Прошло је 35 година од 9. марта, побуне незадовољног народа која је имала шансу да нешто промени и предупреди страдања која ће уследити. Ништа се није променило, остало је само сећање на озбиљан сукоб са полицијом, водене топове, сузавац, тенкове на улицама Београда, погибију двоје људи… Већина учесника уколико је преживела ратове деведесетих, успела да избегне негде у свет или пак остане у Србији сад је у неком позном добу где чудом не може да се начуди како се мало тога променило за три и по деценије. Осим што Слободана Милошевића стицајем околности само физички нема.
ТВ Бастиља и даље теледиригује мислима и духом овог народа усмеравајући га увек на погрешну страну. Наравно уз свесрдну помоћ бројних других телевизија које је режим у међувремену формирао по садржају управо ТВ Бастиље из најгорих дана.
Вук Драшковић се вратио својим комунистичким коренима продајући све и сваког за мало личног ћара. А толико му је некад народ веровао.
Бранислав Лечић, најпрепознатљивији вођа тзв. плишане револуције коју су покренули студенти одмах након 9. марта, данас води квиз на опскурној Вучићевој телевизији користећи сваку прилику да опљуне студенте који се тренутно због истих ствари буне. Да не говоримо колико је страшно и поражавајуће што је баш та особа била једно време министар културе у Ђинђићевој влади одмах по смени Милошевићевог режима.
Драгољуб Мићуновић, бивши председник ДС, коме је тада 9. марта услед велике количине сузавца позлило још је жив и о његовим активностима нас редовно обавештава Наташа Вучковић, бивша народна посланица ДС, кад га изведе негде на колаче.
Онај који га је оптуживао како је јахао попа, Војислав Шешељ, је такође, још жив, и попут свог кума Вука Драшковића нема шта није укаљао или издао за мало личног ћара и промоције. Сама чињеница да су кумови и даље присутни на политичкој сцени и да као и увек, сваки на свој начин, подржавају и бране актуелни режим, најбоље говори колико је свака побуна, па и она 9. марта испала режирана заблуда, а не историјска шанса каквом је види већина учесника.
Три и по деценије после 9. марта и више од 25 година од смене Милошевичевог режима, данас у Србији се организује научни скуп о вредностима Слободана Милошевића! Актуелни су опет Марко и Марија Милошевић, овог пута реч је о унуцима и онај ко је случајно заспао тог 9. марта, а данас се пробудио, мислио би да су деведесете и даље на снази. Као и сва политичка и друга правила које су те године устројиле и утабале.
Драган Ђилас, који се некад као студент прославио питањима упућеним председнику Слободану Милошевићу, сматрајући себе тада способним и равноправним да распреда домаћу и светску политику, данас то право одузима студентима који се буне, сматрајући да немају довољно знања и искуства да би уопште учествовали у тако нечему, а камоли испостављали некакве захтеве.
Оно што је најтрагичније од свега што су те три и по деценије заправо наши животи, а не тамо неке године које се уче на часовима историје. Ми који смо тог 9. марта били на улицама Београда верујући да су промене могуће и даље протестујемо на исти начин верујући у исте ствари. Срећа што живот нема репризу, иначе, ко зна колико би ми могли тако, убеђујући и себе и друге да су истинске промене могуће и неопходне. Зоран Ђинђић је платио главом то веровање. И није једини. А како сада ствари стоје, нажалост, неће бити ни последњи.
Оно што морамо признати да се бар мало променило је то што се сви они који су се грохотом смејали на Шешељеве приче о томе како је Мићуновић јахао попа, сада дрхте од страха, укључујући и аутора ове оптужбе, да не буду јахани. Са седлом или без њега, свеједно.
Недовољно, признаћете, за све оне побуне и страдања почев од 9. марта, па надаље. Можда они који се тада нису ни родили имају некакву шансу да учине нешто више. Нама, ветеранима тих догађаја, остаје само да их у доброј вери подржимо. Друге за сада нема!
Срђан Шкоро
