Јавни дуг Србије износи 39,2 милијарде евра, односно 41,5 одсто бруто домаћег производа (БДП), што је знатно испод критичне границе од 60 одсто која би креаторима фискалне политике налагала да доносе план за његово смањење, али задужење код банка расте, од 2022. је повећано 14 пута.
Подаци са последње аукције дужничких записа говоре да је продато мање обвезница него што је држава планирала јер је интересовање улагача у српски дуг тренутно у паду, иако је рано за доношење закључка да ће то бити тренд.
Ипак, списак поверилаца показују да се држава све више задужује код пословних банака јер је поређења ради, висина тог дуга 14 пута повећана од фебруара 2022. до фебруара ове године. Тада је према подацима Управе за јавни дуг износила само 375 милиона евра. Сада се тај дуг попео на више од пет милијарди евра.
Истовремено, у паду је дуг према купцима дужничких хартија Србије у динарима. Подаци Управе за јавни дуг показују да се износ тог дуга смањује након неколико година рапидног раста. Наиме, у фебруару ове године износио је 6,6 милијарди евра, док је у истом месецу 2024. био 7,4 милијарде.
Анализа задуживања државе, односно структуре јавног дуга, показује да се, мерено по висини дуга, пословне банке налазе на трећем месту српских кредитора. Одмах иза купаца еврообвезница и динарских државних дугорочних обвезница.
Поређења ради, пословне банке се 2020. уопште нису налазиле на списку првих 10 кредитора Србије, да би се од „ковида“ подизале на листи због све значајнијег задуживања државе.
Нарочито је то приметно код задуживања за изградњу великих и значајних инфраструктурних пројеката. Осим београдског „малог метроа“ држава се последњих година код домаћих банака задужила и за изградњу Националног стадиона и пратећих инфраструктурних објеката, али и за путне правце попут Дунавске магистрале или пута Рума – Шабац – Лозница.
За већину тих пројеката кредит је узет управо код Поштанске штедионице, практично једине државне банке у Србији.
Недавна вест да држава није успела да прода све планиране обвезнице, додатно је потпирила спекулације да ризик земље расте, односно да се исцрпљују извори финансирања дуга. А тиме се банке, а нарочито она државна, намећу као све чешћи извор финансирања.
Ипак, стручњаци кажу да из последњег случаја не би требало извлачити јасан закључак. Уверени су да су српске дужничке хартије и даље атрактивне инвеститорима, али уз могућност да њихова цена у будућности буде нешто виша.
Другим речима, да принос на те обвезнице буде мало већи што ће држави представљати већи трошак приликом враћања дуга, а инвеститорима, у исто време, сигнал да је ризик улагања ипак мало већи него што је био.
Ипак, како верују, то не мора нужно бити сигнал да Србија има повећан кредитни ризик или да је проблематичан зајмопримац. Једноставно, могуће је да су због међународних околности и тензија инвеститори опрезнији и селективнији него што су били.
Ако је интересовање за обвезнице мање него иначе то ће као последицу имати повећан принос као начин да се њихова атрактивност повећа.
Ипак, у таквој ситуацији држава има избор или да смањи задуживање или да пронађе нове изворе. Пословне банке свакако јесу један од извора, али њихово кредитирање, како су раније поручивали контролори трошења јавног новца, има своју лошију страну.
Како је упозоравао Фискални савет, то је најнеповољнији вид задуживања, односно најскупљи.
Примера ради, каматна стопа за кредите за Дунавску магистралу и пут Рума – Шабац – Лозница била је око осам одсто.
„Укупна вредност тих кредита је више од 600 милиона евра, а уобичајена каматна стопа је између осам и девет одсто. Дакле, каматне стопе на ове зајмове су знатно изнад нивоа осталих кредита за изградњу путне инфраструктуре“, наводено је у тој анализи.
„Притом, ови извори финансирања су били углавном интервентног карактера. Ти зајмови нису примарни избор, већ се њима прибегавало након што се планови финансирања из других извора нису остварили, а радови на тим деоницама су већ били у току. На све то повлачени су у раздобљу веома неповољних општих услова на тржишту зајмова, што је узроковало високе каматне марже. На крају, имајући у виду да се пројектује инфлација од око три одсто у средњем року, ове динарске кредите, са каматним стопама између осам и девет одсто, не можемо оценити као повољне“, навели су у тој институцији.
Поштанска штедионица је последњих година постала један од водећих државних кредитора. Кредити ове банке дати за најразличитије инфраструктуре пројекте државе премашили су милијарду евра.
Тим кредитима финансира се, осим тунела у Београду, и Национални стадион и пратећа инфраструктура, као и изградња саобраћајнице на Макишком пољу. Такође, Поштанска штедионица кредитира и државна, односно јавна предузећа, попут Србијагаса или предузећа у оквиру система железнице.
Вест да почињу припремни радови за изградњу тунела у Београду, од Карађорђеве улице до Дунавске падине подсетила је и на чињеницу да се и за овај пројекат, назван још и „мали метро“ држава задужила код банке Поштанска штедионица и то за износ од 24,9 милијарди динара.
Саговорници Форбса рекли су да је узимање кредита код пословних банака, а што бележи последњих година драстичан раст, последица брже и једноставније процедуре кредитирања од неких других облика. Такође, банке зајам држави виде као један од најмање ризичних пласмана што олакшава процедуру добијања кредита.
Ипак, овакво задуживање има и своје наличје. Осим што је нешто скупље од других потенцијалних видова задуживања држава на овај начин сопственој привреди прави нелојалну конкренцију. Тиме што ће банке увек предност приликом задуживања дати држави у односу на привреду.
Што се пак, раста задуживања конкретно код Поштанске штедионице тиче, уверени су да ова банка под директном контролом државе, одобрава кредите које доносиоци одлука у приватним банкама не би тако лако одобрили, односно кредита који би теже могли да „прођу“ процену ризика и остале процедуре чланова независних управних или извршних одбора банака.
Извор: Бета
