни, један је имао оно што други није, и међусобно су се могли контролисати у општем интересу. Међутим, њихова окружења, како у сектору безбедности тако и у њиховим странкама, међу тајкунима и другим политичким утицајима око њих одиграли су веома негативну улогу да уместо стратешке и дугорочне сарадње дође до рата за превласт. Имам само утисак, који као неко ко није био директни актер тих политичких дешавања не могу да потврдим, да њих двојица лично не би били толико проблем за ову врсту сарадње колико су то била њихова окружења, која су незајажљиво желела сву власт у својим рукама, што је неминовно водило ка обрачуну са оном другом страном а свеукупно било на апсолутну српску штету.
4. Деловати комитски!
Зашто ову идеју везујем такође за Зорана Ђинђића? Из простог разлога, што и међу организаторима овог округлог стола седе људи који из прве руке могу да посведоче о улози Зорана Ђинђића у враћања избеглог Приштинског универзитета 1999. године назад на простор Косова и Метохије, из Крушевца у Косовску Митровицу, покретању рада српских медија на КиМ после НАТО окупације, као и о финансијској помоћи коју је дао за све то и за друге потребе, посебно одбране тврђаве Север Косова и Метохије, у коју до доласка Александра Вучића на власт и потписивања антиуставног Бриселског споразума 2013. године никада није ступила шиптарска терористичка чизма. То свакако није могла бити толико јавна политика колико комитска идеја слања разних представника државних структура и ресурса на север КиМ ради одбране од продора шиптарског тероризма на целу територију КиМ и заокруживања сецесије коју им је признао и у пракси омогућио тек Вучић. Ову добру Ђинђићеву праксу наставио је Коштуница као премијер, уз помоћ чега се Север КиМ дуго држао као неосвојива тврђава – све до Вучићевог доласка на власт.
Комитска идеја је вероватно највећа могућа саблазан за ишчашене умове савремених српских политичара и медија, који ће у сваком српском покушају заштите националних интереса видети некакву ратнохушкачку политику. Дакле, свим народима и држава овога света је дозвољено да бране своје националне и државне интересе, па и војним средствима, сем Србима. Докле ћемо пристајати на такву небулозу? Ђинђић је храбро раскинуо са њом. И што је најважније, он је комитски радио, а не маркетиншки причао, као Вучић.
Случај „Бањска”, свакако нимало случајно, упропастио је на дужи период потенцијал јединог исправног сценарија за државу Србију, а то је да војнички на препад заузме највећи могући део Косова и Метохије под своју контролу, и даље преговара са нових позиција, све до новог геополитичког времена када ће читава територија јужне српске покрајине бити реинтегрисана у састав Србије, а покрајине коначно укинуте у нашој држави. Супротно томе, као и Ђинђићевом завештању, имамо посла са актуелном Вучићевом влашћу која је предала институције државе Србије сепаратистичком режиму на КиМ зарад подршке Запада сопственом опстанку на власти.
5. Бити корак испред!
Ђинђићева стратегија око Косова и Метохије је један од ретких примера у новијој српској дипломатији да је држава Србија ишла корак испред наших непријатеља и њихових лобиста и покровитеља на Западу. Ако је до тзв. самопроглашења независности лажне државе Косово дошло 2008. године, а Ђинђић кренуо са својом међународном кампањом на тему статуса КиМ још крајем 2002. и почетком 2003. године – то нам говори да је стартовао пуних пет година пре, правећи велики дипломатски корак испред планова и планера стварања друге албанске државе на Балкану. А тек његово отварање теме независности Републике Српске и прекомпозиције свих граница на Балкану у случају да се мењају границе Србије, до данас је остао непревазиђен дипломатски револуционарни чин и контрааргумент, који га је највероватније коштао живота. Без директне или прећутне помоћи Запада атентат на Ђинђића тешко да је био могућ, а мотив је што овакву националну политику једног српског демократског премијера Запад није могао поднети.
6. Национални програм
Сви они који не подносе могућност да је Зоран Ђинђић имао национално осећање у себи, које је доласком на власт постало државотворно, аутоцензурисаће његов одлазак на Пале у посету руководству Републике Српске као вид подршке у тренутку док Милошевић удара границу на Дрини (1994), његову честитку генералу Ратку Младићу поводом Дана Војске Републике Српске (1994) или опозициони скупштински предлог специјалних веза између Србије и Републике Српске одмах након што су Хрвати изашли са предлогом специјалних веза између Хрватске и Федерације БиХ из 1993 (који ће касније бити преточен у дело након доласка на власт 2001. године). Али, највише од свега инсистираће се на цензури аутентичног програма Демократске странке који је садржавао Савез српских држава, коме се Ђинђић вратио у последњим месецима свога живота.
Наиме, у једном од последњих интервјуа Ђинђић је исцртао комплетан национални програм уједињења Србије, Црне Горе и Републике Српске, коме се нема шта ни додати ни одузети после више од две деценије од његове смрти. У том луцидном интервју за црногорски радио (хттпс://www.ин4с.нет/аудио-дјиндјиц-о-знацају-националне-дрзаве-о-томе-да-су-црногорци-срби-и-уједињењу-српских-дрзава/), он отворено и без икакве задршке каже да су Србија и Црна Гора две српске државе, да српски народ има право да се уједини као и немачки, да је наш национални интерес формирање Савеза српских држава, да је то најприроднија ствар на свету и да на томе треба радити без обзира на то колико ће времена бити потребно за остварење ове идеје, и успут, крајње опуштено, додаје потпуну јавну саблазан за грађанисте у Србији – да су најбоље демократије националне државе…
7. Не солирати!
Као што је његова офанзивна косовска и свенационална стратегија пример за угледање, тако је чињеница да је у ову најтежу могућу политичку битку ушао практично сам пример за избегавање. Он је заиста учинио велике искораке да међународну заједницу суочи са нечијим плановима да у мраку ради на потпуној независности лажне државе Косово, и паљењем светла у тако мрачној просторији нема сумње да је себи направио много непријатеља, што је такође констатовао у својим предсмртним интервјуима. За његову личну безбедност, јер тешко да ме ко може уверити да његово стрељање – распетог на штакама на улазу у Владу Србије – нема везе са западном подршком, боље би било да је од ове личне стратегије направио државну и укључио све делове државног апарата, па тако поделио и безбедносни ризик. Овако је његовим убиством убијена и његова косовска стратегија, што не може бити случајност.
Такође, најосетљивији део његове стратегије око Косова и Метохије из 2002/2003. тицао се идеје о тзв. подели КиМ, коју је преузео од Добрице Ћосића, са којим се интезивно виђао и консултовао у том периоду. То тек никако није смела бити његова соло иницијатива, јер је велико питање која српска генерација или политичка елита има право да заступа тако нешто. То је свакако тема која захтева озбиљну расправу, јер ће увек доћи до сукоба мишљења између оних који сматрају да треба сачувати оно што се сачувати може у тренутку и оних који ни под каквим условима нису спремни на територијалне уступке и поделу државне територије. Без обзира што је ово била последња опција за Ђинђића, коју би требало активирати тек на некој новој међународној конференцији ако сва друга могућа решења за дефинисање статуса КиМ унутар Србије отпадну, она је ипак превазилазила његова овлашћења да о томе сам одлучује.
8. Не судити олако!
Ово би могла бити завршна Ђинђићева индиректна поука у смислу да је његов пример карактеристичан у том погледу како о нечијој политичкој биографији не треба острашћено судити већ је најпре добро упознати. У нашем политичком блату имамо грађанисте који неће да чују за могућност да је Зоран Ђинђић у последњих шест месеци свог живота наступао са јасних позиција националног и државног интереса као прворазредни српски патриота, док му друга страна родољубаца неколико месеци пред крај живота никако не признаје и такође неће да чује за то, осврћући се искључиво на његове политичке потезе из ранијег периода у којима се може наћи бројних замерки са српског становишта. Оба приступа су веома неозбиљна и неодговорна не само према убијеном српском премијеру већ и према нашој националној судбини, која може ићи само још горим епилозима уколико не извучемо ове више него јасне поуке из Ђинђићеве заоставштине.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
