Referat za okrugli sto „Zaostavština i postulati politike (strategije) Zorana Đinđića o Kosovu i Metohiji u svetlu političkih promena”, održan 11. maja 2026. godine u Beogradu u organizaciji Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije iz Gračanice, Srpskog nacionalnog foruma iz Gračanice i Narodnog pokreta Srba sa KiM „Otadžbina” iz Kosovske Mitrovice.
Uz veliku blagodarnost organizatorima ovog veoma aktuelnog i dragocenog okruglog stola, posebno što dolaze sa raspetog i izdatog Kosova i Metohije a još uvek se bore i ne predaju, želim najpre da naglasim da sam sve najvažnije što sam imao da kažem na zadatu temu napisao u kratkoj studiji „Nepoznati, zabranjeni i nacionalni Đinđić” (https://bezcenzure.rs/c/kolumne/nepoznati-zabranjeni-i-nacionalni-djindjic), koja je privukla pažnju organizatora i inspirisala ih da me pozovu na učešće u ovom događaju. Posebno treba istaći i pohvaliti napor organizatora da ovaj okrugli sto upriliče „u cilju otvaranja stručnog i društvenog dijaloga o savremenim političkim izazovima”. To je upravo ono što u Srbiji odavno ne postoji niti su savremeni Srbi sposobni da sednu za jedan sto, razgovaraju i dogovaraju se o najvažnijim nacionalnim pitanjima, što bi trebalo da je osnovna stvar u jednom narodu i državi, posebno ako se nalaze u teškim i raznoraznim izazovima na svim svojim granicama.
Za ovu priliku odlučio sam da napišem nešto novo u kontekstu onoga što bi se moglo iskoristiti kao pozitivna i plodonosna politička zaostavština Zorana Đinđića, bilo da su u pitanju izvučene pouke iz primera u kojima je dobro radio ili pak onih u kojima je grešio.
1. Gurati bolja rešenja od sebe!
Polazeći od teme okruglog stola koji se odvija „u svetlu političkih promena”, na prvom mestu bih istakao Đinđićev izbor da za Miloševićevog protivkandidata na predsedničkim izborima 2000. godine podrži Vojislava Koštunicu, a sebe stavi u drugi plan. To je ne samo pragmatična odluka, po kojima je inače bio prepoznatljiv, jer je Koštunica po tadašnjim istraživanjima javnog mnjenja – za razliku od Đinđića – mogao da pobedi Miloševića u direktnom duelu, već i dokaz kako jedan visokopozicionirani opozicioni političar može da odloži sujetu u stranu u cilju zajedničkog i opšteg uspeha i dobra. To je zaista retkost na srpskoj političkoj sceni na kojoj naši političari nisu skloni toj logici da guraju napred bolje od sebe, već se najčešće grčevito drže liderske funkcije i ličnih i stranačkih interesa. Eto šta bismo za početak mogli da naučimo od Đinđića. Plus da zaključimo da to što se na predsedničkim izborima povukao za račun Koštunice nije uticalo na njegovu dalju političku karijeru jer je nakon zajedničke izborne pobede postao predsednik Vlade Srbije, što govori o zdravoj logici da rukovođenje interesom opšteg dobra donosi i lični napredak u političkoj karijeri.
Sve ovo je veoma aktuelno i danas, kada naši prozapadni opozicioni politički elementi, među kojima se brojni deklarišu kao Đinđićevi sledbenici, i dalje ne mogu da shvate i prihvate ovo Đinđićevo zaveštanje. Jer i sada imamo isti slučaj da Aleksandra Vučića i SNS ne možemo pobediti bez desnog pola opozicione scene, o čemu nam nedavno uverljivo svedoči i mađarski primer. Razume se da ovde ne mislim na parlamentarne političke stranke desnice koje su kompromitovane i najčešće predstavljaju lažnu desnicu i lažnu opoziciju, već na istaknute srpske intelektualce i vanparlamentarne političke organizacije i patriotska udruženja koja podržavaju Studentski pokret i buduću Studentsku izbornu listu koja jedina ima potencijal za izbornu pobedu nad aktuelnom vlašću i promenu sistema.
2. Ujedinjavati građansko i nacionalno, ujediniti sve protiv diktature!
Đinđićev, naizgled sizifovski, politički napor da ujedini skoro 20 različitih političkih entiteta u ujedinjenu Demokratsku opoziciju Srbije (DOS) protiv Miloševićevog režima i danas deluje impresivno i neverovatno. Bez obzira koliko su u svemu tome uticaja imale zapadne ambasade i obaveštajci-diplomate koji su imali zadatak da rade sa srpskom opozicijom na smeni Miloševićeve vlasti, kao i na to šta je DOS dobro i loše uradio posle 5. oktobra 2000, to ostaje izuzetan primer Đinđićevih menadžerskih sposobnosti. Danas nemamo ličnost ni tog autoriteta ni tih sposobnosti u opoziciji da se lati sličnog posla, za kojim iznova ima velike potrebe, dok strani faktora i sa Istoka i sa Zapada sve vreme diluju sa Vučićem oko raznih svojih ekonomskih i drugih interesa, konstantno podržavajući njegov opstanak na vlasti. Ta vrsta najviše međunarodne korupcije kojom se Vučić bavi, prodajući srpske nacionalne i ekonomske interese zarad opstanka na vlasti, nije dovoljno konstatovana u aktuelnoj društvenoj opozicionoj borbi protiv korupcije, inače toliko izražene u Vučićevom sistemu lične vlasti.
Bez obzira na to šta rade stranci, naš interes jeste ujedinjenje svih opozicionih snaga u cilju političkih promena. Ako ne računamo stavove prof. dr Mila Lompara i Dveri, kao da niko drugi na srpskoj političkoj sceni nije izvukao ovu, drugu Đinđićevu pouku ili zavet o saradnji građanskog i nacionalnog na bazičnim političkim pitanjima smene diktatorske vlasti i uređenja države, kao i pravljenja najšire moguće političke platforme u tome pravcu. I dalje i građanisti i nacionalisti umišljaju da mogu sami nešto da urade, ako su uopšte prava a ne lažna opozicija. Đinđićev princip nas jedino vodi do promene sistema i uvođenja demokratskog i institucionalnog reda, u čemu predstavnici građanskog i nacionalnog političkog pogleda na svet mogu takođe da sarađuju i u budućoj Vladi Srbije nakon pada Aleksandra Vučića. Sa druge strane, sve ideološke razlike treba ostaviti za neku sledeću slobodnu izbornu utakmicu nakon Vučićevog pada i promene sistema kada do izražaja dolaze političke ideologije i programi, pa neka narod odluči kojim putem dalje. Pošteno, zar ne, što bi rekao Đinđić odnosno slogan jedne od njegovih izbornih kampanja.
Umesto toga, nama se danas i od strane vlasti i od strane lažne opozicije naturaju razne nove podele i sukobi između građanskog i nacionalnog, što kao jedinu posledicu ima opstanak vladajućeg režima i ništa drugo. Iako imamo Studentski pokret koji ne haje za podele, iako imamo ljude poput Lompara koji prave spoj građanskog i nacionalnog, opet nam se nameću tzv. podele na đokićevce i lompariste, ili slično, što nikako ne bi smelo da preraste u međusobni rat kao iz vremena postpetooktobarskih okruženja Đinđića i Koštunice.
3. Čuvati nacionalnu slogu – zajedno smo jači!
Nasuprot prve dve pozitivne pouke iz Đinđićeve zaostavštine, stoji ona treća i negativna da su Đinđić i Koštunica propustili priliku da naprave dugoročni politički međusobni aranžman koji bi bio koristan, lekovit i delotvoran za srpsku politiku, o čemu sam prvi put čuo od svetle uspomene Predraga Dragića Kijuka. On je smatrao, a ja se sa tim slažem, da je nacionalno i političko jedinstvo između Đinđića i Koštunice moglo Srbiji dati dugoročniju političku stabilnost. NJih dvojica su bili kompatibilni, jedan je imao ono što drugi nije, i međusobno su se mogli kontrolisati u opštem interesu. Međutim, njihova okruženja, kako u sektoru bezbednosti tako i u njihovim strankama, među tajkunima i drugim političkim uticajima oko njih odigrali su veoma negativnu ulogu da umesto strateške i dugoročne saradnje dođe do rata za prevlast. Imam samo utisak, koji kao neko ko nije bio direktni akter tih političkih dešavanja ne mogu da potvrdim, da njih dvojica lično ne bi bili toliko problem za ovu vrstu saradnje koliko su to bila njihova okruženja, koja su nezajažljivo želela svu vlast u svojim rukama, što je neminovno vodilo ka obračunu sa onom drugom stranom a sveukupno bilo na apsolutnu srpsku štetu.
4. Delovati komitski!
Zašto ovu ideju vezujem takođe za Zorana Đinđića? Iz prostog razloga, što i među organizatorima ovog okruglog stola sede ljudi koji iz prve ruke mogu da posvedoče o ulozi Zorana Đinđića u vraćanja izbeglog Prištinskog univerziteta 1999. godine nazad na prostor Kosova i Metohije, iz Kruševca u Kosovsku Mitrovicu, pokretanju rada srpskih medija na KiM posle NATO okupacije, kao i o finansijskoj pomoći koju je dao za sve to i za druge potrebe, posebno odbrane tvrđave Sever Kosova i Metohije, u koju do dolaska Aleksandra Vučića na vlast i potpisivanja antiustavnog Briselskog sporazuma 2013. godine nikada nije stupila šiptarska teroristička čizma. To svakako nije mogla biti toliko javna politika koliko komitska ideja slanja raznih predstavnika državnih struktura i resursa na sever KiM radi odbrane od prodora šiptarskog terorizma na celu teritoriju KiM i zaokruživanja secesije koju im je priznao i u praksi omogućio tek Vučić. Ovu dobru Đinđićevu praksu nastavio je Koštunica kao premijer, uz pomoć čega se Sever KiM dugo držao kao neosvojiva tvrđava – sve do Vučićevog dolaska na vlast.
Komitska ideja je verovatno najveća moguća sablazan za iščašene umove savremenih srpskih političara i medija, koji će u svakom srpskom pokušaju zaštite nacionalnih interesa videti nekakvu ratnohuškačku politiku. Dakle, svim narodima i država ovoga sveta je dozvoljeno da brane svoje nacionalne i državne interese, pa i vojnim sredstvima, sem Srbima. Dokle ćemo pristajati na takvu nebulozu? Đinđić je hrabro raskinuo sa njom. I što je najvažnije, on je komitski radio, a ne marketinški pričao, kao Vučić.
Slučaj „Banjska”, svakako nimalo slučajno, upropastio je na duži period potencijal jedinog ispravnog scenarija za državu Srbiju, a to je da vojnički na prepad zauzme najveći mogući deo Kosova i Metohije pod svoju kontrolu, i dalje pregovara sa novih pozicija, sve do novog geopolitičkog vremena kada će čitava teritorija južne srpske pokrajine biti reintegrisana u sastav Srbije, a pokrajine konačno ukinute u našoj državi. Suprotno tome, kao i Đinđićevom zaveštanju, imamo posla sa aktuelnom Vučićevom vlašću koja je predala institucije države Srbije separatističkom režimu na KiM zarad podrške Zapada sopstvenom opstanku na vlasti.
5. Biti korak ispred!
Đinđićeva strategija oko Kosova i Metohije je jedan od retkih primera u novijoj srpskoj diplomatiji da je država Srbija išla korak ispred naših neprijatelja i njihovih lobista i pokrovitelja na Zapadu. Ako je do tzv. samoproglašenja nezavisnosti lažne države Kosovo došlo 2008. godine, a Đinđić krenuo sa svojom međunarodnom kampanjom na temu statusa KiM još krajem 2002. i početkom 2003. godine – to nam govori da je startovao punih pet godina pre, praveći veliki diplomatski korak ispred planova i planera stvaranja druge albanske države na Balkanu. A tek njegovo otvaranje teme nezavisnosti Republike Srpske i prekompozicije svih granica na Balkanu u slučaju da se menjaju granice Srbije, do danas je ostao neprevaziđen diplomatski revolucionarni čin i kontraargument, koji ga je najverovatnije koštao života. Bez direktne ili prećutne pomoći Zapada atentat na Đinđića teško da je bio moguć, a motiv je što ovakvu nacionalnu politiku jednog srpskog demokratskog premijera Zapad nije mogao podneti.
6. Nacionalni program
Svi oni koji ne podnose mogućnost da je Zoran Đinđić imao nacionalno osećanje u sebi, koje je dolaskom na vlast postalo državotvorno, autocenzurisaće njegov odlazak na Pale u posetu rukovodstvu Republike Srpske kao vid podrške u trenutku dok Milošević udara granicu na Drini (1994), njegovu čestitku generalu Ratku Mladiću povodom Dana Vojske Republike Srpske (1994) ili opozicioni skupštinski predlog specijalnih veza između Srbije i Republike Srpske odmah nakon što su Hrvati izašli sa predlogom specijalnih veza između Hrvatske i Federacije BiH iz 1993 (koji će kasnije biti pretočen u delo nakon dolaska na vlast 2001. godine). Ali, najviše od svega insistiraće se na cenzuri autentičnog programa Demokratske stranke koji je sadržavao Savez srpskih država, kome se Đinđić vratio u poslednjim mesecima svoga života.
Naime, u jednom od poslednjih intervjua Đinđić je iscrtao kompletan nacionalni program ujedinjenja Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, kome se nema šta ni dodati ni oduzeti posle više od dve decenije od njegove smrti. U tom lucidnom intervju za crnogorski radio (https://www.in4s.net/audio-djindjic-o-znacaju-nacionalne-drzave-o-tome-da-su-crnogorci-srbi-i-ujedinjenju-srpskih-drzava/), on otvoreno i bez ikakve zadrške kaže da su Srbija i Crna Gora dve srpske države, da srpski narod ima pravo da se ujedini kao i nemački, da je naš nacionalni interes formiranje Saveza srpskih država, da je to najprirodnija stvar na svetu i da na tome treba raditi bez obzira na to koliko će vremena biti potrebno za ostvarenje ove ideje, i usput, krajnje opušteno, dodaje potpunu javnu sablazan za građaniste u Srbiji – da su najbolje demokratije nacionalne države…
7. Ne solirati!
Kao što je njegova ofanzivna kosovska i svenacionalna strategija primer za ugledanje, tako je činjenica da je u ovu najtežu moguću političku bitku ušao praktično sam primer za izbegavanje. On je zaista učinio velike iskorake da međunarodnu zajednicu suoči sa nečijim planovima da u mraku radi na potpunoj nezavisnosti lažne države Kosovo, i paljenjem svetla u tako mračnoj prostoriji nema sumnje da je sebi napravio mnogo neprijatelja, što je takođe konstatovao u svojim predsmrtnim intervjuima. Za njegovu ličnu bezbednost, jer teško da me ko može uveriti da njegovo streljanje – raspetog na štakama na ulazu u Vladu Srbije – nema veze sa zapadnom podrškom, bolje bi bilo da je od ove lične strategije napravio državnu i uključio sve delove državnog aparata, pa tako podelio i bezbednosni rizik. Ovako je njegovim ubistvom ubijena i njegova kosovska strategija, što ne može biti slučajnost.
Takođe, najosetljiviji deo njegove strategije oko Kosova i Metohije iz 2002/2003. ticao se ideje o tzv. podeli KiM, koju je preuzeo od Dobrice Ćosića, sa kojim se intezivno viđao i konsultovao u tom periodu. To tek nikako nije smela biti njegova solo inicijativa, jer je veliko pitanje koja srpska generacija ili politička elita ima pravo da zastupa tako nešto. To je svakako tema koja zahteva ozbiljnu raspravu, jer će uvek doći do sukoba mišljenja između onih koji smatraju da treba sačuvati ono što se sačuvati može u trenutku i onih koji ni pod kakvim uslovima nisu spremni na teritorijalne ustupke i podelu državne teritorije. Bez obzira što je ovo bila poslednja opcija za Đinđića, koju bi trebalo aktivirati tek na nekoj novoj međunarodnoj konferenciji ako sva druga moguća rešenja za definisanje statusa KiM unutar Srbije otpadnu, ona je ipak prevazilazila njegova ovlašćenja da o tome sam odlučuje.
8. Ne suditi olako!
Ovo bi mogla biti završna Đinđićeva indirektna pouka u smislu da je njegov primer karakterističan u tom pogledu kako o nečijoj političkoj biografiji ne treba ostrašćeno suditi već je najpre dobro upoznati. U našem političkom blatu imamo građaniste koji neće da čuju za mogućnost da je Zoran Đinđić u poslednjih šest meseci svog života nastupao sa jasnih pozicija nacionalnog i državnog interesa kao prvorazredni srpski patriota, dok mu druga strana rodoljubaca nekoliko meseci pred kraj života nikako ne priznaje i takođe neće da čuje za to, osvrćući se isključivo na njegove političke poteze iz ranijeg perioda u kojima se može naći brojnih zamerki sa srpskog stanovišta. Oba pristupa su veoma neozbiljna i neodgovorna ne samo prema ubijenom srpskom premijeru već i prema našoj nacionalnoj sudbini, koja može ići samo još gorim epilozima ukoliko ne izvučemo ove više nego jasne pouke iz Đinđićeve zaostavštine.
Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri
