Др Зоран Ђинђић је у српском јавном мњењу остао упамћен као образован и изузетно предузимљив политичар, човек огромне енергије, добар организатор, врло прагматичан. Док није освојио власт његова политичка девиза била је да циљ углавном оправдава средства за постизање циља. Изјашњавао се као атеиста, залагао за дефинитивно одрицање од идеала „небеске Србије” и окретање земаљским бригама, док је национално осећање гурао у позадину. До краја је остала нејасна његова биографија из раног, немачког периода, као и његове везе са страним обавештајним службама и домаћим криминалним круговима, док је посебно контроверзна тема његово понашање за време НАТО бомбардовања Србије и лично богатство које је остало иза њега. Ђинђићеви поштоваоци ценили су његов модерни политички активизам и оптимизам, док су га противници оптуживали за недостатак патриотизма и аморалност.

Једни су га, дакле, сврставали у први ред европских лидера 21. века, док су други у њему видели издајника. Изгледа да и данас важи ова црно-бела перспектива погледа на Ђинђића. Постоји ли, међутим, један другачији, од ових стереотипа ослобођени Ђинђић?

Мислим да је дошао тренутак да поновим једну необичну и смелу тезу са којом сам изашао још пре много година: постоје два Ђинђића, један док је био у опозицији и други по преузимању власти. У овом другом и знатно краћем делу његовог живота посебно су важни последњих мање од пола године.

Зоран Ђинђић је можда један од изразито малог броја политичара на свету које је власт променила на боље. У дневној, међустраначкој политици задржао је сурово прагматично понашање. У свему томе ипак остаје нејасно колико је – по српски народ и државу трагичан – сукоб између њега и Коштунице њихов лични избор, а колико игра дубоке државе, тајкуна и безбедносно-криминалних структура са обе стране.

Насупрот свему томе о чему се може доста дискутовати, у државној политици Ђинђић је донео, слободно можемо рећи, епохалне новине које износимо у 10 теза:

1. Увео је дипломатски принцип државне неутралности (видљиво на примеру подељености Европе на „Стару“ и „Нову“, у зависности од односа према Америци, а све по питању (не)ратификације уговора са Америком о немогућности суђења америчким војницима у било којој држави света, изузев у Америци);

2. Први је петооктобарски вођа који је показао извесну дозу евроскептицизма и указао на лицемерје западне дипломатије према српском питању на Балкану, важеће без обзира на владајући режим у Београду;

3. Први је прозападни политичар у Срба који је устврдио да „су за неке људе у Европи и свету добри Срби-демократе само они Срби који се одричу националног интереса своје земље“;

4. Једини је демократски вођа који је био у сукобу са Б92 (бивајући жестоко критикован са ове РТВ пред смрт), и изјављивао да се за демократске заслуге добијају медаље, док ће националне фреквенције бити дељене по закону;

5. Увео је дипломатију „првог потеза“ или „корака испред“ у односу на текуће решавање питања статуса Косова и Метохије, што је невиђен прелом у односу на српску политику „кашњења“ или „корака после“, карактеристичну за читав 20. век. На тај начин је „некога ухватио усред неких радњи“ и „некима пореметио концепцију за Балкан и Косово и Метохију“;

6. Довео је у питање могућност мултиетничког друштва на Косову и Метохији и јавно се заложио за заустављање албанског ширења на Балкану и решавање српског националног питања, рекавши да Срби на Косову и Метохији „нису ни нападнути као грађани, већ као Срби“;

7. Први је српски политичар који је јавно повезао судбину Републике Српске са судбином Косова и Метохије, на том беспрекорном примеру показујући вечиту политику „дуплих стандарда“ са Запада, јер није могуће истовремено бити за јединствену БиХ и независно Косово;

8. Ставио је до знања војвођанским сепаратистима свих боја да питање Војводине не постоји и да је једина њена политичка будућност у „јединственој Србији“;

9. Апсолутно је најзаслужнији за суштински корак повратка веронауке у школски систем и завршетак радова на свесрпском саборном храму Светога Саве у Београду;

10. Први је, без околишања, директно у лице рекао Србима да им благостање не може доћи само од себе нити од помоћи других, него да морамо почети много више да радимо и да се сами изборимо за бољи живот, сведочећи ове речи својим примером активизма и оптимизма.

Једни ове његове последње животне потезе тумаче као прости наставак високо прагматичне политичке праксе: све је то био добро прорачунати политички маркетинг и интерес, највише да се задобије наклоност у традиционално ненаклоњеном „патриотском“ делу бирачког тела. Други, чије мишљење делим, у томе виде елементе личног преобраћења у духовном и националном смислу и потпуно новог погледа на национални интерес.

Шта би, дакле, била истина о мотивима за последње Ђинђићеве политичке и државничке наступе? Тајна се крије у последњим месецима његовог живота. Ту тајну тешко да бисмо могли да докучимо да нема једне ствари која нам потпуно осветљава поглед на тог „новог“ Ђинђића. Ради се, наиме, о кампањи коју је покренуо за одбрану српских националних интереса у региону, и посебно на Косову и Метохији. И за ову кампању се лако може рећи да је ту био у питању његов дневно-политички интерес да вербално брани Косово, како не би због индиферентног става према том питању изгубио прве следеће изборе. Овај аргумент би имао логике да је Ђинђић ову кампању отворио на унутрашњем политичком плану као што то Александар Вучић данас стално чини глумећи патриотизам, јер га то ништа не би коштало. Међутим, први и основни, потпуно преовлађујући тон овој кампањи давала је њена спољно-политичка оријентација, дипломатска и медијска битка за Косово и Метохију на међународном плану, чиме је истога часа Ђинђић створио себи много непријатеља и угрозио своје међународне позиције. Ово никако није могао бити његов реално-политички интерес, већ ствар личног избора.

Наиме, првог фебруара 2003. године Зоран Ђинђић је затражио од команданта снага НАТО-а у југоисточној Европи Грегорија ДЖонсона да обезбеди услове за неодложан повратак до хиљаду припадника српских снага безбедности на Косово и Метохију. Затим је упутио опомињујућа писма Савету безбедности УН, шефу УНМИК-а и шесторици водећих светских лидера: ДЖорџу Бушу, Владимиру Путину, Тонију Блеру, Герхарду Шредеру, Жаку Шираку и Силвију Берлусконију. У том периоду је дао и велики број интервјуа водећим домаћим, европским и светским медијима покрећући тему Косова (Шпигл, Тајмс, Глас Америке, ТВ БиХ, Франкфуртске вести, Вечерње новости, РТРС… ). Шокирао је светску јавност повезујући евентуалну независност Косова са следственом прекомпозицијом региона и могућом независношћу Републике Српске. Састајао се интензивно са Добрицом Ћосићем, аутором чувене идеје поделе Космета, као и са виђенијим косовско-метохијским Србима, чију је подршку добио, почео је гласно и јасно да се жали да је Србија добила премало од Запада за кооперативност коју је показала од октобра 2000. године, почео да показује скептицизам према Европској Унији у коју треба да уђемо тек за 10 година…

Његови најближи сарадници из тадашње Владе сведочили су о том „другачијем“ Ђинђићу. Једни се сећају своје збуњености када је Ђинђић дошао на седницу Владе и поставио нимало наивна питања: шта треба да се ради ако Косово постане независно, шта ако Албанци крену да протерују преостале Србе са Косова и Метохије, шта ако се направи изненадна ревизија Дејтонског споразума која би укинула Републику Српску… Други чак тврде да је Ђинђићевим убицама „био неопходан некакав миг споља“, да тај „миг“ има везе са његовом кампањом за Косово, односно да „та његова одлука да неким моћним круговима помрси рачуне, а другима отворено покаже да нешто нису у стању или не знају да ураде, има везе са његовим убиством, само два и по месеца касније“ (НИН, Београд, 5. мај 2005, стр. 18-21).

Од дневног политичара до државника

Сви се, међутим, слажу у томе да је од дневног политичара Ђинђић наједанпут постао државник. Ево шта он сам о томе каже седам дана пред смрт: „Због тренутног стања ствари озбиљно сам забринут за Србију коју остављамо својој деци и унуцима. Све што сам у животу постигао, постигао сам пливајући узводно. Никад нисам бирао лакши пут. Зато и мислим да на њега немамо право, поготово сада кад се на дневном реду историје нашло кључно питање српске државности. Питање без чијег решавања нећемо моћи да планирамо ни своју будућност, нити да решимо проблем српске етничке угрожености који је у доброј мери и последица нејасног статуса српске државе којој прети опасност да постане предмет туђих етничких апетита. Дубоко сам уверен да ми морамо да имамо коначно заокружену државу, пошто она само тако може да брани свој национални интерес. Нас више не сме задовољавати да имамо суверенитет споља, док нас изнутра изједа неки осми путник. Нама у државном гнезду не треба кукавичије јаје. Не бих волео да учествујем у нечему због чега би неко кроз педесет година имао разлог да за мене каже: Онај Ђинђић је био наиван, правио је државу за неког другог“ (сви цитати који следе преузети су из књиге: Зоран Ђинђић о Косову, Удружење грађана Цер, Београд, 2003).

Проблем за међународну заједницу у појави једног оваквог националног лидера морао је бити велики: познати Милошевићев противник, чувени опозиционар, велики демократа и западњак, један од најперспективнијих европских лидера по суду разних иностраних установа које су му додељивале бројне награде, онај који је испоручио Милошевића у Хаг, политичар са изузетним познанствима и везама на Западу, који је говорио више језика и потпуно познавао/живео Запад – наједанпут почиње да свим снагама брани српске националне интересе и указује на неправилности у западном односу према Србима. Шта урадити са таквим политичаром? Не можеш му прикачити етикету да је ретроградна снага, настављач Милошевићеве политике, нови Милошевић, изоловати га и увести му санкције. То би изгледало крајње провидно и чак смешно. Не можеш користити уобичајену прозападну идеолошку аргументацију против српског национализма, јер је Ђинђић био баштиник, следбеник и апологета тих истих прозападних идеја. Мораш или направити потез непријатељства према дојучерашњем пријатељу, па тако открити своје праве намере, или бити поштен и удовољити његовим захтевима?! Ово је била веома сложена и тешка ситуација за западну дипломатију.

Није било начина како му доскочити. Ђинђић је био дугорочни победник, имао је све аргументе на својој страни и чисту прозападну биографију. Требало је много времена да му се прави нова биографија и измишљају афере. Дуго би потрајало док би га изоловали и сменили. Таман је све изгледало завршено са Србима, а одједном добијају можда и много већи проблем него што су га имали са Милошевићем. Шта им остаје као једино решење? Једино да га убију. Или не реагују на информације о домаћим припремама атентата на њега или га чак и потпомогну са своје стране.

Зоран Ђинђић је констатовао једну просту чињеницу за коју нам је дуго требало да је схватимо: немамо сигурних савезника, али имамо константне непријатеље, наше интересе неће нико други бранити него се ми морамо на томе одлучно ангажовати. Ево његових речи: „Србија треба да крене у одлучну политичку иницијативу! Акција нама у овом тренутку не може да шкоди. Први корак у овој тактици је наметање теме! Ова одлучна иницијатива ће најпре збунити и наљутити међународну заједницу! Нико не ради за нас, а постоје они који раде против нас! Зато само својом акцијом можемо да парирамо таквом стању ствари“.

Да ли је Зоран Ђинђић од атеисте постао верујући човек (по сведочењу митрополита Амфилохија, пред смрт је приликом службеног боравка у Јерусалиму, на личну иницијативу, посетио Христов гроб), од национално несвесног Србина – заштитник националних и државних интереса, од европејствујушчег политичког лидера – евроскептик? Да ли је Ђинђић тек са позиција власти увидео нека спољна политичка кретања уперена против српског народа, која у време свог опозиционог стажа није примећивао или је мислио да су изазвана искључиво Милошевићем? Да ли је, коначно, Ђинђић пред смрт помирио у себи вредности „небеске“ и „земаљске“ Србије? Да ли је између личног и страначког интереса, са једне, и општег, националног и државног интереса, са друге стране, Ђинђић изабрао ово друго? И да ли је због свега тога морао бити убијен?

Можемо о др Зорану Ђинђићу мислити шта год желимо. Можемо одбацити и саму помисао да се уопште могао променити или да пар месеци исправних ставова могу искупити деценије погрешних. Можемо његове предсмртне политичке иницијативе гледати како год, али морамо признати да је у овим његовим активностима Србија по први у пут после 1945. године имала некакав покушај државне стратегије. Тако крупан државнички чин није могао учинити „стари“, „дневнополитички“ Ђинђић, већ један потпуно „преумљени“, „преображени“ – „нови“ Ђинђић, који је добро разумео шта се Србима спрема, не желећи да изгуби душу гледајући своје личне интересе без обзира на пропаст свога народа коју је видео да долази. Минимум што данас можемо јесте да изразимо поштовање према овом Ђинђићу, који по историјској вредности и значају далеко превазилази све оно по чему желе да нас натерају да памтимо „званичног“, „обрађеног“ Ђинђића. Докле год „Српско питање“ на Балкану остане нерешено, актуелност Ђинђићеве последње, предсмртне политичке визије неће проћи.

Непознати Ђинђић

Далеко пре мартовског погрома српског народа на Косову и Метохији 2004. године и проглашења тзв. косовске независности 2008. године (што се све догодило након његовог убиства), дакле на време и корак пре, Зоран Ђинђић излази са „Стратегијом за Косово и Метохију“ (у питању је документ интерног карактера са којим су били упознати само представници највиших државних органа Србије и најзначајнијих националних организација Срба на Косову и Метохији), у којој између осталог стоји: „Србија треба да крене у одлучну политичку иницијативу. Основу те иницијативе треба да чини захтев да се већ у садашњој фази јасно дефинишу права и интереси Срба на Косову и Метохији, као и механизми заштите права српске заједнице на КиМ. Први корак у овој тактици је наметање теме. Независна држава Косово и Метохија најлакше ће настати у мраку и тишини. Чим се упали светло и чим почне отворена расправа, наше шансе расту. Први конкретни захтев на коме треба да инсистирамо јесте враћање контигента војске и полиције, што је предвиђено резолуцијом 1244. Треба да захтевамо тачан датум повратка. Мало је вероватно да ће овај захтев бити спроведен, али инсистирањем на њему стварамо простор за неке друге захтеве. Када се међународна ситуација нашом активношћу разбистри, свима ће бити јасно да се Резолуција 1244. не спроводи искључиво у оним деловима који штите интересе Србије и Срба…”

У писму СБ УН од 7. фебруара 2003. године Ђинђић каже: „Шта рећи о ауторитету међународне заједнице ако ниједан захтев који се тиче права државе Србије и Црне Горе није остварен: ни решавање проблема Косова путем „аутономије“, ни враћање протераних Срба, ни враћање контигента војске и полиције, ни афирмација суверенитета Србије и Црне Горе? Оправдани приговор који се међу грађанима чује јесте да демократска Србија нема бољи међународни третман око решавања косовског проблема него што га је имала када није била демократска“.

„Вечерње новости” од 27. фебруара 2003. преносе једно луцидно Ђинђићево питање: „На новинарско питање које би решење на Космету задовољило све три стране, премијер је одговорио контра питањем: А, која је трећа страна? Па, међународна заједница – одговорио је новинар РТС-а. Шта, зар и они треба да добију део Косова и Метохије – упитао је Ђинђић“.

У интервју за „Франкфуртске вести”, који преноси „Политика” од 28. фебруара 2003, Ђинђић изговара ретко озбиљно јеретичку мисао за једног прозападног политичара у Србији: „Мени је веома жао што су за неке људе у Европи и свету добри Срби-демократе само они Срби који се одричу националног интереса своје земље и што неки мисле да рат у Ираку треба да буде наш национални интерес, а не решавање питања Косова“.

Забрањени Ђинђић

У свом последњем штампаном интервјуу („Вечерње новости”, 6. март 2003) Ђинђић преноси реакције Запада на његову иницијативу око КиМ и даје скицу националног интереса како га он види: „Реакције које су до мене дошле биле су заиста прилично нервозне. Али, имам утисак и да сам понекога ухватио усред неких радњи. Чини ми се да некима реметимо концепцију за Балкан и Косово и Метохију. Треба их и разумети. Таман су били направили свој концепт, а онда неки Ђинђић почиње да пали светло. И говори: Станите, не може више тако, да видимо шта је досад урађено и куда даље. Мени је ова реакција била доказ да, у суштини, постоји неки прећутни план да се 2004. или 2005. године заокружи независност Косова.

Бојим се да се неке ствари нису битно промениле од тренутка када сам пре седам-осам година, на једном предавању у Америци, рекао да ми тадашња америчка политика личи на Титово: „слаба Србија – јака Југославија“.

Не смемо више дозвољавати да свој национални интерес дефинишемо према томе шта неки други мисле да је наш национални интерес. Као човек који размишља о својој деци и унуцима, забринут сам због демографске ситуације, дебаланса између албанског и српског нараштаја становништва. Толико да озбиљно размишљам о будућности српске државе у којој би живело милион и по Албанаца који би имали право да купују некретнине на Теразијама, да купују предузећа на приватизацијама новцем од трговине дрогом који се мери десетинама милијарди долара. Због тренутног стања ствари озбиљно сам забринут за Србију коју остављамо својој деци и унуцима”.

Синиша Николић, тадашњи Ђинђићев шеф кабинета, сведочи о једном неформалном разговору са западним дипломатама у Бриселу из тог периода: „Почетком новембра 2002. године присуствовао сам обраћању премијера Србије Зорана Ђинђића представницима поткомитета за европске интеграције ЕУ и другим званичницима ЕУ у Бриселу. Била је то прилика да у неколико дана дружења са Ђинђићем од њега чујем почетне иницијативе за решавање коначног статуса Косова. Изражавао се сликовито као и увек: Наш највећи противник, као и до сада, јесте заборав. Као да се трудимо да косовски проблем што пре ставимо под тепих очекујући да ће се он једног дана решити сам од себе. Бојим се да ће међународна заједница у догледно време рећи: косовска независност је тако велика дивља градња да не можемо да је рушимо; хајде да је легализујемо. Тако би Косово постала својеврсна међународна Калуђерица. У званичном обраћању Ђинђић том приликом није експлицитно објашњавао своју Косовску иницијативу, али је у неформалним разговорима са дипломатама жучно и детаљно представљао сценарио решавања коначног статуса. Имао сам утисак да су његови саговорници посебно негативно реаговали на термин коначни статус.

У једном тренутку, стојећи у холу конгресне сале са шољом кафе у руци, окружен са десетак европских дипломата, Ђинђић је одговарајући на њихова питања играо праву симултанку која се није звала шах, већ Косово. Није време за коначно решавање косовског питања, рекао је један дипломата. Када ће бити време?, питао је Ђинђић, и не чекајући одговор, сам одговарао: Када на Косову не буде више Срба? Када после законодавног, судског и извршног атрибута државне суверености, који сад имају, Албанци добију и ингеренције над безбедношћу? Када међународна заједница, након вероватног рата са Ираком, буде хтела да покаже да нема ништа против муслимана и Албанцима поклони косовску независност?

Имао сам утисак да су његови саговорници тај скуп напустили дубоко узнемирани. Чинило се као да је премијер Србије упалио светло у просторији у којој су они у мраку завршавали неки започети посао.

Шетајући бриселским улицама, понесен утиском претходних дискусија, говорио ми је о корацима које треба направити у решавању питања Косова. Први корак је анимирати међународну заједницу по питању Косова. Она не жели да јој ми сада намећемо то питање, али ми морамо инсистирати на конкретном предлогу. Тај предлог би био стварање Беле књиге о учинку међународне заједнице на Косову у протекле четири године. Да видимо коју оцену би добио повратак војске и полиције у складу са Резолуцијом 1244, како би оценили повратак Срба у своје куће, шта би рекли за безбедност неалбанског живља, коју оцену заслужују стандарди? Други корак је да у Савету безбедности иницирамо доношење резолуције о федерализацији Косова и давању Србима конститутивних права. Ако то ипак не би функционисало, вероватно би следећа иницијатива морала да буде – разговор о некаквом Кипарском моделу за Космет, са цивилизованим територијалним размештањем становништва. Србија би са том федерацијом имала асиметричан однос – са српским ентитетом дубље, са албанским лабавије везе. Ако ни то не буде функционисало, онда би, после неколико година, морало да уследи неко интерно разграничење. О разграничењу би се на миран начин договорили Србија, косовски Срби и Албанци, уз сагласност међународне заједнице. Крајња, резервна варијанта је: међународна конференција. Битно је да не изгубимо иницијативу, чиме бисмо показали да смо незаинтересовани за Косово. Управо то многи у међународној заједници очекују од нас – да се предамо“ (НИН, Београд, 5. мај 2005, стр. 21).

Можемо се, наравно, слагати или не слагати са Ђинђићевом стратегијом и посебно завршном ћосићевском идејом поделе Косова и Метохије, али нема сумње да је ово био правовремен покушај да се на Косову и Метохији спасе све што се спасти може и сачува држава Србија што неокрњенија, и то у много тежим и по нас неповољнијим геополитичким околностима него данас.

Последњи ТВ интервју

Последњи Ђинђићев телевизијски интервју дат је за Радио-телевизију Републике Српске приликом његове посете Бањалуци 21. фебруара 2003. године. У овом веома битном разговору на сва кључна српска национална питања Зоран Ђинђић најпре констатује да је Влада Србије, две године после 5. октобра, стекла одређени демократски кредибилитет и право да постави и нека тешка питања, „јер ако наш међународни углед треба да се заснива на томе да ми прећуткујемо своје националне интересе, онда нам тај углед баш и не треба много” (хттпс://www.yоутубе.цом/wатцх?в=а4__Ф3им7о0). Он каже да економске реформе неће успети ако се најпре не реше крупна питања у региону, али не на уштрб српског народа: „Ако се у Београду покрене нека тема онда је то одмах национализам, а ако се на другој страни покрене десет пута оштрије иста тема онда је то разумљиво, онда су то ране из прошлости, онда се ту траже нека оправдања”. За питање Хашког трибунала је рекао да „Карла дел Понте има своје приоритете, а ми имамо своје: наш циљ није да будемо одликаши баш у сваком предмету”. Ђинђић отворено признаје да Србија није направила тимове за односе са Републиком Српском, Русијом, Кином, што сматра катастрофом, посебно у економском смислу. Такође, он каже да је „прошло то време када се Србима могла приписати колективна одговорност”. За Србију Ђинђић каже да је „кичма Балкана, на главном путу између Блиског истока и Европе”, да је лидер који има идеје које жели да понуди свима у окружењу у заједничком интересу.

У овом интервјуу, који се испоставио као његово политичко завештање, Ђинђић отворено и храбро поставља питање двоструких стандарда на Западу и излаже неке потпуно нове политичке ставове: „Кад се прича о националним интересима, онда Америка може да има национални интерес у Ираку, а Србија не може да има национални интерес на Косову – како? Заслужили смо да се наш национални интерес уважава… Ви у свету не можете ништа да урадите ако не произведете кризу… Прва фаза је стварање у светском јавном мњењу расположења да се тема Косова и Метохије покрене. Друга фаза је да ми изађемо са својим идејама како то питање може да буде решено… Ми нећемо одустати. Ми ћемо, без обзира на критике и молбе која сам ја добио из многих центара светских да мало спустим лопту, да ту тему не таласам, ја сам рекао не, ја имам поштовање за ваше приоритете, за ваше државне интересе, али немојте да тражите од мене да то буду моји приоритети… Као што ја вас уважавам, уважавајте и ви мене. Биће тешко, али ниједан велики посао се не може без муке обавити… Пошто сте иста држава ви треба да дозволите да албански бизнисмени купују по Србији, да учествују у приватизацијама… нека купе Теразије, Електропривреду и нека сутра Србија буде албанска држава – то је оно што неће се десити и што ћемо ми спречити… Ако не важе границе република бивше Југославије на питању Србије, онда неће важити ни за кога, јер како објаснити сада да је једини преседан направљен управо на Србији… Ако ви желите да сада створите албанску државу у 21. веку на територији која припада држави Србији, онда ћете отворити поново процес који сте мислили да сте Дејтоном затворили… Мислим да је то био то један врло конструктиван мој приступ који је изазвао, по мом мишљењу, у Сарајеву неоправдано нервозне реакције, који је у Вашингтону изазвао можда оправдано нервозне реакције и који у Бриселу није био добро примљен, али је то истина… Ја сам много више изгубио лично него што сам добио, али ја сам један свој кредит који имам за последњих 10 година као демократски политичар на Балкану ставио на један тас за који мислим да је од државног и националног интереса. Ако моји пријатељи у свету кажу – Е, сад си нас разочарао – онда они нису моји пријатељи… То да ви сада странце укључујете као део своје унутрашње политике – то је болесно. Ми имамо ту болест још увек у Београду. Ми имамо амбасадоре неких земаља који се понашају као да су шефови странака у Србији… Ми морамо као грађани да тај став заузмемо да поштујемо себе… и да не допустимо да се толико са стране мешају у наше односе… У овим стварима националним маркетинг је једна врло ружна ствар… ”.

Ово су свакако политичке изјаве на које нисмо били навикли од Зорана Ђинђића и било ког прозападног политичара у Србији.

Национални Ђинђић – За уједињење Србије, Црне Горе и Републике Српске

Упркос огромној цензури којој је изложено све оно што је Зоран Ђинђић говорио и радио у последњих шест месеци свога живота, време је да шира јавност упозна и друге његове непознате политичке идеје које су од капиталног значаја, попут уједињења Србије, Црне Горе и Републике Српске, као – како се Ђинђић изразио – „најприродније ствари на свету”.

У једном телефонском интервјуу за црногорске медије уочи смрти Ђинђић практично излаже нови национални програм: „Ми смо једна држава, једна заједница Србије и Црне Горе – две српске државе. Ми мислимо да је једино решење нашег националног и државног питања након распада бивше Југославије у томе да се створи Савез српских држава у који би ушле Србија, Црна Гора и Република Српска и да то треба да буде наш политички и национални циљ. Ако то не може одмах, ми треба да радимо на томе и треба да се трудимо као што се Западна Немачка трудила 50 година да припоји Источну Немачку. Да се изврши то јединство јер је то нешто природно, тако и ми треба да кажемо најприроднија ствар на свету је да се ми спојимо. Ако сада услови нису такви – радићемо на томе да за две, три године буду. И да направимо једну државу чије ће језгро бити Србија, Црна Гора и Република Српска која ће бити уређена држава… у којој се зна који народ је ту државу створио, уз сва права за националне мањине, уз сва грађанска права… Јер све друге државе које су демократске, као што су Немачка, Француска, Италија… су националне државе. Што значи да та прича, која се и код нас често шири, да ми треба да будемо грађанска држава а не национална држава потиче од људи који не познају уопште историју. Најбоље демократије су настале у националним државама…“ (хттпс://x.цом/боскообрадовиц/статус/1230514007603384321).

Из овог кратког цитата можемо извући више изврсних политичких порука које чак и многи тзв. српски националисти нису смели јавно да искажу, а камоли да се то очекивало од оног „званичног Ђинђића”: да су Србија и Црна Гора две српске државе, да српски народ има право да се уједини као и немачки, да је наш национални интерес формирање Савеза српских држава, да је то природно и да на томе треба радити без обзира на то колико ће времена бити потребно за остварење ове идеје, да су најбоље демократије националне државе… Све шок до шока за острашћење грађанисте и другосрбијанце који би да присвоје Ђинђића за своје анационалне или чак антисрпске ставове, иако он никада није био без националног осећања, о чему сведочи и његова посета др Радовану Караџићу на Палама за време грађанског рата у бившој Југославији или честитка генералу Ратку Младићу поводом Дана Војске РС.

Кад прочитате све ово, да ли је то Зоран Ђинђић о коме нам причају последњих деценија његови обожаваоци или неки потпуно другачији и непознати? Зашто нам је забрањено да све ово знамо о Ђинђићу? Зар је код његових поштовалаца са прозападне стране српског политичког спектра дошло до цензуре свега што је говорио у ових последњих пола године живота, јер је то оцењено као недопустиво „националистичко скретање”¬? Зар ћемо дозволити да нам све ово остане табу тема у његовој биографији?

Нема нити једног разлога да се о Зорану Ђинђићу, његовом лику и делу, не разговара из класичног научног угла – ЗА и ПРОТИВ. Као и свака велика историјска личност имао је много и великих мана и врлина, радио и многе добре и лоше ствари. Међутим, оно што се никако не сме допустити јесте цензура последњих шест месеци његовог живота, које као да нису постојале за многе његове биографе и следбенике. А можда се управо у њима крије његова искуствена, зрела и завршна политичка мисао.

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери