Пендрек, паре и пропаганда-три стуба Вучићеве влати. Сила, корупција и лаж. Ово последње иако изгледа најбенигније усмерено је ка највећем делу статистичке погаче, тамо где се налазе три важне циљне групе које су се пре годину дана алармантно окретале против власти, а у корист њених противника. Меки гласачи СНС-а, меки апстиненти и традиционални колебљивци под таласом велике трагедије у Новом Саду прелили су се у кошару која окупља не само оне који су незадовољни постојећим стањем у држави, већ за то стање отворено криве владајућу гарнитуру и захтевају одговорност, односно њен одлазак. Та нагло успостављена неравнотежа трајала је месецима, Србија је упала у вртлог свеобухватне кризе, догађаји су се низали без икакве контроле и правила.
Годину дана касније Вучић полако поново осваја изгубљене гласаче старим методама, а пропаганда је највидиљивија и најефикасњија. Пропагандна једначина која се користи гласи: тврдња-понављање-зараза. На дневном нивоу режимска машинерија снајперски стреља своје противнике износећи тврдње о њиховој неморалности, нечовечности, покварености. Те тврдње се износе без логичног резоновања, често без јасних доказа, али су збијене, запаљиве, увек поткрепељење сагласношћу режимских агената од утицаја који су плаћени да том диаболичном маскарадом формирају јавно мњење. И то се врти, врти, врти до стварања вртоглавице код публике, а та вртоглавица узрокује мучнину према лику и делу жртве, тако да иста постаје трајно обележена, жигосана као крива и постаје сигнал за установљени Павловљев рефлекс-кад год се појави у јавном простору код већ дресиране публике изазива мучнину, нелагоду, отклон. Та реакција постаје заразна, јер је број понављања толики да ствара епидемију, а он је омогућен између осталог дисеминацијом Информер метастаза по локалним телевизијама, оркестрираним деловањем штампаних, електронских и конвенционалних медија који су под строгом контролом режимских спин мајстора.
На жалост мета заразе нису само поменута три стратума. Носиоци заразе субверзивно се убацују и у непријатељске редове. Шири се неповерење, малодушност, огорченост, безизлазност, узалудност било каквог вида отпора. Приметан је све већи антагонизам између опозиције и студентког покрета, варнице севају по општинама пред локалне изборе, народ се уморио од блокада, пољопривредници су остављени на цедилу… Устанички ентузијазам је у опадању, незадовољство јесте присутно, али је све поново на коцки јер протоком времена сви су на губитку-посебно они којима време истиче-а то смо ми.
Веровања маса нестаје када се вредност тог веровања доведе у питање, односно када се постулати те фикције подвргну преиспитивању. Зато тако опоро делују претње о избацивању студентских „командоса“ кроз прозор, црни мит о голобрадим комесарима, прагрех њиховог неискуства, брзоплетости, наивности, искључивости. Вучићеви напади су део заразе која се шири међу његовим болесницима, али међусобни напади његових противника су посебна врста диверзије. Све то доводи до тенденције испумпавања.
Неопходно је што пре постићи стратешки договор свих антирежимских снага, онда развити тактичке поставке и кренути рад на терену. Безусловна обавезност свих страна мора бити прекид „пријатељске ватре“, почетак заједничке кампање на платформи програмског минумума, ширење подршке на еснафска удружења, синдикате… Мобилизација је дуготрајан и сложен процес. Само војска може победити војску, само верници могу победити култ. Мора се јасно разграничити шта је политичка акција, а шта анархистички авантуризам. Морају се јасно слати поруке, правити ефектни перформанси, радити на слици јединства и солидарности, и можда најважније-свакодневно потврђивати и увећавати наду да је победа могућа.
Заврнимо вентиле и спречимо испумпавање.
др Александар Дикић
